Битка на Легету 1914 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Битка на Легету 1914


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

  Легетска битка  или Битка код Чеврнтије била је друга велика битка између србске и аустро-угарске војске у Првом светском рату која се одиграла 6. септембра 1914. недалеко Сремске Митровице, у селу Чевртнтије.
 
Аустроугарске снаге, услед лоших процена и ситуације на терену нанеле су Србима тежак пораз избацивши из строја око 6.500 србских официра и војника, највише из Тимочке дивизије (првог позива) док су саме имале троструко мање губитке (око 2.000 људи избачених из строја).
 
Ова Битка на Легет пољу дошла је као последица захтева Савезника (Француске и Велике Британије), који су после великих србских успеха на Церу и Мачви августа 1914. тражили веће ангажовање србских снага на Балканском ратишту, односно да изврше пробој у Срему тзв. Сремску офанзиву, са циљем одвлачења аустро-угарских снага.


Као спомен на дату битку данас у селу Шашинци постоји знаменито место „Поље Легет“, где се налази споменик изгинулима у бици.



 

 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Ослобађање Старе Србије 1912.
 

Краљевина Србија је почетком 1904. године потписала трговински споразум са САД и преко луке Солун почела да извози своје производе у прекоморске земље. То је довело до великог економског успона Краљевине Србије, а што је засметало Бечком двору, који је гледао у Србији великог супарника пошто је Србија у то време имала највећу економску стопу раста у Европи, а истовремено велики број Срба је живео на окупираним територијама Хазбурговаца.

Војска краљевине Србије је ослободила своје поробљене територије (Рашка, Косово и Метохија и Стара Србија) од Турака у Првом Балканском рату, тако што су у јесен 1912. године јединице под командом војводе Петра Бојовића оствариле велике победе код Куманова, Прилепа и Битоља и тако дефинитивно истерале Османлије са Балкана... А годину дана после у лето 1913. године заштитили су Вардарску Македонију од Бугара у Другом Балканском рату. Тиме је српска национална револуција настављена, започета још почетком 19. века од Карађорђа и Милоша Обреновића.

 
Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

 

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

 
Србска војска, под командом генерала Степе Степановића је успела да истера аустро-угарске војнике из Мачве и Поцерине 20. августа 1914. године, чиме је територија Краљевине Србије, постала слободна.
 
 
 
УВОД
 
По наређењу Србске врховне команде од 4. септембра 1914. године било је предвиђено да Тимочка дивизија I позива испита стање и да по могућству форсира Саву код Чеврнтије, источно од Сремске Митровице. Наређено је да акција отпочне у поноћ 5/6. септембра. Дејства ове дивизије од почетка су пратили бројни пропусти.
 
Тимочка дивизија је наређење од команданта Друге армије добила тек 5. септембра, када је била удаљена од Саве преко 30 км па је форсирању морала да приступи тек након дугог, усиљеног марша. Форсирање реке почело је са знатним закашњењем: тек у 5 часова и 15 минута уместо у поноћ. Тек у 7 часова су очишћени аустроугарски истурени делови који су се налазили на левој обали реке.
 
До 13:20 пребачено је само 6 батаљона и једна пољска батерија од три топа. Генерал Владимир Кондић, командант дивизије, уверен да непријатељ у овом рејону нема већих снага, наредио је да се обустави пребацивање трупа понтонима и да се приступи постављању понтонског моста. Због грешака у прорачуну недостајало је понтона за 55 метара моста па се он морао подизати на спојним потпорама што је знатно успорило пребацивање србских снага. Оне трупе које су већ биле на левој обали Саве доведене су у тежак положај јер нити су се могле повући нити им је могла бити послата помоћ. Аустроугари су у ширем рејону имали на располагању 30 батаљона, 5 ескадрона и 12 батерија.
 


Нерационална тактичка употреба још више је погоршала положај ових снага (13. пук без једне чете и два батаљона 15. пука са једном пољском батеријом). Уместо да бране узак мостобран њима је наређено да наступају дивергетним правцима ка Јарку, Митровици и Шашинцима. 13. пук је брзо остао без резерве пошто се његов фронт превише развукао. Због појачаног отпора аустроугарских трупа, нарочито код Јарка и Шашинаца, ангажована су и 2 батаљона 15. пука па је ова србска групација у потпуности остала без резерве. Генерал Кондић и даље није увиђао сву озбиљност стања. То је погодовало аустроугарским трупама које су планирале да бочним ударима одсеку србске снаге а да их потом и униште.

 
 
 
 
БИТКА
 
Чим је добио податке о србском продору у Срем, аустријски генерал Краус, командант 29. дивизије, издао је наређење својим јединицама да енергично нападну и униште србске трупе код Митровице. У складу са овим наређењем 58. бригада је, око 18 часова, напала из правца Шашинаца обухватајући једним делом србско лево крило. Снаге 57. бригаде напале су превише развучен десни бок србског мостобрана. Центар и лево крило србског 13. пука I позива, под притиском надмоћнијег непријатеља, били су принуђени на повлачење. Нарочито расуло захватило је 2. батаљон који је у нереду појурио ка недовршеном мосту на Сави. Исто је учинила и пребачена пољска батерија која је изнад себе дигла облак прашине.
 
То је изазвало панику међу србским трупама 3. батаљона чији су војници помислили да је у питању непријатељска коњица. Мада је забуна брзо отклоњена дошло је до велике гужве на обали што је изазвало неред међу трупама. Лакши рањеници појурили су ка најближем понтону, напунили су га и изврнули се у воду заједно са њим. Паника се брзо ширила међу србским трупама. Први покушај официра да уведу ред пропао је. Тек око 19 часова официри су успели да увере војнике да ће мост убрзо бити готов и да не треба ометати понтонире. Формиран је један батаљон под командом потпуковника Милана Миљковића ради непосредне заштите моста.


Снажан аустроугарски напад изведен око 23 часа поколебао је Србе. Маса војника јурила је ка Сави. Мост је попустио па је велики број војника пао у Саву. Никаква средства која су старешинама стајала на располагању нису могла да поврате ред међу трупе и да организују одбрану.

 
Приликом пуцања понтонског моста командант 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије, узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др. Миливоју Петровићу, праунуку Хајдук-Вељка, односно његовог млађег брата војводе Милутина Петровића, који је обмотао заставу око тела и пливајући пренео је на другу обалу Саве.
 
 
 
ГУБИЦИ
 
Они србски војници који нису препливали набујалу реку Саву подавили су се или су пали у руке непријатељу, па су потом одвођени у концентрационе логоре: Арад (Румунија) и Јиндриховице (Чешка). Из строја је избачено 6.366 војника и официра, изгубљена су 3 топа и 12 митраљеза.
 
Аустроугари су имали око 2.000 избачених из строја. Аустроугарски 92. пук 57. бригаде одликован је Витешким крстом војног ордена Марије Терезије. Неуспех Тимочке дивизије I негативно се одразио на дејства Прве армије, али је она наставила офанзиву након више дана неактивности.
 
 
 



ПОСЛЕДИЦЕ

Убрзо након пораза србски генерал Владимир Кондић је смењен. Он је изведен пред србски војни суд и осуђен на годину дана, али је ова казна након рата поништена. У послератној војној литератури кривица за пораз код Чеврнтије пребацивана је на више командовање.
 
О одговорности може бити речи само ако се критикује спремност да се прати политика Владе која је желела да испоштује захтеве савезника и недовољна техничка опремљеност дивизије (Врховна команда је у периоду непосредних припрема издвојила из Тимочке дивизије 21 метални понтон али је она могла уз рационално коришћење да и са доступним техничким средствима изврши постављени задатак).
 
Најтеже последице по ову операцију србске војске имало је наређење генерала Кондића да око 13 часова обустави пребацивање трупа понтонима. Да је пребацивање понтонима настављено Тимочка I би успела да пребаци своје главне снаге и да пре напада 29. дивизије има повољан однос снага за одбрану (1:1). Тако би највероватније успела да изврши задатак који јој је у условној форми изложио војвода Радомир Путник.
 
 
 


ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

 
Као спомен на Легетску битку  данас постоји знаменито место „Легет Поље “, где се налази споменик изгинулим војницима србске Тимочке дивизије у бици. Он се налази источно од Сремске Митровице, код села Шашинаци


Ову битку описује Милутин у "Књизи о Милутину" Данка Поповића.



Опис битке (посматрану са десне обале Саве) је присутан и у аутобиографском роману Стевана Ј. Јаковљевића: Србска триологија који је у време битке био артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимочке дивизије 1. позива.

 

2015. године, као спомен на Легетску битку, организован је први пут Легетски марш у дужини од 12 км.



Посећено је: 782  пута
Број гласова: 0























Skip Navigation Links