Стане Доланц (1925-1999) је био словеначки политичар, јунак социјалистичког рада, високи функционер у администрацији југославенске федерације седамдесетих и осамдесетих година 20. столећа.
Био је Титова десна рука, односно неко ко је управљао са многим дешавањима у СФР Југославији из сенке. За време Другог светског рата био је члан нацистичке паравојне формације "Хитлерова омладина" (Hitlerjugned).
Један од његових најпознатијих случајева заташкавања злочина над Србима јесте свакако насиље косовских Албанаца над Ђорђом Мартиновићем 1. маја 1985. године у Гњилану.
Упућени кажу и да је последњих година Титове владавине долазио код њега без куцања и најаве, односно да је он био тај који је одређивао и наређивао шта ће да се ради у држави.
У мају 1989. године се повлачи из јавног живота и одлази у родни крај. Тамо је живео десетак година и дочекао мирну старост. Словеначки медији су јавили да је умро 12. децембра 1999. године код Крањске Горе.
ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО
Стане Доланц је рођен 16. новембра 1925. године у Храстнику у централним деловима Словеније, место је удаљено 60 км источно од Љубљане.
Тај крај је имао рудник, па је његов отац био по занимању рудар, док је мајка била домаћица. Његова породица је живела у великом сиромаштву.
Основно образовање је стекао у родном месту, док је Бежиградску гимназију уписао у Љубљани, где му је школовање за кратко прекинуто априла 1941. године када су немачке нацистичке и италијанске фашистичке снаге напале Краљевину Југославију. Доланц се тада вратио кући, јер му се кућа нашла у немачкој окупационој зони, а школа у италијанској.
Био је страствен пушач.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Годину дана касније одлази у аустријски Грац где је наставио школовање. Тамо је млади Доланц приступио Хитлеровој омладини, паравојној формацији немачких Нациста, пошто је Аустрија анкетирана од Немачке 1938. године. Овај податак о мрачној прошлости Доланца је изнео србски исељеник у Америци Душко Додер 1978. године када је објавио своју књигу "Југославени".
У лето 1944. године, када се већ назирао крај рата, пошто је Италија већ капитулирала, а Немачка почела дефаниву на свим фронтовима, млади Доланц одлази у словеначке јединице ПОЈ, где је постао и члан Комунистичке партије Словеније. Многи аналитичари сматрају да је он, заправо, тада био "убачени елемент".
СЛУЖБА И УСАВРШАВАЊЕ
Након завршетка ратних операција у мају 1945. године на тлу Југославије, Доланц остаје припадник XIV дивизије ЈНА. Служба га је премештала у више места СР Хрватске и АП Војводине, а после је прекомандован у далматински Задар. Тамо је неколико година предавао политичку економију на Вишој артљеријској школи. Потом се враћа у Словенију, где је обављао дужност заменика војног тужиоца у Љубљанском корпусу ЈНА.
Иако су му претпростављени бранили рад и школовање заједно, он успева да се избори за своје жеље. Тако да је социологију и политичке науке студирао у Риму, Мосвки и Паризу.
Као образован кадар 1960. године бива примљен у Контраобавештајну службу ЈНА, где је дошао до чина пуковника, а радно место му је било у Загребу. Напустио је КОС ЈНА и вратио се у Љубљану, где је постао директор Више политичке школе.
Шесдесетих година 20. века улази у високу политику, где је био члан Централног комитета Савеза Комуниста Словеније, а касније и члан Председништва тог органа. Успео је чувене 1968. године да спречи студентску побуну у Словенији, што му је враћено наредне године чланством у Извршном комитету ЦК СКЈ.
У Сплиту 1972. године дао је своју чувену изјаву:
- "Трeбa нaм бити потпуно jaсно дa смо ми комунисти у овоj зeмљи нa влaсти. Jeр aко нe би били ми, знaчило би дa je нeтко други. A зa сaдa то ниje и нeћe никaд ни бити".
Крајем седамдесетих година постао је члан Председништва Централног комитета СКЈ задужен за координацију са словеначким делегатима. Ово је био највиши политички орган у другој Југославији.
Почетком осамдесетих година добија одговорно место Савезног Секретаријата за унутрашње послове Југославије, односно постао је шеф свих безбедоносних служби од Вардара па до Триглава. То му је омогућило много тога да управља и контролише са неограниченим правима.
САМОВОЉА И ПРОГОНИ
Након смрти Ј. Б. Тита у мају 1980. године дошао је у сукоб са његовом супругом Јованком Броз-Будисављевић. Она га је оптуживала да је крив што ју је годинама држао у притвору и забрањивао њене интервјуе да се објаве у штампи.
Служба му је поверила задатак гушења шовинистичког покрета Хрватско пролеће у СР Хрватској 1972. године који је оцењен као деструктиван и профашистички, што је он и учинио. Исто тако "прочистио" је кадрове међу либералима СР Србије.
Поред тога, Доланц одлази на Косово и Метохију где је за кратко сломио албански сепаратизам и због чега је био критикован од страних медија, али се он није освртао на то.
Оно што је Доланца избацило у први план као крајње бескрупулозног и морбидног човека јесте случај Ђорђа Мартиновића који је он успео да заташка. Наиме, косовски Албанци су на његовој њиви 1. маја 1985. године набили несрећног Мартиновића на полулитарску стаклену флашу, који је био иначе радник Дома ЈНА у Гњилану. Након тога је Доланц покренио своју машинерију лажи и клевета да изругива Мартиновића како је хтео да изврши "харакири" односно самоубиство.
Поред тога, Доланц је осумњичен за многе атентате и прогоне осамдесетих година према политичким неистомишљеницима. Његови саврменици кажу да му је миљеник у служби био Жељко Ражнатовић Аркан, жесток момак са београдског асфалта и син југославенског војног официра.
Једне прилике је Доланц изјавио "Више ми вреди један Аркан, него цела служба". Аркан је био немилосрдан у послу и слепо је извршавао његове директиве, зато га је волео.
Доланц се често обрачунавао и са србским интелектуалним круговима, у којима је видео језгро национализма које је требало сломити. Ту се наводе имена као што су: Драгомир Олујић, Радомир Радовић и др.
ПУБЛИКАЦИЈЕ И ОДЛИКОВАЊА
Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада лично од Јосипа Броза Тита.
Своју књигу "СКЈ и самоуправљање" објавио је 1975. године, а такође је написао неколико предговора за биографије Јосипа Броза Тита.
СМРТ И САХРАНА
Живео је у родном крају мирно и повучено током 1990-их година, иако се држава која му је све омогућила распадала и разбијана. Он није ништа учинио да то макар јавно осуди.
Медији су објавили да је 12. децембра 1999. године у селу Гозд Мартуљек, код Крањске Горе умро од последица можданог удара. Тамо је и сахрањен на локалном гробљу.
О ПОКОЈНИКУ
Писац и публициста Добрицa Ћосић једне прилике о Доланцу је рекао овако:
- "Стaнe Долaнц je био, бaр кaко сaм гa ja доживeо, нajутицajниja личност брионскe монaрхиje у цeлом њeном бeсконaчном сумрaку. Зajeдно сa Eдвaрдом Кaрдeљeм прeдстaвљa и пeрсонaлизуje словeнaчку политику у Титовоj Jугослaвиjи.
Кaрдeљ je био мозaк титоизмa, a Долaнц je дeцeниjу и по био њeговa пeсницa. Он je влaдaвини Титa, уморном од стaрости, дaо eнeргиjу aлпинистe и окрутност ловцa нa мaлe звeри...
Тито je сa Долaнцeм нaдокнaдио онe способности коje су му полaко нeстajaлe, a бeз коjих њeговa дeспотиja нe би дeловaлa. То су: прeпрeдeност, бeзобзирност, упорност при спровођeњу погрeшнe политикe...
Нe вeруjeм дa би Кaрдeљeвa 'сaмоупрaвнa' дeструкциja Србиje и утврђивaњe хрвaтско-словeнaчкe хeгeмониje бeз Долaнцa, њeговe aуторитaрнe вољe и eнeргиje, билa тaко успeшнa...".
Дует за сламање Срба: Тито и Доланц
Бивша југославенска Прва дама Јованка Броз је за Доланца казивала следеће:
- "Долaнц je хтeо дa мe сe рeши пошто-пото jeр сaм знaлa дa je био члaн Хитлeрjугeндa и дa je рaдио зa нeмaчку тajну службу. Гeнeрaл Ђоко Jовaнић je имaо докумeнтaциjу о томe. Говорили су: 'Лaко бисмо ми сa Стaрим, aли с Jовaнком нe можeмо дa изaђeмо нa крaj'.
Долaнц je сaзнaо зa компромитуjућe пaпирe и почeо дa рaди нa рушeњу Jовaнићa и њeму одaних гeнeрaлa, aли и мене. Добијала сам свe тe информaциje од официрa коjи су обожaвaли Титa.
Долaнц je успeо дa компромитуje гeнeрaлa Jовaнићa и Jовaнку, лaнсирajући лaж о пучу коjи припрeмajу са личким војним гeнeрaлимa...
Истeрaли су мe из кућe у Београду, у Ужичкоj улици бр. 15 и нису дозволили дa присуствуjeм попису ствaри послe Титовe смрти, иaко je то било моje прaво".