Добруџанска битка 1916 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Добруџанска битка 1916


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

Добруџанска битка је велика битка Првог светског рата, на Источном фронту, код града Меџидија, у близини Црног мора, на крајњем југоистоку Румуније. Ова битка је вођена у лето и јесен 1916. године између руских, румунских и србских добровољачких јединица са једне стране и бугарских и турских са друге стране. Битка је завршена победом Савезника.
 
У овој бици учествовала је Прва србска добровољачка дивизија са 19.000 војника, од чега је за два месеца погинуло 3.000 војника, а око 6.000 их је рањено.
 
Циљ ове битке, која је почела 25. августа 1916. је отварање новог ратишта на Источном фронту, како би се Солунски фронт растеретио. Бугари и Турци су овде такође имали велике губитке. Битка је завршена 12. октобра 1916. односно трајала је 47 дана.
 
После Првог светског рата у румунском граду Мерџија подигнут је споменик "Бела пирамида" 1926. године, а открио га је краљ Александар Први Карађрођевић. Југославенске комунистичке власти нису мариле за овај споменик. О њему су бринуле локалне власти. Споменик је реновиран тек 2006. године средствима Владе Републике Србије.
 
 
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

 

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

 

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.


Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, српска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.


Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Тако су октобра 1915. године удружене немачке и аустро-угарске снаге, са 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.
 
Српска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа. Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију. Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, српске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у Африку.
 
 
 
 
ПРЕ БИТКЕ
 
Бечки двор је већ у лето 1914. започео мобилизацију јужнославенских народа на територији своје царевине и слао их је на Балкански или Источни фронт. Највећи број Срба у униформи аустро-угарске војске је дезертирао и прелазио на србску или руску страну. Број дезертера Словенаца и Хрвата био је занемарив.
 
Да би се олакшао притисак Централних сила на Солунски фронт, Русија и Румунија су у лето 1916. напале бугарске и турске трупе код Добруџе. Уз раме са Русима и Румунима била је и Прва србска добровољачка дивизија (априла 1916. имала је 19.000 војника).Јединица је формирана у Одеси и ушла је у састав специјалног 47. Руског корпуса, намењеног фронту у Добруџи. Команда над дивизијом је поверена србском пуковнику, а касније генералу, Стевану Хаџићу, који је половином априла 1916. стигао са Крфа.
 
Двадесетак дана касније, тачније 12. маја, смотри пукова Прве србске добровољачке дивизије присуствовао је и руски цар Николај II Романов.
 
Бројно стање дивизије до августа 1916. године, према записима, нарасло је на 473 официра и 15.415 подофицира и војника. Крајем тог месеца, на Велику госпојину, србски добровољци су, заједно са руским и румунским трупама, упућени на добруџки фронт.
 
 
 
 
 
БИТКА
 
После усиљеног марша 6. септембра 1916. године, Прва србска доброовљачка дивизија је ступила у прву борбу код места Кара Синан, где су разбили Турке и Бугаре, наневши им велике губитке.У тим првим данима најжешће борбе су вођене управо на простору Доње Добруџе, северно од Добрича, где је, према неким изворима, Прва србска добровољачка дивизија изгубила 176 подофицира и војника, међу њима и седам ратника
.
Иако су у неколико наредних битака србски добровољци углавном разбијали непријатеља, на другом делу фронта руско-румунске трупе претпреле су тежак пораз, умногоме захваљујући, лошој и неусклађеној команди.

У таквим условима, под притиском са свих страна, дивизија је наредних 20 дана водила са Бугарима крваве борбе у којима ће тешко пострадати. Због великих губитака, укупно око 800 погинулих и преко 7.000 рањених, средином октобра србски добровољци су повучена са ратишта и послати на одмор и попуну људства. Месец дана касније на смотри дивизије пуковник Хаџић је одао признање преживелим ратницима, називајући их Обилићима.
 
Процењује се да је у овој Добруџкој бици погинуло око 3.000 војника из Прве Србске добровољачке дивизије, док их је 6.000 рањено.
 
Током ове крваве битке, на србској страни се посебно истакао Саво Боровина, који херојскии гине од пушчаног зрна. Пре тога је зашао дубоко у непријатељску територију 300 метара и убио пет Бугара који су га видели самог и заскочили. Ниједан му није измакао.
 
За успешан исход прве битке у Добруџи огромна је заслуга бораца Прве србске добровољачке дивизије. Бугарски генерал Тошев је са ојачаном 2. бригадом, 1. софијском дивизијом и 4. преславском дивизијом желео да избори решење на том простору Добруџе, али је претрпео неуспех, који га је приморао да обустави офанзиву, повуче армију и пређе у одбрану.
 
По завршеној бици, савезнички команданти су одали признање србском пуковнику Хаџићу за херојско држање његове дивизије.
 
У борбама све до 20. септембра 1916. србски добровољци су водили свакодневне борбе у којима је изгинуло много официра и бораца. Погинуо је храбри командант 2. пука потпуковник Милорад Матић, мајор Милутин Митић, командант 3. батаљона, 1. пука, много официра-водника, каплара и редова. Погинуло је укупно 24 официра, 256 војника, рањено 96 официра и 3.258 војника, нестало 464 војника. Све заједно избачених из строја 4.090 људи.
 
Србска Добровољачка дивизија је у ноћи 21/22. септембра 1916. смењена и повучена у Мамут Кујус у армијску резерву. Ту је попуњена људством који су стигли из Допунског батаљона у Одеси. Прекид борбених дејстава је одговарао борцима 1. србске добровољачке дивизије који су се одмарали све до 30. септембра 1916.
Бугарска 3. армија после неуспеха у борбама које су се водиле до 20. септембра 1916. године, прешла је у одбрану, да предахне и да сачека појачање.
 
Жестоке борбе на Добруџи су настављене све до 12. октобра 1916. када су се Бугари и Турци коначно повукли из Доње Добруџе.
 
Касније почетком 1917. године, формирана и дуга Србска добровољачака дивизија (око 16.000 војника), што је прерасло после у Србски Добровољачки Корпус, састављен махом од Срба из Аустро-Угарске односно руски ратни заробљеници. На челу СДК био је србски генерал Михаило Живковић, који је послат са Крфа, од Србске Врховне команде.
 
Стеван Хаџић, комадант Прве дивизије Михаило Живковић, комадант Друге дивизије
 
 
 
 
СВЕДОЧЕЊА
 
Један преживели србски добровољац овако је описао језиву слику борбе добровољаца са Бугарима у Добруџи:
- „... У сусрет добровољцима кренула је на јуриш бугарска пешадија. Као два жива таласа јурили су стројеви један према другоме. У очекивању судара прошли су ме жмарци по телу од узбуђења. Како ли ће изгледати сам судар у стварности? Виђао сам то некада на сликама. Али ово је била стварност, ту пред мојим очима, иако у даљини. Сударили су се...
 
Засијали су негде бајонети према сунцу, а видело се млатарање кундацима. Два жива таласа су се измешала, гибала и повијала за време јуриша, као змија при кретању. Кратко време кретало је комешање и повијање тог живог ланца. Падали су једни, а наилазили су нови стројеви и са једне и са друге стране и хватали се у смртоносни загрљај. Затим су се наши пробили на неколико места, а нови талас Бугара који је јурио са падине, није ни дошао до добровољаца, јер је други са наше стране победоносно продирао напред. Бугари су се окренули натраг, почели су да се повлаче, а негде и да беже..."
 
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ
 
Ратне операције у Добруџи су дефинитивно завршене марта 1917. године. Тада долази до распада команде на Источном фронту, јер је у Царској Русији покренута револуција, којом је збачен руски Цар Николај II Романов са престола. Настаје грађански рат у Русији, који је потрајао све до октобра 1917. када је у Петровграду покренута и Октобарска револуција, коју је повео Владимир Лењин са сарадницима и проширена је на целу Русију. Потом је формиран Совјетски Савез.
 
Један мањи део Србског Добровољачког Корпуса се прикључује бољшевицима... А други се то лето 1917. преко Сибира и Кине пребацује до Сингапура у ешалонима. Одатле бродовима преко Индијског океана и Суеца на Солунски фронт, чиме су србске снаге знатно ојачане. Што је знатно допринело пробоју Солунског фронта септембра 1918. и брзом ослобођењу домовине.
 
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 
После Првог светског рата, у румунском месту Меџдијана подигнут је велики споменик у облику пирамиде (сам споменик се зове Бела пирамида), са грбом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тај споменик је подигнут средствима Краљевине СХС, а открио га је краљ Александар I Карађорђевић 7. септембра 1926. године. На споменику је уклесано:
"Јунацима Прве србске добровољачке дивизије палим у Добруџи у борбама од 25. августа до 12. октобра 1916. год. за ослобођење и уједињење.

Захвална отаџбина".
 
После Другог светског рата, југославенске комунистичке власти нису мариле за споменике и гробља из Првог светског рата, па тако ни овај у Добруџи. Споменик СДК је реновиран средствима које је обезбедило Министарство за рад, борачка и социјална питања Републике Србије, на иницијативу србске амбасаде у Румунији 2006. године. Први пут да је неки високи србски званичник посетио ово место, после деценија ћутања и заобилажења, био је председник Републике Србије Борис Тадић марта 2009. године.
 
На споменику је 2009. године додата плоча на којој је написано:
Овде је вечна кућа ратника јунака Прве србске добровољачке дивизије, палим на тлу Добруџе у жестоким биткама 1916. збратимљених са румунским војницима у вери и жртвама. Нека им је вечна слава.
 

Локалне румунске власти воде бригу о очувању споменика, а становници града доносе цвеће на Спомен-костурницу који се налази на гробљу у Миџидији.



Посећено је: 1102  пута
Број гласова: 24























Skip Navigation Links