1920. Граду Шапцу свечано уручено француско одликовање "Ратни крст" за хероизам и страдање његовог становништва у Првом светском рату. Шабац је 1914-1915 претрпио велика разарања која је починила аустроугарска војска и масовне ратне злочине над српским цивилима у Шапцу и Мачви.

1942. У Сент Амансеу (Француска), умро француски маршал Луј Феликс Франсоа Франше Депере, истакнути војсковођа у Првом светском рату и почасни војвода српске војске. У јуну 1918. је преузео врховну команду над савезничким снагама на Солунском фронту и потом проценио да српска војска - као најборбенији и најспремнији дио савезничких снага на том ратишту - треба прва да крене у пробој фронта, што је било одлучујуће за слом Централних сила и окончање Првог светског рата.

1944. У Копривници (Славонија) усташе настављају покоље у србским селима: Беланово Брдо, Рајсиница и Сеговина. Тако је убијено 10 људи, а 9 кућа је запаљено у селу Пркос.

1956. У Београду изведен први јавни ТВ пренос бежичним путем, поводом прославе стогодишњице рођења србског научника Николе Тесле. Програм из привременог ТВ студија у Институту "Никола Тесла" у Београду грађани су пратили на четрдесетак пријемника смјештених у излозима продавница у разним деловима града.

1992. У Сарајеву у насељу Велешићи муслиманске паравојне формације поубијале шест чланова породице Ристовић. Ово је било четврто убиство србских породица у западном дијелу Сарајева, које је имало за циљ да застраши Србе и натјера их на исељавање.

1875.У Невесињу херцеговачки Срби подигли устанак против Османлијске царевине под командом Пере Тунгуза, Јован Гутић и Пеције Петровића. Ово је био један од највећих устанака против Турака у Босни и Херцеговини и у историји је познат као Невесињска пушка. Устанике су помагали Кнежевина Србија и Црна Гора. Устанак је потрајао двије године, а све се завршило Берлинским конгресом јула 1878. када су Велике силе дозволиле Бечком двору да окупира Босну и Херцеговину на тридесет година и након тога присвоји. Устаници су имали 50.000 људи, а турске снаге дупло више.

1913. Код Бреганлнице, војска Краљевине Србије је победила бугарску војску, што је омогућило да натера Бугарску на пораз у Другом балканском рату. Овом победом Краљевина Србија је сачувала своју вековну територију, Вардарску Македонију.

1941. У Београду, доведен је први контигент затвореника у  Бањички логор.

1941. У Загребу, у Максимирској шуми, усташе стрељају 10 активиста НОП-а из логора Керестинац, између осталих: Огњена Прицу, Божидара Аџију...

1941. У Славонској Пожеги, усташе оснивају концентрациони логор, који је радио четири месеца под командом Ивана Штира и Емила Клаића. Кроз логор је прошло 8.178 људи, највише Срба, а 438 их је убијено.

1946. У Београду, током посете албанског председника Енвера Хоџе, потписан споразум о пријатељству и узајамној помоћи Републике Албаније и СФР Југославије.

1949. На Голом Отоку, доведени су први идеолошко-политички противници југославенске комунистичке власти, углавном симпатизера СССР-а. Овај концентрациони логор су осмислили: Стево Крајачић, шеф тајне полиције за СР Хрватску и Едвард Кардељ, члан Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије. Предлог о локацији дао је Мирослав Крлежа, хрватски књижевник и друштвено-политички радник. Процене о броју логораша на основу документације Савезног секретаријата за унутрашње послове је преко 16.000 људи, највише Срба (чак 70%). Друге процене наводе да је било затворено и до 30.000 затвореника. Преко 400 логораша је убијено психо-физичком тортуром. Они који су преживели и вратили се кући имали су трауме и били су одбачени у друштву.

1980. У Високом, у Босни и Херцеговини родио се Игор Кисић (14), најмлађи борац и херој Војске Републике Српске, који је учествовао у босанско-херцеговачком рату 1990-их. Погинуо је октобра 1994. године на сарајевском ратишту, код Илијаша. Одликован је медаљом Милоша Обилића.

1989. Код Книна, на далматинском Косову, у православном манастиру Лазарица одржана прослава 600 година Косовске битке. На том скупу су изнети захтеви за равноправност Срба у СР Хрватској у погледу културе, писма и језика. Након тога уследила је репресија и почела су хапшења виђенијих Срба у Сјеверној Далмацији и Лици. Ово је био почетак краја братства и јединства.

1999. У Београду, умро српски историограф Федор Никић, оснивач Музеја фрушкогорских манастира. Универзитетску каријеру је почео у Београду под окриљем професора Слободана Јовановића, а наставио у Суботици на Правном факултету. Бавио се уставним правом, мањинским питањем и црквеном реформом. Написао је више дела, укључујући "Локалне управе Србије у 19. и 20. веку".

2006. Код Нијагариних водопада (САД) свечано откривен споменик великом српском научнику Николи Тесли.

2008. НАТО пакт са Албанијом и Хрватском потписао Протокол о приступању.

1926. У Београду, је рођен србски глумац Павле Вуисић, "вулкан глуме, живота и снаге" - како га је описао Орсон Велс. Остварио је низ значајних улога у позоришту, а највише на филмском платну. Један од најбољих глумаца нашег поднебља икада.

1941. У Личком Лешћу, усташе праве покољ над већим бројем мушкараца овог села, који су бачени у јаму Думан, покрај Доњег Косиња.

1997. У Бања Луци, припадници британских снага, убили Симу Дрљачу, шефа СУП-а Приједор, за вријеме рата. У Приједору ухапшен др Милан Ковачевић, који је одмах пребачен у Хашки трибунал, гдје је умро наредне године.

1856. У Смиљану, поред Госпића родио се научник светског гласа и један од највећих умова свих времена - Никола Тесла. Био је син православног свештеника Милутина. Школовао се у Госпићу, Карловцу, Грацу, Прагу... а радио је у Будимпешти и Паризу... У Америку одлази 1884. године где је почео да ради у Едисоновој компанији. Његова смрт 7. јануара 1943. и данас је под велом тајне и изазива бројне контраверзе. У Њујорку на сахрани док се кретала посмртна поворка свирана је песма "Тамо далеко"... И поред науке и истраживања, он свој род и порекло није никада заборавио.

1844. У Београду, рођен Петар I Карађорђевић, краљ Србије 1903-1918. А од 1918-1921 био је на челу Краљевине СХС. Његову су владавину обиљежили парламентарна демократија, убрзани привредни развој, културни напредак и слобода штампе. Краљевина Србија је под његовом управом изашла као победник из три рата: два балканска (1912-1913) и један светски. Ослобођена је територија Рашке, Косова и Метохије, као и Стара (Јужна) Србија. Склопио је међудржавни споразум са САД 1904. и тако за пар година учинио да Србија има највећу економску стопу раста у Европи.

1982. У Београду, је умро Меша Селимовић, српски књижевник, професор, добитник многих награда за књижевност. Био је редован члан Српске Академије Наука и Уметности. У Другом светском рату је био једно време заробљен од усташа у родној Тузли, а после је прешао на слободну територију и прикључио се партизанском покрету.

1991. У Осијеку, хрватски паравојници у Осијеку опкољавају кућу Србина Живка Пеулића (43), кога убијају, док је његова жена Љубица рањена и заробљена, а читава акција је трајала 12 сати уз снимање ТВ камерама. Кућа Пеулића је тотално демолирана и срушено.

1992. У Јадранско море, почели да упловљавају ратни бродови НАТО пакта, да надзиру спровођење санкција за Србију и Црну Гору, док остале бивше југославенске републике нису имале ове контроле.

1995. У Сребреницу, после више година окупације и терора муслиманских ратних јединица, које је предводио Насер Орић, улази Војска Републике Српске, под комадном Ратка Младића, генерала ВРС и  ослобађају Сребреницу. Око овог догађаја постоје бројне контраверзе јер су обавештајне службе САД, Француске, Велике Британије и Немачке "режирале геноцид" над муслиманима, чиме су хтели да прикрију злочине над Србима 1992-1994 које су у Сребреници и околним местима починили Орићеви војници.

1998. У Ораховцу на Космету отет је Југослав Костић, и то на радном месту, од албанских терориста, припадника ткз. ОВК. Наредних годину дана отето је још 16 Срба Костића, чиме је ова фамилија постала најтрагичнија фамилија не само на Косову и Метохији, већ и на целом Балканском полуострву.

2004. У Београду, функцију председника Србије преузео је Борис Тадић. Његова владавина трајала је осам година и испуњена бројним контраверзама: српска привреда је наставила да слаби, а држава да се задужује код ММФ-а. Стране банке су преузеле контролу над платним системом Србије и увео је цивилно служење војног рока, односно слабљење Војске Србије продавајући наоружање. Испоручивао је хашке оптуженике у Холандију. Бројна друштвена предузећа су уништена и продата странцима у бесцење. Многа тешка кривична дела никада нису расветљене, попут "Топчидера", "Ћурувије" и др. Са хрватским председником Ивом Јосиповићем је 2010. године обећао помоћ вуковарским Србима да пронађу своје нестале, али до тога никада није дошло. Косово и Метохију никада није прогласио окупираном територијом.

1941. На Цетињу проглашена квислиншка влада Црне Горе, под италијанском окупацијом.

1941. У Присојама, котар Сињ, усташе хапсе 90 далматинских Срба, а потом их убијају.

1941. У Двору на Уни, у банијским селима Ћора и Бобери, усташе праве покољ над српским цивилима који су побацани у Крњајића потоку.

1942. У Загорју, усташке власти, по одлуци Анте Павелића, поглавника НДХ су основале логор за дјецу Јастребарско, на путу између Загреба и Карловца. Овај логор је имао 3.336 дјеце логораша, а њих 768 је убијено.

1942. У Бања Луци усташе хапсе више од 100 Срба, које депортују у логор Стара Градишка, одакле се нико није вратио.

1943. У Кленовцу (Лика) усташе убијају 4 Србина покрај Перушића.

1992. У Сребреници, у селима: Залазје, Сасе, Биљача и Загони, ратне јединице муслиманске Армије БиХ, које предводи Насер Орић, праве стравичан покољ над 70 Срба.

2001. У Кравици код Братунца положен камен темељац за изградњу централног спомен-обиљежја за више од 4.000 српских жртава, настрадалих у отаџбинском рату са простора Бирча и средњег Подриња.

2004. У Подгорици, Скупштина Црне Горе усвојила Закон о државним симболима, којим је одређено да застава буде црвена са златним орлом на средини, грб династије Петровића, а химна пјесма "Ој, свијетла мајска зоро".

1878. У Немачком царству, на Берлинском конгресу који је трајао мјесец дана Књажевина Црна Гора, баш као и Кнежевина Србија добиле су међународно признање Великих сила. Бечки двор је исто добио право да са својом војском уђе у Босну и Херцеговину, а да посље 30 година она постане дио Аустроугарске. Албанској делегацији је био забрањено учешће, јер их је Бизмарк сматрао грађанима Османске империје.

1941. У Црној Гори, подигнут устанак против квислиншке владе, који су предводили комунисти.

1941. У Цазинској Крајини, усташе под командом Љубомира Квартерника, праве рацију у српским селима када је више од 170 Срба је одведено пут Јадовна, одакле се нико није вратио.

1968. У Девичу, манастиру на северу Метохије, Албанац, син Азема Дељевића, по други пут те године напада игуманију мати Параскеву, на манастирским ливадама. Заврнуо јој је руку и покушао да здроби шаку. Притекли су јој радници у помоћ. Мати Параскева је о томе обавестила милицију у Србици и надлежне власти у Приштини, а они су је, као и више пута раније, уверавали да нема разлога да се плаши, јер су те информације нетачне.

1991. У Борову Насељу (Вуковар), хрватски паравојници долазе у попдневним часовима у самачки хотел по Миленка Ђуричића, са лажном оптужбом да је шпијун Контраобавештајне службе ЈНА. Одводе га на обале Дунава и ту убијају. Злочинце је предводио Небојша Ходак.

1992. Код Рогатице на југозападу Босне смртно је рањен дјечак Александар Обрадовић припадник лаке пјешадијске Рогатичке бригаде у саставу Дринског корпуса ВРС. Имао је свега 16 година у моменту погибије. Иако му је командант Рајко Кушић наредио да иступи из строја пред акцију ослобађања подрињских села од муслиманских снага, он је самовољно дошао до првих линија.

1901. У Београду свечано отворено прво Радничко позориште у Србији. Представе су извођене у кафани "Радничка касина" на углу Дечанске и Нушићеве улице.

1902. У Сарајеву, ради ширења просвјете и српске националне свијести Срба у Босни и Херцеговини, основано Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета", које је имало велики број чланова и донатора и располагало је знатном имовином. Захваљујући помоћи "Просвјете", прве генерације српских ђака и студената из БиХ масовније су почеле да се школују према тадашњим европским стандардима. Друштво је отворило велики број читаоница, штампало много популарних књига ради просвјећивања народа, а у Сарајеву је отворило велику Централну библиотеку. У "Просвјети" су били активни многи значајни Срби из БиХ, укључујући Алексу Шантића, Петра Кочића, Васиља и Шћепана Грђића, Ђорђа Пејановића, Пера Слијепчевића.

1941. У Љубињу, усташе у затору праве стравичан покољ над Србима из Стоца (Херцеговина), када су послали Анти Павелићу, поглавнику кутију са 20 килограма очију српских мученика.

1941. У Загребу, око 100 затвореника у логору Керестинац, покушало је бјекство, само 12 је угледало слободу, 44 је ухваћено, остали су погинули у борби.

1944. Крај Карловца у Горњем Будачком отпочео злогласни Кордунашки процес, у коме је хрватска комунистичка власт отпочела сурови обрачун са србским интелектуалцима и угледним људима под лажном оптужбом "сарадње са четницима", а уствари се радило о изношењу приједлога да Срби након рата добију у СР Хрватској аутономију.

1971. У Стокхолму (Шведска), кривични суд је осудио на доживотну робију двојицу хрватских терориста Миро Барешић и Анђелко Брајковић, убица југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића.

1991. У Београду, Председништво СФРЈ већином гласова донело одлуку о премештању јединица ЈНА са територије СР Словеније у друге југославенске републике.

1992. У Београду, Милан Панић, бизнисмен из САД, српског порекла, изабран за премијера СР Југославије.

1993. Код Глине је експлодирала бомба на жељезничкој прузи и том приликом је усмрћено троје цивила, док је више њих тешко рањено. Овај злочин су учинили припадници хрватских диверзантских јединица, са циљем дестабилизације РС Крајине.

1999. У Сарајеву, чланови Комисије за тражење несталих лица и Стручни тим Републике Србске у сарадњи са истражним судијом Окружног суда у Србском Сарајеву и замеником Окружног јавног тужиоца ексхумирали 30 тела српских цивила на градском гробљу "Колијевке" и у селу Осјечина код Горажда.

1992. У Сремским Лазама, поред Винковаца, нестао је Србин цивил Радован Стојшић (71), земљорадник, који је тог дана отишао на пецање. Убијен је 4 дана после у логору у Роковцима. Званичан обдукциони налаз са печатом лекара др Дражена Швагеља гласио је да је "умро од инфаркта", иако је Стојшић био виталан и у осмој деценији живота. Његове родитеље су убиле хрватске усташе 1942. године.

1992. У Какању,  сјеверозападно од Сарајева 40 км, припадници Хрватског Вијећа Одбране протјерали су Србе из 13 села какањске општине: Суботиња, Конџило, Бијела Њива, Доле, Макленак, Данци, Градица, Осредак, Почине, Барачи, Крч, Равне и Драчић. У овој акцији Хрвати су заклали Саву Блажановића, а убили су још Мила Цвијетића из Конџила и Илију Цвијетића из Драчића.

1992. У Лондон допутовала делегација Српске Републике БиХ отпутовала на мировне преговоре са копредсједавајућим Конференције о БиХ Хозеом Кутиљером.

2003. У Паулин Двору, крај Осијека,  сахрањени посмртни остаци 14 српских цивила убијених у децембру 1991. године од стране хрватских паравојника.
 

1853. Код Нове Вароши у селу Мишевићи (Стари Рас) родио се србски и југославенски војвода Петар Бојовић, учесник свих ослободилачких ратова које су Срби водили крајем 19. и почетком 20. века... против Турске, Бугарске, Аустроугарске и Немачке. Командовао је Првом армијом, а једно време био и начелник Врховне команде Војске Краљевине Србије. Имао је велике заслуге у пробоју Македонског фронта 1918. године и ослобођења отаџбине. После Првог светског рата брзо је пензионисан и посветио се писању. Реактивиран је 1941. и враћен у службу због Априлског рата. Када је Краљевина Југославија сломљена, одбио је да се приклони Немцима и одређен му је кућни притвор. Почетком 1945. године у кућу му упадају Ознаши (комунистичка тајна полиција) и пребијају га, од чега је умро 19. јануара и сахрањен без икаквих државних и војних почасти. Његова породица је деценијама трпела тортуру и прогон од Брозовог режима. Војвода Бојовић је рехабилитован тек на самом крају 1980-их година.  

1990. У Београду, оснивачка скуштина Социјалистичка Партија Србије (угланом бивших чланова Савеза Комуниста), где је Слободан Милошевић изабран већином гласова за председника странке. Ова странка је имала водећу улогу са својим режимом десет година.

1991. У Борову Насељу (Вуковар), хрватски паравојници које предводи Благо Задро, праве етничко чишћење у Буџаку и Кривој Бари. Имали су карте на којима су биле обележене куће Срба у које су незаконито упадали, пљачкали и убијено је 9 српских цивила, а њихова тела су бачена у Дунав.

1996. У Камену, недалеко од Гламоча, отворена прва од десет масовних гробница на овом подручју у којима је закопано више од 100 тела србских цивила и војника убијених 1995. године, за време хрватско-муслиманске злочиначке офанзиве "Маестрал". Ексхумацију су надгледали припадници међународних снага ИФОР и "Љекари без граница".

1999. У Приштини формиран Прелазни политички савет Косова као највиша цивилна институција власти УН.

2000 . У Помазатину, крај Косова Поља,  православна црква Светог Илије, из Средњег века, порушена је до темеља, од албанских терориста.

2003. У Приштини, командант бивше Окупаторске Војске Косова /ОВК/ Рустем Мустафа Реми осуђен за ратне злочине на 17 година затвора због убиства цивила и мучења Албанаца. Десет година касније у поновљеном суђењу добио је 4 године робије. Оптужнице за злодела против Срба нису ушле у оптужницу.

2008. У Бања Луци, Народна скупштина Републике Србске усвојила Закон о заштити назива Република Србска.

2008. У Сијетлу (САД) пронађен нациста Петер Егнер (86), који је учествовао у убијању најмање 17.000 Срба, Јевреја и Рома на београдском Сајмишту и на Авали. Рођен је 1922. године у Црвенки, што значи да је припадао "Фолксдојчерима"... уствари радио је за немачки ГЕСТАПО као подофицир у Главном штабу у Београду. За своје заслуге према Трећем Рајху одликован је Гвозденим крстом (највише војно одликовање хитлерове Немачке).