Ситуација на Косову и Метохији

Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића читав простор Космета спадао је у србску државу. Престолница тадашње средњовековне државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Арбанаса на Васкрс 1346. године у Скопљу.

Најездом Турака Османлија средином 14. века Душаново царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а деценијама после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Пет векова су Турци спроводили терор и страховладу највиших размера и потурчавали Србе, Арбанасе и друге хришћанске народе.

Крунисање Душана Силног за цара у Скопљу

Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату Срби ослобађају Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Кнежевину Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља.

Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату Србска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... да би 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.

У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над србским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања Срба и Православља на овим просторима.

Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. године Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.

Спаљена Пећка Патријаршија 1981.

Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане седма република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља.

Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до разбијања СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из Брозове Југославије. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.

Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, силовања, физички напади, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани.

Сведок албанског порома над Србима на Космету:
Гојко Стојичевић као епископ Павле

СТРАДАЊЕ

Дана 1. маја 1985. године у 13 часова Ђорђе Мартиновић је пресретнут од косовских Албанаца на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша му је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и поломљена, остала у утроби жртве.

Мартиновић је смогао снаге да се допуза до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били по националности Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био „језив“.

Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. у београдском листу Политика. Гласила је:
„Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.“

Да је над Ђорђетом Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста.

О гњиланском злочину је писала готово цела домаћа штампа, али и страни медији.

 
РАЗВОЈ СЛУЧАЈА

Како је прича доспела у медије, јавност се узнемирила, а случај је почео постајати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаја несигурности.

Суочени са причом у гротескном несугласју са званичном мантром о братству и јединству, бојећи се да би признање да је косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње ојачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство из Београда одлучило је да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије другачију представу у јавности, како би изгледала потпуно исконструисаном. Случај је водио Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ.

У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник ЈНА Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Пуковник Ивановић је годину дана касније у исповести за новине навео да га је на ово натерао извесни генерал ЈНА Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.

Ђорђе Мартиновић је затим из Приштине превежен на Војно-медицинску академију у Београду, где је поново оперисан. Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено ново супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима и оцене да није могуће).

За све то време, док је тешко болесни Ђорђе Мартиновић лежао на ВМА у Београду, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал ЈНА Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.

Ђорђа Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници „Сент Џорџ“ два пута оперише проктолог др Питер Холи. Он је после операције изјавио:
„Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе!“

Др Питер Холи је након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“. За званични Београд, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о „самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. 56-годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искорштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. на Телевизији Љубљана следеће:
 

„Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса... Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.“

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.

Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом „Истина набијена на колац“. Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу ЈНА Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, али без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о „случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство Косова и Метохије, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта.  Генерал ЈНА Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану (ССНО), тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал ЈНА Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи.  Савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.

Амерички часопис Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.

Слика са сахране Ђорђа Мартиновића

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве лекара др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 150.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена.

Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал ЈНА Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву Савезног Секретаријата за Народну одбрану (ССНО).

Ђорђе Мартиновић је после пет операција коначно услед жестоких притисака продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца где је и преминуо 6. септембра 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО агресије односно варварског бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године.

ЗАОСТАВШТИНА

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985. назвавши "Распеће Ђорђа Мартиновића", која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције.

О злочину су снимљена и два документарна филма: "Страх од истине" и "Оптужујемо", режисера Милорада Бајића, који су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић. Филмови су приказани, једини пут за дуго времена, 1986. на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду. Емитовање ових филмова на Радио-телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. 

Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час. Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује. Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Борису Тадићу и председнику Владе др Војиславу Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Милорад Бајић, те проф. др Светислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Милорад Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није никада одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном југословенска односно српска УДБ-а.

Глас јавности оценио је да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па је на неки начин и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније. Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.

Књижевница Светлана Велмар-Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. Према њеној оцени је „случај“ Мартиновића, „како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“. И владика Атанасије Јефтић писао је како је „овај напаћени човек... живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990“.

Случај Ђорђа Мартиновића подигао је, због своје природе, југословенску јавност на ноге, али ово је био само један од небројених случајева насиља над неалбанцима на Косову и Метохији 1980-их. Незадовољство оваквим развојем догађаја и односом српских комуниста и решења која је у свом политичком програму понудио Слободан Милошевић, што је одиграло су пресудну улогу у његовом вртоглавном успону на власт.

Ђорђе Мартиновић са потомцима