У 83. емисији Разбуђивање гостовао је Павле Станојевић историчар уметности у пензији, члан многих важних институција у АП Војводини.
Павле Станојевић је рођен 1946. године у Шабцу. Његов отац и деда су били заточеници немачких логора, у Првом и Другом светском рату.
У емисији Разбуђивање Павле Станојевић је испричао породичну историју у коме наводи да је његов деда био управник шумског газдинства у Сремској Митровици почетком 20. века. Доспео је до затвора 1912. године јер је говорио да не треба сећи шуму Цара Јосифа, јер ће то ускоро бити део Краљевине Србије. Неко је то начуо и дојавио властима. Две и по године је одлежао у Лепоглави код Загреба. Повратком у Ср. Митровицу, његов деда скупа са рођеним братом, који је био адвокат, бива ухапшен од аустроугарских власти и бива интерниран у Арадску тврђаву која је већ у лето 1914. постала један у низу казамата Бечког двора.
Како сам Станојевић наводи Двојна монархија се годинама раније спремала за обрачун са Србијом, па је током Великог рата имала на свом тлу 300 логора, већих или мањих по бројности. У тим млевеоницама људи утамничено је најмање 300.000 Срба са простора Шумадије, Мачве, Подриња, Босне, Војводства, Славоније, Барање, Херцеговине, јадарско-колубарског краја, Драгачева, Неготинске Крајине...итд.
Такође Станојевић наводи фрапантан податак у својој књизи "Столеће заборава", да је преко 102.000 србске деце у Босни било утамничено у низу аустроугарских логора. Многи од њих се нису вратили родном крају, већ су помрли далеко од отаџбине.
Пре него што је аустроугарска војска на Балкану кренула на Србију, добила је благослов од високог свештенства Римокатоличке цркве, тачније загребачког надбискупа Антуна Бауера и љубљанског бискупа Антона Б. Јеглича... говорили су Хрватима, Словенцима и муслиманима који су у одорама црно-жуте монархије се спремали у рат, да иду у свети бој, те да им је све дозвољено и опроштено. Резултат тога су били масовни злочини над Србима цивилима у околини Шабца, Лознице, Љубовије, Крупња, Прњавор, Осечина...итд.
О размерама ужаса Арадског логора, Станојевић у својој књизи "Столеће заборава" наводи податак да су логораши добијали црвљиво месо код коња који су рањени или умирали на фронту. Ипак, логораши су јели то јер су желели да преживе, као и супу од корења или траву са ливаде. Такође, у мемљивим ћелијама доводили су старце, труднице и децу. Једна старица из села Речице код Пожаревца убијена је у Арадском казамату са 106. година, најмлађа жртва је била беба стара 3 месеца. Зиме су биле наручито сурове, јер је константна влага била велики непријатељ у самом логору. Сем тога, дували су и хладни ветрови са Карпата, па се температура у зимским месецима спуштала и испод -20'С.
Пре десетак година, Станојевић је посетио Владичански двор у Темишвару где је пронашао занимљиву и заборављену грађу о самом Арадском логору. Успео је доста тога да спаси, касније проучи и напише књигу поколењима на дар и памћење. Само штиво је драгоцено из више разлога, али свакако да је најважније то што је сортирао списак од 3.000 мртвих Срба који су 1914-1916 били евидентирани у самом Арадском логору. За даље ширење списка, он нажалост није имао доступног материјала.
Поред тога, Станојевић у књизи и емисији наводи податак да је у Арадском логору само у првих пет месеци утамничено 86 свештеника СПЦ... често се дешавало да гробари одбијају да раде, јер је смртност превазилазила њихове могућности копања рака.
Данас Павлу Станојевићу није јасно да не постоји интересовање државних институција који би могли да сниме макар један играни филм о Арадском логору у циљу културе памћења нашег народа који све више заборавља и ингорише страдања предака.