Загребачки XIII корпус (хрватско-славонски) је велика војна формација која је била у саставу Војске Аустроугарске царевине, њезине Пете армије. Основана је 1883. године мало посље што је укинута Војна Крајина.
Почетком 20. стољећа овај корпус је бројио око 60.000 војника под оружјем, а војни обвезници су мобилисани са подручја Славоније и Хрватске, Горски Котари и шира околина Ријеке, при чему је Главни штаб био у Загребу, па је назван Загребачки.
Зграда команде на Језуитском Тргу
Национални састав корпуса је био: двије трећине су били Хрвати, а мало више од једне четвртине Срби, остало су чинили Мађари, Русини и друге националне мањине... док су Њемци и Мађари већином попуњавали (под)официрски кадар (преко 80%) а једна петина официра су били Хрвати уз мали проценат Срба.
Овај корпус је средином 1914. године по избијању Првог свјетског рата послат на Краљевину Србију, њене сјеверо-западне дијелове: Подриње, Јадар, Мачава... гдје су војници овог корпуса имали учешће у масовним убиствима, силовањима, пљачки Срба цивила и палежи њихове имовине. Највише се истакла 42. пјешадијска дивизија, која је чак понијела титулу "Вражија". Швајцарски форензичар и криминолог Рудолф А. Рајс је сачинио документацију о томе.
Генерал Адолф Рехмен је био врховни командант корпуса, док је начелник Главног штаба био пуковник Алфред Зајдлер. Они су под собом имали три дивизије односно двадесетак пукова.
Војници овог корпуса су учествовали на три ратишта: Италија (Тирол), Србија (Подриње, Јадарско-колубарски басен), Црна Гора (Ловћен) и Русија (Галиција).
Угашени су крајем 1918. године када је и сама Хабзуршка монархија доживјела колапс и распала се на Аустрију и Мађарску, при чему је добар дио њихове територије ушао у састав новостворених држава у јужној и централној Европи.
ОСНИВАЊЕ
Аустроугарска је важила за двојну (црно-жуту) монархију на чијем челу се налазио аустријски цар у Бечу из династије Хабзбурговаца, док је угарски краљ имао свој дворац у Будиму. Ова држава је постојала скоро осам вијекова и важила је за велику европску силу која је била под патронатом Римокатоличке цркве односно Ватикана.
Војна Крајина - одбрамбени бедем од Турака
Бечки двор 1881. године укинуо Војну Крајину, што је била посебна област под директно њиховом управом скоро 350 година, гдје су живили и радили православни Срби који су дошли са подручја Поморавља, Црне Горе, Херцеговине, Подриња, Повардаја, Босне... односно области које су окупирали Турци. Улога православних Срба је била да бране Аустроугарску односно Европу од исламских ратника. Како је крајем XIX стољећа дошло до знатног слабљења Османске царевине, то је престала потреба за крајишким војницима.
Аустроугарска војска је извршила окупацију Босне и Херцеговине, након што је добила одобрење на Берлинском конгресу јула 1878. године. Ту је дошло до оружаних борби са Турцима који су протјерани у Македонију. Иако тада овај корпус још није био формиран, многи официри и војници који су касније ушли у Хрватско-славонски корпус су учествовали у овој акцији.
Већ 1883. године су почеле нове реформе из Беча, када је основан 13. корупус у саставу Пете армије, а у његову надлежност су ушли области: Загреба, Бјеловара, Вараждина, Осијека, Сиска, Карловца, Ријеке, Оточца, Ријеке, Земуна, Петроварадина. Сједиште корпуса тј. команда је одређена да буде у Загребу који је био главни административни центар покрајине Хрватска и Славонија.
САСТАВ И БРОЈНОСТ
Хрватско-славонски корпус је имао сљедеће устројство и организацију:
| ЗАГРЕБАЧКИ XIII КОРПУС |
7. дивизија
(Осијек) |
13. пјешадиска бригада (52. и 78. пук... и 13. батаљон)
14. пјешадиска бригада (68. и 96. пук... и 31. батаљон) |
36. дивизија
(Загреб) |
71. пјешадиска бригада (70. и 79. пук...)
72. пјешадиска бригада (16, 93. и 93. пук...) |
13. бригада
(Загреб) |
13. хаубички пук (Загреб)
37. артиљеријски пук (Загреб)
38. пољско-артиљеријски пук (Осијек)
39. артиљеријски пук (Вараждин) |
8. бригада
(Загреб) |
12. копљански пук
9. коњички пук |
42. дивизија
(Загреб) |
83. пјешадиска бригада (25. и 26. пук...)
84. пјешадиска бригада (27. и 28. пук...)
10. коњички пук (Вараждин)
42. пољско-артиљ. бригада (6. и 37. пук...) |
У љето 1914. године пред почетак Великог рата Врховна команда Аустроугарске војске је мобилисала око 60.000 војника у овај корпус, док је само 42. дивизија имала близу 25.000 војника у свом саставу. Она је била и ударна снага тог корпуса.
КОМАНДАНТИ
Заповједништво над корпусом је имало неколико генерала:
| октобар 1912. |
јули 1916. |
Адолф Рехмен |
| јули 1916. |
јуни 1917. |
Максимилијан Басцани |
| јуни 1917. |
јули 1917. |
Алфред Шенк |
| јули 1917. |
новембар 1918. |
Фридрих Бекес |
Док се на мјесту начелника Главног штаба промјенило три генерала:
| април 1912. |
април 1915. |
Алфред Зајдлер |
| април 1915. |
мај 1915. |
Аурел Стромфелд |
| мај 1915. |
новембар 1918. |
Драгутин Чобан |
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Пред сами почетак Првог свјетског рата јула 1914. године све јединице Загребачког XIII корпуса, који је био у склопу Пете армије аустроугарске војске, су биле послате на Краљевину Србију у зону Подриња и Посавине. Циљ је био унишити Србе и натјерати их на капитулацију. Тиме би се наставио германски план о Продору на Исток (нем. Drang nach Osten)
Чим су бојовници Хрватско-славонског корпуса ступили на тло србске краљевине у зони Лознице, Шабца, Љубовије, Зворника... отпочео је монструозни крвави пир над цивилним становништвом. Паљене су куће и помоћни објекти, мала дјеца су набијана на бајонете, дјевојке и жене су силоване, мушкарци су стријељани, а старци вјешани о воћке у свом дворишту.
Напад преко Дрине 1914.
Једно од села које је највише страдало у љето 1914. године јесте Мачвански Прњавор... За само 12 дана колико су трајали беспомучни крвави покољи убијено је најмање 1.240 Срба цивила у зони дјеловања овог корпуса, иако постоје индиције да је тај број скоро дупло већи. Документацију о злодјелима је сачинио швајцарски криминолог и форензичар Рудолф А. Рајс.
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом генерала Степе Степановића је у силовитом јуришу преко Цера протјерала окупаторе који су се у паничном бјегу повукли ка Босни.
Иако је ово завршено неуспјешно, непријатељи су извршили нови удар у зони Мачковог камена и Гучевске планине почетком септембра 1914... тада су остварили пирову побједу, па су одморили пар недеља и усљедило је прегруписавање снага.
Нови удар је усљедио 16. новембра 1914. и офанзива је трајала двије седмице. Гдје год да су пролазили бојовници 13. корпуса су остављали крваве трагове јер им је речено да морају све да очисте и униште. Освојили су чак и Београд 1. децембра, па се очекивала капитулација сваког часа.
Међутим, Врховна команда Србске војске је на чело Прве армије поставила генерала Живојина Мишића који је стратешким одступањем одвојио своје јединице са фронта и одморио 48 сати, те пустио Аустроугарске генерале да се радују. Њихове бригаде су се заглавиле у блату долине Колубаре, а са Рајца и Сувобора је усљедио силовити контранапад Мишићевих јунака 3. децембра... За само 11 дана жестоких борби поново у хаосу и нереду Бечки солдати бјеже ка Босни.
Током читавог љета и јесени 1914. године мноштво Срба, војника и подофицира овог корпуса се предавало србској војсци јер нису жељели да ратују против својих сународника. Када је команда Пете армије ово увидјела, па су Срби пребацивани већином на италијанско или мањим дијелом на руско ратиште.
Официри осјечког 28. пука из Вражије дивизије
Усљедило је десето мјесечно примирије, па је нови удар отпочео октобра 1915. када се Аустроугарској придружују Њемачка и Бугарска. Загребачки корпус је био дио Тројне инвазије, чије су јединице биле у источним дијеловима Босне и Херцеговине. Пошто се србска војска повукла ка Грчкој, преко Албаније... то је усљедила трогодишња окупација Краљевине Србије.
Тада је један дио Загребачког корпуса, 42. пјешадијска дивизија послата у Галицију да се бори против Руса на Источном фронту. Док је мањи дио послат на апенинско ратиште да се бори за Тирол... а најмањи дио је остао у Шумадији, јадарско-колубарском рејону, Драгачевском и Расинском округу.
Јединице 13. корпуса су биле дио агресије на Црну Гору почетком 1916. године јер је Бечки двор желио да пресјече колоне Срба у Метохији и ту им зада најтежи ударац. Међутим, краљ Никола I Петровић је схватио да би то уништило Србство па је послао војску код Мојковца да заустави једну дивизију којом је командовао генерал Вилхем Рајнер. Код Мојковца су се водиле жестоке борбе два дана око Божића гдје су црногорски војници успјели уз надљудске напоре да зауставе аустроугарске хорде неколио дана, али је крајем јануара те године ипак Врховна команда црногорске војске потписала капитулацију.
Припадници 13. корпуса су учествовали у рушењу Његошеве капеле на Ловћену, а направили су споменик аустријском цару Фрањи Јосифу.
РАСФОРМИРАЊЕ
Када је србска војска са Савезницима пробила Солунски фронт септембра 1918. године дошло је до распадања прво бугарске, а касније и аустроугарске војске. Већ 4. новембра те године царска Влада у Бечу је доживела колапс и фактички након осам вијекова престаје да постоји Хабзбуршка монархија.
Карл I Аустријски врши смотру хрватских одреда
То је довело и до распада аустроугарских јединица: седам армија тј. 16 корпуса односно 50 дивизија... многи војници су пожурили у матицу, јер су се бојали освете побједника. Тако је и XIII корпус сам од себе престао да постоји заправо нестао.
Губици су били велики током Првог свјетског рата, јер је 13. корпус за четири године изгубио 260 официра, 400 подофицира и скоро 20.000 војника на свим ратиштима на којима је учествовао.
ЗАОСТАВШТИНА
Занимљиво је то што су бројни припадници овог хрватско-славонског корпуса имали добар третман у новоформираној Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, иако су током Великог рата били на страни агресора и у окупираним деловима Краљевине Србије починили стравичине злочине над цивилима или су их наређивали, односно били су врло добро упознати са тим сегментом.
Такође, било је мноштво официра овог корпуса који су априла 1941. године, када су Силе Осовине напале југославенску краљевину одмах издали и дезертирали... па су се брзо нашли у оружаним снагама клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске под командом Анта Павелића. Међу њима су: Славко Кватерник, Владимир Метикош и др.
У новијој хрватској историји Први свјетски рат нема велику важност, јер влада мишљење да су Хрвати ратовали за (туђе) интересе Аустроугарске гдје су били у подређеном положају стољећима и још су поражени од Срба, а након рата су угурани у државно-правну заједницу са Србима - Краљевину СХС, коју такође нису осјећали као своју домовину већ су је називали "тамница народа".