Вељун 1941 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Кордун


Вељун 1941



Вељунски покољ је назив за масовно убиство 520 Срба из кордунашког села Вељун и његове околине које су починиле усташке јединице на самом почетку Другог свјетског рата и окупације Краљевине Југославије.

То је други већи покољ Срба на територији Независне Државе Хрватске након онога у Гудовцу крај Бјеловара 28. априла 1941. године. У овом монструозном злочину, који је предводио Иван Никић, поред представника Усташке Надзорне Службе (УНС), учествовало је и неколико католичких фратара.

Усташе су као повод за овај злочин нашле у лажирању убиства народног посланика Јосе Мравунца и оптужили да се убица крије међу мјештанима Вељуна. Усташе су србске лешеве покопали у Поповој Јами код Баглаја, а потом посипали живи креч да сакрију трагове свог ужасног злочина.

Овај усташки злочин над мештанима Вељуна дуго година и након 1945. године био под велом тајне све за рад "братства и јединства" морало се ћутати о овоме. Свако ко би покретао ову причу умирао био би хапшен или убијан.

Контраверзно је то да је усташки саучесник Никола Ласић посље рата био постављен за окружног судију у Карловцу.

Хрватски екстремисти су споменик жртвама усташког покоља у Вељуну више пута рушили након 1995. године.

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Бојник Сајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Бачка и Барања - НДХ - Голгота свештенства на Космету

 

 

 

 

 

 

 

 




ПРЕТХОДНИЦА

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.

Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.

Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.

 „Једну трећину Срба ћемо побити,
другу трећину покрстити,
а трећу трећину ћемо протерати!“

 

Иван Никшић, римокатолички жупник из Слуња, био је главни подстрекивач убистава и прогона Срба 1941. године на територији Слуња и Војнића.

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
  1.     Иван Шајфар, учитељ и усташки повереник за Вељун,
  2.     Блаж Томљеновић, католички жупник у Баглају
  3.     Јосип Пауновић, млинар
  4.     Здравко Карловић, усташки официр
  5.     Милан Бунета, усташа из села Фурјана,
  6.     Мате Грашић, земљорадник из Баглаја
  7.     Перо Чигрија, земљорадник из Баглаја
  8.     Милић Обрановић, земљорадник из Баглаја
  9.     Иван Никшић, жупник, шеф усташког стана из Слуња,
  10.     Иван Микан, жупник из Огулина,
  11.     Иван Шајфар, учитељ и усташки повјереник општине Вељун,
  12.     Ловро Сушић, адвокат из Огулина,
  13.     Ивица Шарић, усташки официр, син биљежника из Госпића,
  14.     Мијо Бабић,
  15.     Вјекослав Лубурић "Макс",
  16.     Милић Абрамовић, звани Пандуричин, усташа из Баглаја,
  17.     Дане Маринац, усташки повереник,
  18.     Никола Ласић, судија из Слуња, иначе родом из Карловца,
  19.     Рудица Ковачевић, трговац из Слуња,
  20.     Иван Скукан, млинар из слуњског Растока
  21.     Герхард Јелечанин, трговац из Слуња.
  22.     Јуре Штефанац, обућар из Слуња.
  23.     НН Ковачић, учитељ,
  24.     НН Ковачић, официр у војсци НДХ,
  25.     НН Ковачић, без занимања,
  26.     Јавор, из Загреба...
ИМЕНА ЖРТАВА
  1.     Рафајло Дејановић,
  2.     Раде Дејановић.
  3.     Бранко Добросављевић, свештеник
  4.     Небојша Б. Добросављевић, студент медицине,
  5.     Тодор Дудуковић, председник општине Вељун,
  6.     Мане Манојловића, власник гостионе у Вељуну,
  7.     Мујица Вучковић
  8.     Миле Чика, ковач
  9.     Никола Никшић, земљорадник
  10.     Ђурђађ Никшић, земљорадник
  11.     Раде Никшић, земљорадник
  12.     Раде Перић, земљорадник
  13.     Ђуро Перић, земљорадник
  14.     Драгић Никшић, земљорадник
  15.     Миле Вукдраговић, земљорадник
  16.     Раде Павић, земљорадник
  17.     Михајло Шарац, земљорадник
  18.     Душан Ловрић, земљорадник
  19.     Миле Л. Ловрић, земљорадник из Цвијановић Брда
  20.     Лазо Ловрић, земљорадник из Цвијаћновић Брда
  21.     Љубо Вучковић, земљорадник из Глинице,
  22.     Миле Стојић, општинског стражара
  23.     Јован Мартиновић, учитељ из Вељуна,
  24.     Дмитар Скорупан, свештеник из Цвијановић Брда,
  25.  Стојан Вујичић, лугар из Вељуна,
  26. Ђуро С. Вујичић, син лугарев, срески чиновник
  27. Раде Ђ. Вујичић...




 



ПЛАНИРАЊЕ ЗЛОЧИНА

Овај злочин у Вељуну 6. маја 1941. је брижљиво планиран и добро организован. Усташама је требао добар повод и образложење зашто покрећу толику војску и оружје на мало србско село Вељун.

Прво је договорено крајем априла 1941. у хрватском селу Баглај у стану жупника Блаже Томљеновића, гдје су поред њега били: Иван Шајфар, Јосип Пауновић, Милан Бунета, Грашић Перо и др.

Договорено је и једногласно усвојено да се убије неки угледан Хрват, а оптуже за то Срби из Вељуна. Тако је и учињено.


 


ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ

Млинар Јосо Мравунац угледан хрватски домаћин и народни посланик, познат код Срба и Хрвата из села Баглај, недалеко Вељуна. Био је политички активан као члан лијевог крила Хрватске Сељачке Странке, а у његовом млину често сиромашним људима није наплаћивао мљевење жита.

Он је убијен 5. маја 1941. заједно са својом породицом: супруга Марија, мајка Ана, малољетни синови Иван и Никола док је ћерка Милка једва успјела преживјети. Након убиства, кућа Јосе Мравунца је опљачкана и однето је 3.000 краљевских динара. За то убиство Јосе Мравунца, усташке власти су одмах оптужиле Србе из Вељуна.

Требало је унети клицу раздора међу Србе и Хрвате.

Иначе био је и план да из сиромашног села Баглај преселе Хрвате у богато село Вељун, након што побију тамошње Србе. А сам Јосо Мравунац није био присталица усташког покрета, тако да је то био додатни разлог за његову ликвидацију.

Убице Јосе Мравунца су католички жупници: Иван Никшић, Блажо Томљеновић и Иван Микан, адвокат Ловро Сушић из Огулина, Иван Шајфар.

 



ЗЛОЧИН

У рану зору 5. маја 1941. из Слуња, усташки шеф Иван Никић шаље телеграмом наређење да се све усташке јединице из околине у Слуњу ставе у приправност и да се Србима забрани излазак из кућа.

Дан касније је и кренула група неколико добро наоружаних усташа (домаће усташе потпомогнуте усташким емигрантима), предвођени Вјекославом Максом Лубурићем, Мијом Бабићем, Ивицом Шарићем ка Вељуну 6. маја 1941. Тај дан је заправо био православни празник - Ђурђевдан.

Домаћини су се сваке године окупљали испред своје православне цркве гдје су обављали црквене обреде. Тог 6. маја 1941. чула се пуцњава из ватреног оружја у Вељуну и околини: Перјасица, Слуњ и Баглај.

За три дана у Вељуну и околини од 6. до 9. маја 1941. на превару је ухапшено више од 600 Срба, под изговором да иду на привремени раду у Њемачку од чега је више од 520 Срба убијено изнад тзв. Попове Јаме, а остали су пуштени кућама на интервенцију Оскара Гритиа, пуковника италијанске окупационе војске.

Једини преживјели свједок тог злочина је Душан Никшић из села Доњи Плој, који је посље Другог свјетског рата свједочио пред историчарем др. Ђуром Затезалом у Вуковару 19. новембра 1961. године.

Усташе су првобитно похаписили 600 Срба цивила и сместили их у неке куће. Након тога је кренула масовна пљачка србских кућа.

Онда су усташе одвеле србске затворенике до обале ријеке Коране гдје је кренуло ударање и батинање србских затвореника са пушкама. Затим, су одведени до Вељуна и сви су затворени у жандармеријску станицу. Ту је већ било измрцварених тијела који су били по читавом поду станице.

Усљедила су нова батинања коцем. Да би опет били превезени камионима до школе у Баглају гдје су их чекала нова малтретирања и чупање косе и бркова.

Наредни дан 7. маја 1941. усташе испред школе доводе ћерку убијеног Јосе Мравунца - Милку, која је требала да покаже међу Србима из Вељуна, који од тих мушкараца је убио њену породицу.

Она је рекла да међу тим људима не види убицу своје породице, чак је и навела да су џелати имали другачије крагне и одјела него ухапшени Срби из Вељуна, што је јасно указивало да је неко од усташа починио то злодјело, а не неко од Вељунчана.

Након тога су сви сабијени у подрум школе где је била велика загушљивост, док су људи су морали своје физиолошке потребе да обављају у том подруму школе.

Дана 8. маја 1941. усташе доводе из Слуња судију Николу Ласића, који је рођен у Карловцу. Судија Ласић никога од ухапшених Срба није питао за убиство Јосе Мравунца, већ само гдје скривају оружје. Како се радило о србским цивилима, а не војницима, нико није могао рећи ништа о оружју.

Увече тог дана, судија Никола Ласић доноси пресуду, којом све ухапшене Србе из Вељуна осуђује на смрт. Тако је и урађено наредног дана 9. маја 1941. када су усташе у групама по шест затвореника везали их и одводили до већ ископане јаме у Тишковој долини, недалеко католичке цркве у Баглају, а затим редом убијали и бацали у ту јаму.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Срби из Вељуна и околине, који су 9. маја 1941. убијени и бачени у јаму код Католичке цркве у Баглају, најпре су посути живим кречом, а онда још и прекривени земљом. Њихове комшије Хрвати из Баглаја су наредне године то србско сратиште преорали и посадили зоб, са јасном намером да сакрију сваки траг овог ужасног злочина.

Око 50 србских сељака је из села Горњи Скрад крај Војнића јесени 1941. године напало усташку пратњу којом је командовао учитељ Иван Шајфар. Том приликом је убијено двојица усташа, а четворица усташа заједно са Шајфаром је заробљено.

Заробљени Иван Шајфар је сељацима из Горњег Скрада све признао шта се дешавало у Вељуну маја 1941. и како и гдје су побијени србски сељаци. Након тога учитељ Иван Шајфар је убијен, заједно са овом четворицом усташа.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Судија Никола Ласић, саучесник злочина у Вељуну маја 1941. након Другог свјетског рата постављен је од комунистичких власти у Вељун за предсједника, а посље и за судију Окружног суда у Карловцу. Када је Никола Ласић преминуо, сахрањен је на гробу са црвеном петокраком.

Иван Ригљен, наводни очевидац убиства Јосе Мравунца и његове породице, деценијама након Другог свјетског рата био је сакривен од очију јавности и није смио да прича ништа о том масовном злочину.

Комунистичке власти након рата нису подизали споменик убијеном млинару Јоси Мравунцу, већ само убијеним србским жртвама из Вељуна и околине. Тај споменик србским жртвама из Вељуна и околине је подигнут 1950. године од стране Удружења бораца НОР тог краја.


Споменик у Вељуну: Сведочанство страдања невиних Срба

 

Све до 1991. године и нових ратних дешавања у Хрватској почетком маја обележавано је страдање Срба у Вељуну. За вријеме рата у Хрватској, а и неколико година након хрватске злочиначке операције "Олуја", овај споменик нико није обилазио, нити је служен парастос србским жртвама.

Тек 2000. године почиње обиљежавање страдања и сјећања на овај злочин.

Дана 5. августа 2011. године чланови ХСП из Чаковца, који су се враћали са прославе "Олује", која је била у Книну тај дан, уништили су спомен-обележје вељунским жртвама, па чак су и мокрили по њему (Бисерка Леградић), исписивали увредљиве графите и др.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Вељунском покољу до данас није снимљен ниједан документарни филм.

Постоји неколико књига у којима су се аутори дотакли Вељунског покоља, на неколико страница, али не постоји ниједна књига гдје би то била главна тема.

У књизи др Ђуре Затезала се налази само неколико свједочења на тему усташког покоља у Вељуну.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links