ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПОТПИСИВАЊА НОВОСАДСКОГ ДОГОВОРА О ЈЕЗИКУ (1)

Пре тринаест дана, односно 10. децембра, напунило се 60 година од потписивања Новосадског договора о језику потписаног од стране групе писаца и лингвиста којим је закључено да је народни језик Срба и Хрвата један језик са два изговора, ијекавским и екавским.

Те 1954. године језик је добио два имена, српскохрватски и хрватскосрпски, договорен је јединствен правопис, а ћирилица и латиница проглашени су равноправним писмима.

Резолуцију је потписало 25 писаца и лингвиста. Седам их је било из Хрватске, петнаест из Србије и три из Босне и Херцеговине. Између осталих ту су били Иво Андрић, Александар Белић, Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке, Јуре Каштелан и Михаило Стевановић, а касније им се придружило још 64 културна и научна радника, међу којима је био и Мирослав Крлежа.

Новосадског договора први су се одрекли Хрвати који су 1967. године објавили „Декларацију о називу и положају хрватског језика“. Четири године касније, кроз изјаву Матице хрватске од 16. априла 1971. године, Новосадски споразум проглашен је беспредметним и неважећим, јер га је, како је речено, „и повијесна збиља оповргла“.

У Матици хрватској устврдили су да се Новосадским договором „нијече самобитност хрватског књижевног језика и тобоже ослобађа обвезе да се поштује његова просторна и повијесна цјеловитост. Због таквих се тумачења Новосадски договор претворио у средство за оправдавање језичне неравноправности и за наметање српског књижевног језика екавског типа“. Првог јула исте године Новосадски договор одбацило је и Друштво хрватских књижевника.

Данас, шездесет година касније, Хрвати свој језик називају хрватским, а Српска академија наука и уметности издаје 19. том речника језика који више не постоји, српско-хрватског. У Србији је латиница доминантно писмо иако је ћирилица заштићена и Уставом као службено и једино писмо. У Хрватској се против ћирилице користе сва средства, чак и зидарски чекићи.

ПУТ ДО ПАКЛА ПОПЛОЧАН ЈЕ ДОБРИМ НАМЕРАМА

Да ли је Новосадски договор био неопходан у време када је постигнут, шта се њиме хтело постићи, јесу ли Хрвати имали право када су тврдили да им је наметана „србизација“ и какве је он последице изазвао касније у Извору говоре председница Друштва за српски језик и књижевност у Хрватској проф. Мара Бекић Војновић из Боботе, књижевник Ђорђе Нешић из Бијелог Брда и председник Друштва за српски језик и књижевност проф. Александар Милановић из Београда.

- Нема сумње да је маса наших стручњака за језик и књижевника имала најбоље намере, јер зашто да неко ко дође из Загреба у Београд или обратно, буде третиран као неписмен само зато што је један научен да пише одвојено „не ћу“ а други да „нећу“ пише заједно. Питање је, међутим, да ли је иницијатива потекла од научника или од политичара, а ја сам склона да мислим ово друго, што не значи да је то било погрешно, напротив.  Погрешан је, међутим, био приступ који је рађен на принципу погађања: Ја теби тачку, ти мени велико слово! - сматра професорка Војновић и пита:

- Како је био побољшан правопис тиме што је било прописано да сви пишемо „тачка и тачно“, кад је то потпуно страно кајкавском делу хрватског народа? Како је био побољшан правопис тиме што је било одлучено да се историјски догађаји као што су Косовска битка, Народноослободилачка борба, Сељачка буна, Паришка комуна, те културни покрети: Модерна, Реализам, Натурализам итд. сада требају писати малим словом?  Како се треба разумети да се имена крајева требају писати тако да се само прва реч пише великим словом – Хрватско загорје, Далматинска загора, Тимочка крајина ...?

То је тотално нелогично, јер и неписмен човек осећа да су то важне ствари, а правопис није само научна, него и психолошка категорија, тврди Мара Бекић Војновић и каже да је стекла утисак да су тај правопис правили људи који се и не разумеју у посао.

Она сматра и да је злоупотребљено правило Саве Мркаља, „Пиши као што говориш'', које је преузео и Вук Караџић.
- Тиме се ишло до таквог апсурда да се реч ни не препознаје, јер губи сваку везу са основом, а да се о корену и не говори, нпр. „меци“, „рашчешљати“..., наводи професорка Војновић.

ПОЛИТИЧКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У ЈЕЗИКУ

Књижевник Ђорђе Нешић сматра да када говоримо о језику, договорима и споразумима о језику, морамо имати у виду лингвистичку и политичку димензију поимања језика. Језик се, каже Нешић, лингвистички проучава и тумачи научном апаратуром, у складу са законима иманентним суштини језика. Политика врши насилне интервенције у језику, нарушава његов природни развој и узрокује далекосежно штетне последице.

- Лингвистички, језик којим се служе Срби, Хрвати штокавци, Црногорци и Бошњаци је један језик који се политички назива српским, хрватским, бошњачким и црногорским. Кад су у питању језички споразуми и договори, њих иницирају и организују политичари, а у први план формално гурају лингвисте и књижевнике да би се стекао легитимитет струке. Тако је било и с Новосадским договором 1954. године. Иза свега су стајали иделози Комунистичке партије, а договор су потписали најугледнији лингвисти и књижевници, каже Нешић који тврди да је нелогичности Новосадског договора лако уочити.

- Тврди се да је реч о једном језику са два изговора, али се у реализацију споразума улази с причом о две варијанте – београдској и загребачкој, еуфемизмима за српску и хрватску варијанту. Тиме је нанесена немерљива штета српском језику јер је сужен на екавски изговор и ћири-лицу, а све што је ијекавско и латинично припало је загребачкој варијанти, тј. хрватској. Хрвати се први буне и 1967. године издају „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“, која ће довести до дефинитивног језичког разлаза 1971. године. Пошто језик најдуже памти прошлост, често и оно што ће доћи се прво деси у језику. Кроз осамостаљење назива језика може се пратити и пут народа, односно државе (хрватскосрпски, хрватско – српски, хрватски или српски, хрватски и српски, хрватски језик), објашњава Нешић.

СРПСКИ ЈЕЗИК И ЈУГОСЛАВЕНСТВО

Професор Александар Милановић сматра да је реализацију идеје о нормирању српскохрватског стандардног језика са два равноправна изговора и два равноправна писма наметала идеја југословенства још од краја 19. века.

- Не треба заборавити да су српски филолози крајем 19. века свој стандардни језик још увек називали српским. Новосадским договором биле су предвиђене нове фазе стандардизације заједничког језика, првенствено израда нових прописаних приручника са српскохрватском тј. хрватскосрпском „етикетом“, као и нова, заједничка терминологија.

Сада, са историјске дистанце, можемо лако доказати да Хрвати нису трпели последице било какве србизације, на било којем плану или нивоу језика. Нису им у 20. веку наметани ни ћирилица, коју практично нису ни учили у школи, нити било који језички облици (фонетски, морфолошки, лексички, синтаксички) карактеристични само за српске говоре, каже професор Милановић и тврди да су књижевно-језичку „србизацију“ Хрвати сами одабрали.

- То се догодило још у 19. веку када су прихватили вуковски стандарднојезички модел. Стога је доста умесно увек правити паралеле између Бечког књижевног договора из 1850. и Новосадског договора, потписаног више од стотину година касније. Истина је да ни Србима од стране Хрвата нису силом наметани бројни кроатизми, већ су их српски комунисти сами радо уносили у свој израз, првенствено у новинарском функционалном стилу, закључује Милановић.

ЗАМЕНА ТЕЗА

Професорка Војновић тврди да није била у питању никаква србизација хрватског него да је ствар била управо обратна.

- Кад је неки од кајкаваца професора рекао да није Вргин Мост, како говоре становници краја и осталих 22 милиона Југословена и како се говори и пише већ три стотине година, него Вргинмост, како говори шака кајкаваца, на то се и пристало. А шта имају кајкавци са Вргином Мостом? Шта је било брига професора Белића или Стефановића како Срби на Кордуну зову неко своје место, ваљда су ишли да провере?

Има тога колико хоћете. Срби су у свему попуштали свима. Како је Мачек успео направити државу у држави? То му је дао Стојадиновић. Како је Барања после рата припала Хрватској, кад се 1918. изјаснила за Србију? Исто онако како су Руси допустили Хрушчову да им узме Крим. Ја сам својевремено од новосадског професора Мате Пижурице, једног од тројице твораца „новог“ правописа чула ово:

„Срби имају способност прилагођавња не само према већем него и према мањем“. Тако су и спали на оно на шта су спали. Том договору је присуствовао и Павле Ивић, будући велики стручњак за језик. Међутим, он је тада био веома млад и могао је само гледати и слушати. Но, када је 1996. писао за књигу Република Српска Крајина, Вргин Мост је писао како и треба, каже проф. Мара Бекић Војновић.