Савезна Република Југославија - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Савезна Република Југославија


Савезна Република Југославија је била трећа јужнославенска држава која је створена 27. априла 1992. године одлуком Савезног извршног већа СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена социјалистичке Југославије.

Савезна Република Југославија је уједно настала распадом СФРЈ, почетком 1990-их, а постојала је до 4. фебруара 2003. године када је променила име у Србија и Црна Гора, а маја 2006. године након референдума у Црној Гори, ове две републике су постале самосталне државе.
 


НАСТАНАК
 

Разбијачи СФРЈ 1990-1991
 

СФРЈ се распала у оружаним сукобима који су се нагло интезивирали и распламсали у лето и јесен 1991. године прво у СР Словенији, а потом и СР Хрватској, а започели су проглашењем независности република Словеније и Хрватске. У Словенији је рат између ЈНА и републичке Територијалне одбране потрајао две недеље. У Хрватској се, међутим, он претворио у четверогодишњи крвави сукоб Срба у Хрватској, које је неколико месеци подржала ЈНА и хрватских оружаних снага.

Новембра 1991. године у Хагу је одржана међународна мировна конференција о стању у Југославији. Тадашњи председавајући конференције, Лорд Карингтон, предложио је да све југословенске републике добију независност и то без мењања граница. Председник Србије, Слободан Милошевић, одбио је тај предлог, јер су Срби представљали већину у готово половини тада још југословенске републике - Босне и Херцеговине, као и у појединим деловима непризнтате независне републике Хрватске. Независност Словеније и Македоније није довођена у питање, мада су убрзо трупе ОУН распоређене на граници Србије и Македоније. Председник Црне Горе, Момир Булатовић, прихватио је тај предлог, али је убрзо променио мишљење и стао на Милошевићеву страну. Већ тада се могла предвиђати некавка федерација Србије и Црне Горе у будућности, с обзиром да је било само питање недеље када ће се и БиХ одвојити од СФРЈ.

Када је почетком 1992. године постало јасно да је СФРЈ престала да постоји (након међународног признања Словеније и Хрватске 15.1.1992.), водећи политичари Србије и Црне Горе су почели радити на формирању нове југословенске државе. Наравно, она је подразумевала федерацију, с обзиром да се 29. фебруара 1992. на референдуму 65% становника БиХ изјаснило за независност. Још у јануару 1992. године, формирана је још једна непризната република, и то на истоку БиХ - названа Република Српска, а у децембру 1991. Република Српска Крајина у Хрватској. Мада се већина становништва ове републике изјаснила на референдуму за останак у Југославији, Србија и Црна Гора су ово игнорисале, баш као и жељу народа у Републици Српској Крајини. Током марта и априла 1992. на Жабљаку је једна посебна комисија писала нацрт првог Устава нове државе СРЈ. Средином априла, нацрт Устава је завршен и прослеђен републичким парламентима на усвајање, што је учињено без проблема. Међутим, важно је напоменути да је у Црној Гори одржан референдум на којем су се грађани изјаснили да Црна Гора уђе у федерацију са Србијом. У Србији, пак, референдум није одржан.

 

 

 

ПРОГЛАШЕЊЕ
 

Милошевић, Булатовић, Ђукановић
 

Дана 2. марта 1992. у Црној Гори је одржан референдум, на коме су се грађани Црне Горе изјаснили да ли желе да живе у државно-правној заједници са Републиком Србијом. Више од 63% грађана се изјаснило да жели.

Тако је 27. априла 1992. године, у Београду су „остаци“ Савезног већа Скупштине СФРЈ (којег су чинили делегати из Србије и Црне Горе) прогласили Устав Савезне Републике Југославије и тиме озваничили почетак нове државе.

Застава нове државе остала је иста као и застава њене претходнице (плаво, бело, црвена тробојка) - само без петокраке звезде. Грб је постао двоглави орао у чијем су центру били историјски детаљи са грбова две републике (четири оцила два пута и златни лавови).

Химна је остала "Хеј, Словени". Наредног месеца, преостале трупе ЈНА су повучене са ратишта у Хрватској, али је остало људство које је рођено у РС Крајини, као и локална Територијална Одбрана прерасла у Српску Војску Крајине. Део ЈНА је учествовао током лета у почетку рата у БиХ, али је на исти начин он убрзо повучен, изузев, такође, људства рођеног у Републиц Српској, које је са локалном ТО, формирало Војску Републике Српске. У мају 1992, остатак ЈНА је преименован у Војску Југославије.

 

 

ИСТОРИЈА

Ова трећа југославенска држава имала је јако негативну репутацију, јер су ту државу чиниле две српске републике Србија и Црна Гора, а услед ратова на подручију бивше СФРЈ Срби су оцењени као главни кривци, па их је требало сатанизовати у медијском рату које су предводили медији земаља НАТО пакта.

Становници тада непризнатих република: Републике Српске и Републике Српске Крајине сматрали су ово издајом, јер су до тада поштовали устав СФРЈ, а чак су желели и припајање Републици Србији. Ипак САД и већина држава су прихватиле СРЈ, али је нису признале као наследника СФРЈ, често називајући ову државу називима као што су „простор бивше Југославије“, „остатак Југославије“, неретко и њеним каснијим називом - „Србија и Црна Гора“, или пак само „Србија“.

Већ 31. маја 1992. године, Савет безбедности ОУН увео је потпуни ембарго на увоз СР Југославији (саобраћај, културу, спорт, привреду...), због ратова у БиХ и Хрватској, не признавши је, а самим тим је и не примивши у своје чланство. Тајно, ова држава је до почетка 1994. године подржавала материјално, на разне друге начине српску страну током распада Југославије. Ипак, по наређењу председника Србије, Слободана Милошевића, ова република је затворила границу према РС и РСК почетком горе 1994. године, увевши на тај начин потпуни ембарго на увоз оружја и других сировина. То је довело до одлуке о делимичном суспендовању санкција СРЈ, које су довеле до мањег смањења економске кризе и рекордне инфлације, којима је такође допринео и тада постављени нови гувернер Народне Банке - Драгослав Аврамовић. Такође, поред санкција према РС, поступно су прекидани сви контакти са РСК. То је ослабило положај Срба у овим државама, иако је неформалним каналима на ратиште, извесно, стигао одређен ратни материјал, пред ваздушну интервенцију НАТО пакта августа 1995. године.

Иако позвана, СРЈ (по Милошевићевом наређењу) је у исто време одбила да интервенише како би спречила нестанак РСК, који се догодио након хрватске злочиначке операције "Олуја“. На стотине хиљада Срба је прогнано из Хрватске и већином су долазили у Србију. Сви ови догађаји из касног лета 1995. године довели су до преговора о миру, одржаних у Дејтону, у војној бази Рајт Петерсон, у новембру те године, на позив САД. Захтевало се присуство српског, црногорског (СРЈ још није била призната), муслиманског и хрватског руководства, представници Републике Српске нису били пожељни с обзиром да је против њих пред Хашким трибуналом била подигнута оптужница, па је Слободан Милошевић заступао интересе Срба у БиХ, иако га они нису бирали.

Након "Бљеска" и "Олује“, питање Српске Крајине су све стране сматрали решеним. Након готово три недеље преговора, постигнут је договор, којим је БиХ подељена на два самостална ентитета, призната под истом заставом и са свега неколико заједничких институција: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине. Споразум је потписан 21. новембра 1995. године, а мир је званично склопљен у Паризу 14. децембра 1995. године. Уједињене нације су тада и укинуле санкције 1995. Такође све суверене државе, изузев СРЈ и Хрватске (услед преостале српске територије у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему и околини Вуковара, која је била под контролом УН, до 1. јануара 1998. године, када је мирно интегрисана у Хрватску) тада су успоставиле међусобне дипломатске односе.


Како се од 1996-1998. ширио Рат на Космету, санкције су поступно враћене, и то од стране САД и ЕУ. Још пре тога, крајем 1996. и током 1997. године и у Србији, и Црној Гори и на савезном нивоу, одржани су избори. Дотадашњи режим СПС-ЈУЛ-НД, у нешто измењеном облику, задржао је републичку власт у Србији, док је демократска опозиција освојила већину општина и градова, након вишемесечних грађанских и студентских демонстрација. Уз подршку до тада владајућег црногорског СНП-а, СПС и ЈУЛ задржале су већину и на савезном нивоу, те формирале и савезну владу. Нови сазив скупштине изабрао је Слободана Милошевића за новог председника СРЈ, након што су му истекла оба мандата председника Србије. Након више понављања републичких председничких избора, због недовољне излазности, за новог председника Србије изабран је Милан Милутиновић из СПС-а.

Што се Црне Горе тиче, нови председник је постао Мило Ђукановић из ДПС-а, а та странка је освојила и парламентарну већину, што је протумачено као почетак демократије у Црној Гори.

Терористи ОВК у акцији
 

Нови режим у Црној Гори је био за сарадњу са Западом, веће надлежности републике у односу на федерацију, а у крајњој линији и независност. Своје идеје убрзо је почео да материјализује- најпре увевши полицијску контролу на свим административним прелазима са Србијом, а две године касније усвојивши немачку марку за званичну валуту, уместо динара. Пред реконституисање, 2002. године, марка је замењена евром. У то време 1997-1998, све више је јачао сукоб југословенских снага безбедности са сепаратистичком организацијом косовских Албанаца - ОВК, која је на овај начин покушала да издејствује независност Косова, која је на разне начине тражена више пута у прошлости. Све опсежније интервенције полиције, специјалне полиције и ВЈ довела је до правих ратних дејстава на Косову до почетка 1998. године. И САД и ЕУ су тражиле долазак међународне верификаторске мисије ОЕБС-а, али је 23. априла 1998. године, на територије Србије спроведен референдум о доласку међународних страна на територију Србије, којим је убедљивом већином одбачен овај захтев западних земаља.

Југославији су ове земље вратиле санкције, које је две године пре тога укинуо УН. Због све већег аутономаштва Црне Горе, све важније активности СРЈ на међународном плану преузело је руководство Србије- преговори са међународном заједницом у вези Косова и Метохије, препуштени су Србији, али и председнику СРЈ. И поред референдумског одбијања, како је сукоб на Космету јачао (иако је режим тврдио да је то обична антитерористичка интервенција, у борбе су сад били укључени и артиљерија, оклопне јединице и Ратно ваздухопловство), НАТО је запретио бомбардовањем Југославије већ крајем августа 1998. године.

Како је у октобру опасност постала реална, Слободан Милошевић је одобрио долазак верификаторске мисије ОЕБС-а. Ипак, чак и тада, рат се наставио појачаним интензитетом, за шта је била оптужена Србија и СРЈ. Након пропасти преговора у Рамбујеу између Србије и косовских Албанаца, где су Албанци прихватили предлог споразума, а Срби не, инцидента у Рачку, за који су југословенске снаге оптужене без размишљања о евентуалној провокацији, као и пропасти договора између америчког дипломате Ричарда Холбрука и Слободана Милошевића, отпочео је вероватно најзначајнији догађај у једанаестогодишњој историји СРЈ, тј. проширење Косовског рата на целу њену територију, услед НАТО агресије 24. марта - 10. јуна 1999. године, којом је привреда, према неким новијим проценама претрпела штету од најмање 50 милијарди долара, те је уназађена за око деценију. Југословенске РВ и ПВО пружале су импозантан отпор НАТО-у, највећи отпор далеко моћнијем противнику, у периоду након Заливског рата 1991, али је након неколико недеља потпуне изолације и усамљеног отпора била онемогућена да ефикасно пружа отпор. Иако је савезна влада већ у касним ноћним сатима 24. марта 1999. прогласила ванредно и ратно, Црна Гора, је одбила да прихвати ту одлуку: разлог је био заиста симболично дејство НАТО-а на њеној територији, које је, штавише, у потпуности престало након непуних 20 дана, кад је престао и отпор на овој територији. Лидери НАТО земаља сматрали су републички режим у Црној Гори пријатељским.

Марти Ахтисари и Слободан Милошевић
 

Почетком јуна 1999. године, Слободан Милошевић је уз посредство Русије, финског председника Мартија Ахтисарија, прихватио до тада најнеповољније услове прекида рата, по којима се југословенске снаге безбедности и администрација морају повући са Космета, како би уступиле место трупама ОУН. Потписивањем војно-техничког споразума у Куманову, рат је окончан, Војска Југославије као и полицијске снаге су се повукле са Космета, уступајући своје место међународним снагама и администрацији. Након дозволе југословенских власти, 12. јуна 1999. на Космет су, долазећи из БиХ, најпре стигле руске трупе, више дана држећи разне значајне објекте у покрајини, али су се касније већином повукле.


Период од јуна 1999. до септембра 2000. године, обелижило је јачање и све чешће уједињавање опозиције у Србији, као и слабљење Слободана Милошевића, његове партије СПС и партије ЈУЛ од његове супруге, Мирјане Марковић, до чега је дошло услед веома лошег животног стандарда, очајне економске ситуације, санкција и никад непосреднијег и свежег ратног искуства. Још за време рата, министар иностраних послова, Вук Драшковић, говорио је страним медијима како је и Милошевић добрим делом крив за избијање рата. Његова странка- СПО- искључена је из владе и прешла у опозицију. У то време, СРЈ је готово постала синоним за Србију услед све већег аутономаштва Црне Горе. И поред медијске блокаде, покушаја ометања сигнала опозиционих електронских медија, популарност ДОС-а, коалиције демократских странака, формираног 10. јануара 2000. године је јачала, о чему говоре и све посећенији митинзи широм Србије. Полицијска репресија против опозиције је расла, а Милошевићев режим је сматрао да би се позиција учврстила још једним мандатом од народа.

У јулу 2000. године, изненада, Слободан Милошевић доноси одлуку о уставним амандманима, којима су парламентарни избори постали непосредни, а председник се такође бирао директно. Расписани су сви избори на савезном нивоу, за 24. септембар 2000. као и локални избори за територију Србије. Црногорски режим је позивао на бојкот савезних избора, али је црногорска опозиција била у коалицији са Милошевићем. СПО, сад једна од водећих странака у ДОС-у, одбила је да учествује на њима, али је искључена из коалиције, која је за свог кандидата изабрала др. Војислава Коштуницу.

Типична слика 1996-1997
 

ДОС је освојио већину општина и градова у Србији, релативну већину у оба већа савезне скупштине, а Коштуница је освојио апсолутно већину већ у првом кругу. Слободан Милошевић и социјалисти су одбили да признају пораз, објавивши да ће бити другог круга председничких избора 8. октобра, као и да по уставу, нови председник ступа на дужност тек у јуну наредне године. ДОС успешно позива грађане на непослушност, општи штрајк и демонстрације. Земља у потпуности стаје, када почињу рестрикције електричне енергије услед штрајка радника угљенокопа „Колубара“.

Највеће демонстрације заказане су за 5. октобар 2000. Тада су позвани људи из целе Србије на демонстрације, иако није објављено, знало се да огромна критична маса има моћ за насилни преврат. И поред кратког отпора полиције, као и његовог позива војсци да интервенише, све структуре безбедности прелазе на страну народа, који заузима и пали зграде Савезне скупштине и РТС-а, чиме режим губи факторе контроле. У том тренутку, на улицама је било око 1.000.000 људи. Последњи покушај опстанка на власти, Милошевић је извео у току народне ноћи, када је преко својих официра наредио покрет оклопних јединица против народа. И поред почетног поласка, тенкови су се вратили у касарне. Наредног дана, у Београд је допутовао руски министар иностраних послова, Игор Иванов, који је посредовао у разговорима између Слободана Милошевића и Војислава Коштунице. Тада је Милошевић јавно признао пораз, иако је претходно покушао да убеди Коштуницу да је по уставу он председник до јуна наредне године. У савезној скупштини, владајућу већину су формирали ДОС и бивши Милошевићев партнер СНП. Ове промене, убрзо су довеле и до републичких избора у Србији, те промене власти.

 

Превара народа: Пети октобар
 

Након Петооктобарских промена, црногорска власт је све више инсистирала на независности или барем на потпуном преуређењу у „Савез две независне државе“. Главни проблеми нове власти, биле су све жешћи терористички напади у такозваној „тампон зони"; тј. копненој зони безбедности од пет демилитаризованих километара на подручју општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, које је спроводила албанска терористичка организација ОВПБМ, током 2000. и у првој половини 2001. године, захтевајући припајање ове три општине Космету. Овај проблем је нешто касније решен, кад су избили сукоби са албанским терористима у Македонији, када је НАТО одобрио југословенским снагама безбедности повратак на територију те три општине. Истовремено, последња спорна територија између Хрватске и Црне Горе - Превлака - припојена је Хрватској, након преговора између Хрватске са једне и СРЈ и Црне Горе са друге стране. Фраза „Савез две независне државе“ све више је изговарана у Црној Гори, како су током 2001. године почињали преговори о преуређењу савезне државе између Србије и Црне Горе.

14. марта, 2002. званичници СР Југославије, Републике Србије и Републике Црне Горе, уз присуство Високог представника Европске уније, потписали су Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе, којима је предвиђено да СРЈ убудуће носи назив Србија и Црна Гора. 4. фебруара, 2003, формирана је државна заједница Србија и Црна Гора, заснована на равноправности двеју држава чланица, тј. државе Србије и државе Црне Горе, чиме су СРЈ и назив „Југославија“ престали да постоје. Савез ове две државе постојао је до маја 2006. године када је на референдуму у Црној Гори изгласана независност услед политичких манипулација владајућег режима Мила Ђукановића, па су Србија и Црна Гора постале самосталне државе.

 

 

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА И УПРАВА
 

Грб Србије 1992-2006
 
Грб Црне Горе 1992-2006

СР Југославија је била подељена на две републике и на две аутономне покрајине које су биле део Републике Србије.

  • Србија је имала главни град Београд и две аутономне покрајине:
  1. Војводина је имала главни град Нови Сад
  2. Косово и Метохија је имала главни град Приштину
  • Црна Гора је имала главни град Подгорицу


До 24. септембра 2000. године, председник СРЈ се бирао у савезној скупштини, коју су чинили Веће Грађана и веће Република. Први председник ове државе. био је књижевник Добрица Ћосић.

Почетком 1993. године, чланови СРС су га оптужили за покушај војног удара против председника Републике Србије- Слободана Милошевића, који је и иначе био једна од најзначајнијих особа за оснивање државе, па је уз подршку СПС-а, Ћосић био смењен.

За његовог наследника је изабран члан СПС-а Зоран Лилић, који је остао на власти до краја мандата. У јулу 1997. године, након истека оба мандата председника Републике Србије, Милошевић је изабран за председника СРЈ. Ова, до тада више симболична, функција је од тада постала исувише значајна и Милошевић је имао готово диктаторски положај. У јулу 2000. године, усвојени су уставни амандмани, којима се председник бирао директним гласањем, и којима је Милошевићу отворен пут за још најмање 4 мандата. Ипак, изборе од 24. септембра 2000. године је изгубио, а након демонстрација 5. октобра 2000. године, признао је пораз и повукао се у опозицију, јер је СПС изгубила и већину у скупштини, а убрзо и на републичком нивоу. Последњи председник СРЈ, био је Војислав Коштуница, и на том месту је остао до реконституисања 2003. године.

 

 

ГЕОГРАФИЈА

Дурмиторски пејсаж
 

СР Југославија је била медитеранска, балканска, дунавска, панонска земља која се налазла у северном и централном делу Балканског полуострва са једним делом на јужном делу панонске низије. Кроз СР Југославију протиче река Дунав, а поред Дунава веће реке су Морава, Дрина, Сава, Ибар, Тимок... Северни део СР Југославије је био релативно раван (Војводина), а остали делови државе су били углавном брдовити. Највиша планина у СРЈ је била планина Проклетије са својим највишим врхом од 2.656м (Косово и Метохија). Поред ње Југославија је имала и друге високе планине: Дурмитор, Копаоник, Стара Планина, Јастребац, Шар-планина и др. Црна Гора је имала излаз на море и то од Превлаке од Аде Бојане. На Јадранском мору постојао је и велики залив Бока Которска.

Због изузетних природних лепота у СРЈ је неколико њих проглашено за националне паркове: Ђердап, Сутјеска, Тара, Фрушка гора, Копаоник,  Дурмитор, Ловћен, Скадарско језеро, Проклетије и др.

 

 

КЛИМА

Клима у Југославији је зависила од поднебља. На приморију је владала медитеранска са дугим и сушним летима, а кишним и прохладним зимама. У планинама контитнентална са кратким и свежим летима, а другим и хладним зимама. У равници умерено-континентална. Било је пуно сунчаних дана.

 

 

ВОЈСКА

Војска Југославије (скраћено ВЈ) је била оружана сила Савезне Републике Југославије. Постојала је од 20. маја 1992. до 4. фебруара 2003. године. Настала је од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република затекли на територији Савезне Републике Југославије.

Војска Југославије је, непосредно после званичног проглашења Државне Заједнице Србија и Црна Гора, преименована у Војску Србије и Црне Горе. ВЈ је учествовала у борбама са албанским терористима на Косову и Метохији 1998-1999, а потом и на југу Србије 2000. године. Током НАТО агресије на СРЈ, Војска Југославије се сукобила са јединицама НАТО пакта на простору СРЈ.

 
Организација

Војска Југославије била је подељена на видове, видови на родове и службе, а родови и службе на врсте и специјалности.

Видови

  •     Копнена војска (КоВ),
  •     Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО),
  •     Ратна морнарица (РМ)


Формације

Војска Југославије је организована у армијском систему где је свака армија држала своју армијску област. Армије су наставком велике реорганизације ЈНА подељене на корпусе, а они на бригаде. Осим армија у ВЈ су постојали и центри за обуку пешадије, возача, оклопних и механизованих јединица и артиљераца, Гардијска бригада и 46. заштитна бригада, као засебне јединице и установе.

Копнена војска је била најбројнији вид Војске Југославије. Укупно је у активном саставу имала 3 армије, 7 корпуса, 34 бригаде. У резервном саставу било је 27 моторизованих, 42 пешадијске и 6 артиљеријских бригада. Од наоружања и опреме располагала је са око 1.300 тенкова, 568 борбених возила пешадије и оклопних транспортера, 1.200 топова, 200 вишецевних бацача ракета, 1.665 минобацача, 135 ПО лансирних система, 2.000 противавионских топова и 60 ракетних противавионских система. Бројност копнене војске је била око 85.000 активних припадника. Подела по армијама изгледала је овако:

  • Прва армија је држала северни део Савезне Републике Југославије. Команда Прве армије је била у Београду, а касарне у Београду, Панчеву, Новом Саду, Сомбору, Крагујевцу, Сремској Митровици, Шапцу и Ваљеву.
  • Друга армија је држала југозападни део СРЈ са командом у Подгорици. Базе и касарне су биле у Подгорици, Даниловграду, Никшићу, Ужицу, Чачку, Новом Пазару, Рашкој и Кремни.
  • Трећа армија је држала источни, централни и јужни део СРЈ са командом у Нишу. Базе и касарне су биле у Нишу, Приштини, Крушевцу, Лесковцу, Врању, Пироту, Прокупљу и Куршумлији.

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана  је у свом саставу имало око 16.700 активних припадника. Људство је подељено у 4 ловачке, бомбардерске и извиђачке и 3 хеликоптерске ексадриле, као и 8 противавионских ракетних пукова. Укупно се располагало са око 200 ваздухоплова и око 50 хеликоптера. Али, сви ти авиони нису били са најсавременијом опремом. Врховни савет Одбране СРЈ није пуно улагао у РВ и ПВО, јер је то било прескупо, а привреда СР Југославије то није могла да поднесе.

Ратна морнарица је имала нешто бродова које је наследила од ЈНА, који су били смештени на две локације: Валданос крај Улциња и залив у Боки Которској. Ти бродови нису били респектабилан фактор одбране, јер су били са застарелом технологијом, недовољно да пруже неки већи отпор агресору.


Значајни датуми у ВЈ

  •     9. јун - Дан рода поморства
  •    16. јун – Дан Војске Југославије и Копнене Војске ВЈ
  •     24. децембар - Дан РВ и ПВО;
  •     9. јун - Дан Ратне морнарице;
  •     6. новембар - Дан рода инжињерије;
  •     2. август - Дан рода авијације;
  •     16. новембар - Дан рода пешадије;
  •     18. јун - Дан рода ваздушног осматрања и јављања;
  •     30. септембар - Дан рода Артиљеријско-ракетних јединица ПВО;
  •     20. септембар - Дан рода везе;
  •     14. септембар – Дан рода артиљерије;
  •     28. септембар – Дан рода АБХО;
  •     31. октобар – Дан рода оклопно-механизованих јединица;
  •     11. новембар – Дан рода електронског извиђања и противелектронских дејства   

 

 

 

ДРУШТВО И КУЛТУРА

Цеца и Аркан 1990-их
 

Услед ратова у окружењу, стагнације привреде, хиперинфлације и санкција које су свакако уназадиле све сегменте живота у СР Југославији мало коме је било до стварања и доприноса у уметности и култури. Грађани су услед тешке економске и материјалне ситуације имали дарвиновску борбу за преживљавање. Дошло је и до великог суноврата морала у свим порама друштва. Свуда се појављивао шунд, кич, разврат, блуд... С друге стране, преко државих медија и телевизије су покушали да сакрију тешку економску ситуацију пуштајући цензурисане информације како наша привреда и станрдард расте.

Још крајем 1980-их година у источним деловима СФРЈ се почео појављивати музички правац који је касније почетком 1990-их добио име "турбо-фолк". Тако су добили прилику да на сцену изађу ликови којима је било важно да се појаве на ТВ и добију медијског простора, не битно како су одевени и како звуче њихове песме, какви су им текстови и сл.

Хумористички програми који су били гледани у ово време јесу: ББ шоу, Фолиранти, Шодер листа и др.

Друштво и друштвене норме су времену 1992-2006 биле потпуно померене. У медијима су простор добијали ликови сумњивог морала и мутне прошлости, за које се знало да су до новца, а и "угледа" дошли уплитањем у незаконите радње. Новац је постао симбол моћи и престижа, без обзира на који је начин стечен. Њихова појава, а и понашање су свакако указивали на то. Па је тако дошло до спајања криминалаца са естрадним звездама. Међу њима најпознатији парови су били: Жељко Ражнатовић Аркан и Светална Цеца Величковић, а касније и Јелена Карлеуша и Зоран Давидовић Ћанда.


Кинематографија

И поред тешке материјалне ситуације кинематографија овог времена је дала неке добре филмове које су правили редитељи: Горан Паскаљевић, Александар Ђорђевић, Гордан Михић, Срђан Драгојевић, Здравко Шотра, Синиша Павић, Горан Марковић, Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић, Емир Кустурица и др.

Глумци који су били популарни у ово време су: Бранка Катић, Драган Гаги Јовановић, Никола Којо, Милорад Мандић Манда, Драган Петровић, Срђан Тодоровић, Дубравка Мијатовић, Данило Лазовић, Мирјана Карановић, Милутин Караџић, Слободан Нинковић, Михајло Миша Јанкетић, Живојин Миленковић, Весна Тривалић, Снежана Савић, Сергеј Трифуновић, Радмила Савичевић, Маја Сабљић, Жарко Лаушевић, Бојана Маљевић, Никола Ђуричко, Војин Ћетковић, Катарина Радивојевић, Бранимир Брстина, Бранислав Лечић, Петар Божовић, Ненад Јездић, Наташа Нинковић, Александар Берчек, Миленко Заблаћански, Ивана Михић, Мина Лазаревић, Небојша Глоговац, Дара Џокић, Оливера Марковић, Предраг Манојловић и др.

Лајање на звезде Зона Замфирова Лепа Села Лепо Горе Срећни људи

 

Филмови који су створени у ово време су: Танго Аргентино, Лепа Села Лепо Горе, Зона Замфирова, Нож, Боље од бекства, Буре барута, Лајање на звезде, Ивкова слава, Јесен стиже Дуњо моја, Ране, Ми нисмо анђели, Држава мртвих, Булевар револуције, Црна мачка бели мачор, Муње, Подземље,  и др.

Серије су такође поред филмова имале велику гледаност. Издвајају се њих неколико: Полицајац са Петловог брда, Срећни људи, Породично Благо, Стижу долари, Горе Доле, Заборављени, Пустолов, Крај династије Обреновић, Сложна Браћа, Отворена врата и др.

Од страних серија које су праћене у ово време јесу: "Беверли Хилс", "Пријатељи", "Досије икс", "Никита", "Мућке", "Тропска врелина" и др.

 

 


ПРИВРЕДА

Рекорд: новчаница са 11 нула
 

Привреда СР Југославије је дуго година била под санкцијама ЕУ и ОУН, у периоду од 1992. до 2000. године. Извоз скоро да није ни постојао, сем можда у неким малим количинама које су ишле илегалним путевима. Нестала су тржишта бившег СССР-а, арапских земаља, као и држава из Покрета несврстаних, где су раније југославенска предузећа уживала велики углед.

У то време предузећа у Србији и Црној Гори су тешко остваривали профит, дошло је до масовних отпуштања радника са посла, отпочео је период транзције, односно трансформације друштвено-економског система социјализма у капитализам, по веома неповољним условима за раднике. Директори су постали пиони моћних људи из сенке тзв. тајкуна. Тако се дешавало 1990-их да читава предузећа буду угашена, а након 2000. године њихову имовину преузму потражиоци или чешће страни инвеститори који су читава предузећа добијала далеко испод реалне цене.

Још почетком 1992. године у Србији се појавила велика количина југославенских динара из бивших република СФРЈ (Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније), јер су те републике почеле уводити своје националне валуте. Руководство СР Југославије није одмах штампало своју валуту, већ је тако почела хиперинлфлација у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Републици Српској Крајини, која је трајала до почетка 1994. када је уведен конвертибилан динар, заслугом Драгослава Аврамовића. Међутим, то није дуго потрајало, него је већ крајем 1995. кренула нова инфлација, али у знатно мањем обиму него 1992-1993.

У СР Југославији током 1990-их година сива економија је цветала. Била је присутна на сваком кораку. Развијао се шверц нафте и нафтних деривата (бензин), цигарета, алкохола, кафе и др. Велики број људи је своју куповину преселио на улицу или пијацу, где се продавала индустријска роба.... ово је настављено и 2000-их година. 

Променом политичких структура у октобру 2000. године, дошло је 2001. године до промене економског и платног промета у Србији. Банкарски систем пословања, какав је био до 2001. је срушен по реформана Зорана Ђинђића, Божидара Ђелића и Млађана Динкића. Тако су све државне банке уништене, а доведене су стране банке да се целокупан промет у држави одвија преко њих. Тако је уништен и Служба Државног Књиговодства.

Синдикати нису били ни делић онога што су представљали у СФРЈ. Уместо да се боре за радничка права, они су постали сервис тајкуна и страних инвеститора, који су поткупљивали вође синдиката, па су тако прихватали велики број одлука на штету радника.

 

 

СПОРТ

Југословенски спорт представљао је, како су многи истицали, „понос нације“ у тешким годинама кризе. Изузев у појединачним дисциплинама, сви спортисти су били искључени из међународних такмичења током ембарга 1992-1995. године.

У мају 1992. године, КК „Партизан“ постао је првак Европе у кошарци, иако је као домаћин играо по страним халама. ФК Црвена Звезда је  своје мечеве у Лиги Шампиона 1991/1992 играла у иностранству: Софија, Будимпешта и Портдаун. Исто тако, квалификована, фудбалска репрезентација СР Југославије, која је наследница фудбалске репрезентације СФРЈ, није могла да учествује на Европском Првенству у Шведској 1992. године, штавише, играчи су ту информацију добили тек на аеродрому у Штокхолму. Уместо Југославије, наступила је Данска, која је била иза СРЈ у квалификацијама, међутим касније је чак освојила титулу Европског првака.

Југословенским тимовима омогућени су поједини мечеви 1994. године након делимичне суспензије санкција, а у потпуности су рехабилитовани наредне године. Прву титулу у екипној конкуренцији донели су кошаркаши на ЕП у Атини 1995. године, када су у финалу славили против Литваније, док су трећепласирани Хрвати напустили победничко постоље, како „не би слушали југословенску химну“.  На ОИ у Атланти 1996. године, кошаркаши су били други, а права сензација су били трећепласирани одбојкаши.

Фудбалери 1998. Кошаркаши 1995. Ватерполисти 2001. Одбојкаши 2000.


Фудбалски клубови су постизали просечне и лоше резултате наредних неколико година. ФК Црвена Звезда је имала само запажену јесен 1996. године када је елиминисала немачки Кајзерслаутерн и пораз од Барселоне; и велику шансу против Динама из Кијева 2000. године у квалификацијама за ЛШ. Црвена Звезда је имала 2004. бламажу од холандског ПСВ Ајнховена и руског Зенита. С друге стране ФК Партизан је 1996. имао бламажу са румунским Националом и 1997. са загребачком Кроацијом (односно Динамом). Касније, 2003. године ФК Партизан имао успеха, јер је успео да уђе у Лигу Шампиона.

Фудбалска репрезентација је била, штавише, солидна, чим јој је омогућено да игра званичне мечеве, пласирала се на Светско Првенство у Француској 1998. године, где је стигла до осмине финала, одакле је елиминисана од Холандије (1:2). Након квалификација са два историјска меча против Хрватске у групи, фудбалери су се пласирали и на ЕП 2000. године у Холандији и Белгији, где су стигли до четвртфинала, одакле их је елиминисала поново Холандија (1:6). Познати фудбалери из тог времена су: Предраг Мијатовић, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић, Ивица Краљ, Саво Милошевић, Владимир Југовић, Дејан Станковић, Зоран Мирковић и др.

Кошаркаши су освајали злата на свим наредним такмичењима 1998—2002, изузев ЕП-а 1999, када су били бронзани и ОИ 2000. Познати кошаркаши из тог времена су: Александар Ђорђевић, Предраг Саша Даниловић, Александар Обрадовић, Владе Дивац, Жељко Ребрача, Дејан Бодирога, Миленко Топић, Предраг Стојаковић, Владо Шћепановић, Милан Гуровић и др.

Одбојкаши су били сребрни 1998. на СП, а златни на ОИ 2000. и ЕП 2001. Наредне године су освојили четврто место. Познати одбојкаши су из тог времена: браћа Никола и Владимир Грбић, Ђула Мештер, Иван Миљковић, Андрија Герић и Горан Вујевић.

Ватерполисти су били златни на ЕП 2001, а сребрни исте године на СП. Познати ватерполисти из тог времена су: Данило Икодиновић, Александар Шапић, Предраг Ћирић, Вељко Ускоковић, Виктор Јеленић, Влада Вујасиновић и др.

Од осталих спортиста треба поменути прво место Монике Селеш, тенисерке, која је била првопласирана на ВТА листи, те је наступала под заставом СРЈ до јуна 1993. године, кад је узела америчко држављанство. Пред реконституисање државе, успон је направила и још једна тенисерка 2001. године, Јелена Докић, са неколико освојених турнира и 4. местом на ВТА листи. У стрешљаштву се истицала Јасна Шекарић, која је освојила сребрне медаље на ОИ у Барселони 1992, Сиднеју 2000. и Пекингу 2004. и светски првак у Милану 1994.

 



Посећено је: 3640  пута
Број гласова: 38























Skip Navigation Links