Мостар 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Херцеговина


Мостар 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Злочини у Мостару 1992. године означава масовна убиства, покоље, прогоне и етничко чишћење српског становништва од муслиманских и хрватских војних снага на територији Мостара и околине, у периоду од априла до децембра1992. године. Том прииликом је убијено више стотина српских цивила, а на хиљаде их је прогнано или одведено у логоре, док им је имовина спаљена, опљачкана и уништена.

Међународни Кривични Суд у Хагу је за злочине над Србима почињене у Мостару осудио само једну особу: Винка Мартиновића, који је осуђен на 18 година, а одслужио 12 година затвора. Тужилаштво БиХ је подигло оптужнице против неколицине припадника бивших хрватских и муслиманских паравојних формација, али нема ниједне пресуде до данас.

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.



Ситуација у Мостару

Мостар је градић у јужном делу БиХ, односно централном делу Херцеговине. То је град богате традиције, културе и историјског наслеђа. Важио је за један од најтоплијих и најсунчанијих градова СФРЈ. Симбол града је стари мост преко реке Неретве првобитно изграђен у 16. столећу. Мостар се налази у окружењу 8 брда и 3 котлине. На надморској висини 70м.
У Мостару постоје трагови људске цивилизације још у праисторијском добу. У доба Римског царства у Мостару почињу да се граде камени путеви. У доба Средњег века Мостар је спадао у српско царство Немањића. Доласком Османлија на ове посторе долази ислам, а Мостар потпада у херцеговачки санџак. 1566. изграђен је камени Стари мост преко дрвеног.

Крајем 19. столећа и почеком 20. столећа, Мостар је спадао под Аустро-Угарску царевину (Анексијом Босне 1878.) и Краљевину Југославију (након Првог светског рата). Срби су у Мостару након одласка Турака Османлија имали свој значајан утицај и допринос развоју града. Постојали су певачко удружење "Гусле", часопис "Зора" и др. Саборна црква, један од симбола града саграђена је 1873. године.
Проглашењем НДХ априла 1941. у Мостар долазе усташке власти које врше незапамћене злочине по Мостару и целој Херцеговини убијајући и рушећи све што има везе са Српством и Православљем. Највећи лов на Србе је био крајем јуна, на Видовдан 1941. а жртве су бацали у јаму Читлук, 10км од  Мостара. Тако је национална структура у Мостару значајно нарушена, односно број Срба се смањио.

Након Другог светског рата у Мостару долази до обнове и развоја индустрије. Тако је постојала фабрика дувана и фабрика авиона "Соко", која је настала пресељењем машина и алата "Икарус" из Земуна. Производни програм фабрике "Соко" је углавном био намењен војној иднустрији (авиони "Орао" и "Галеб"). Југословенска Народна Армија је имала у Мостару 2 касарне.

Према попису становништва из 1991. године општина Мостар је имала 126.628 распоређених у 57 места. Национална структура је била следећа: муслимани 34%, Хрвати 33%, а Срби 29%, осталих 4%. Распадом СФРЈ у лето 1991. и отпичињањем рата у Словенији и Хрватској крајем јуна 1991. дивизије ЈНА из западних делова Југославије се повлаче у Босну и Херцеговину. Тако је један део из Словеније дошао у Мостар.
Савез Комуниста и СДС су 3. септембра 1991. у Мостару организовале митинг за опстанак СФРЈ.

У јануару 1992. године припадници ХОС и Зелених Беретки почињу минирати локале и продавнице чији су власници Срби, а касније и куће. Минирано је чак и партизанско гробље у Мостару, симбол антифашизма и заједништва.

 

 


ЗЛОЧИНИ

Споменик српским жртвама у долини Неретве
 

Мостар је постао сециште хрватских и муслиманских паравојних формација у БиХ у другој половини 1991. године. Они су заједно деловали са циљем елиминисања ЈНА из Мостара и етничког чишћења српског становништва у Мостару и околини. Организоване су страже и пунктови на  свим прилазима граду, где се даноноћно контролисао проток људи и робе. Срби су легитимисани и малтретирани на сваком кораку, било продавнице, бензинске пумпе, шеталишта, апотеке...

Почетак рата у Мостару узима се 3. април 1992. када је дошло до диверзије припадника ХВО, који су експлозивом уништили цистрену горива у касарни "Сјеверни логор". Том приликом погинуо је један војник ЈНА и 3 цивила. Од тог дана креће масовни егзодус српског становништва из Мостара, јер су били у страху да им се не понови геноцид из Другог светског рата.

Крајем априла 1992. на улицама Мостара су се почели појављивати војници у црним униформама, носећи усташко знамење. Почели су хапсити Србе и одводити их у затвор "Ћеловина", где су даноноћно мучени. Како су хрватски паравојници почели нападати припаднике ЈНА, а и касарне су биле у блокади, тако су од 24. до 28. априла 1992. отпочели отворени сукоби ЈНА и хрватско-муслиманских паравојних снага. Тако је ЈНА успела ослободити за кратко источни део Мостара, али је у јуну операцијом "Липањске зоре" дошло до потискивања ЈНА из околине Мостара, па је потпао под контролу Хрвата и муслимана. У јуну 1992. руше се православне светиње (храм св. Тројице и Саборна црква).

Средином маја 1992. године почињу и претреси српских станова, по неколико пута под изговором да траже скривено оружје. Тако су смтрно настрадали између осталих и српски цивили у Мостару:

  1. Милан Т. Јовановић (р. 1925.), убијен 2. августа 1992. у свом стану.
  2. Милан Чворо, у насељу Рудник,
  3. Ранко Скочајић, из села Баглај

Српске цивиле су у Мостару пљачкали и тукли, а потом одводили у логоре где су их наставили мучити. Један до тих логора био је у бившој војној амбуланти ЈНА. Комадант тог логора је био Зеленика.

У јуну 1992. почиње етничко чишћење Срба из долине реке Неретве, где је на стотине српских и национално мештовитих села очишћено у заједничким акцијама муслиманско-хрватских (пара)војних формација. Имовина, чији су власници Срби масовно је пљачкана, а потом рушена и спаљивана. Многи Срби су нестајали и губи им се сваки траг. Њхове породице до данас нису успеле да нађу тела њихових најмилијих.


 

ОРГАНИЗАТОРИ И ИЗВРШИОЦИ

  1. Eлeзовић Сaбинa, коja je руководилa групом зa ликвидaциjу Србa,

  2. Aнтић Рaнко, полицајац у Мостaру,

  3. Бeловић Сeргej, војни полицајац ХВО,

  4. Мaрчинко Jосип, прe рaтa полицајац у Мостaру, a касније члан Воjнe полициje ХВО,

  5. Кључaнин Ибро, комaндaнт муслимaнског штaбa у Ул. Aвeниja у Мостaру.

  6. Милћевић Марио, комадант бригаде ХОС-а,

  7. Фазлагић Харис, припадник ХОС-а

  8. Иван Зеленика, комадант затвора у бившој војној амбуланти ЈНА.

  9. Винко Мартиновић звани Штела, комадант ХОС-а у Мостару (јединица "Мрмак")



 

ПОСЛЕДИЦЕ

Средином 1993. па до краја 1994. отпочињу муслиманско-хрватски сукоби у Босни и Херцеговини, а највећа жаришта су била управо у Мостару, Травнику, Витезу... Што је довело до масовних егзодуса хрватског становништва на територију Републике Српске.

Српско становништво је из Мостара је напустило своја огњишта и отишло у источну Херцеговину, СР Југославију или иностранство.

Винко Мартиновић је ухапшен 1999. и одведен у Међународни Кривични Суд у Хагу, где му је суђено, а 2001. године је осуђен на 18 година затвора, због ратних злочина и етничког чишћења у Херцеговини над нехрватским становништвом, а 2013. је пуштен на слободу јер је одслужио 2/3 казне.

МУП Републике Српске је 2005. године Тужилаштву БиХ доставио комплетну документацију и доказе о почињеним злочинима над Србима на територији општине Мостар, Чапљине и Тешња.

У фебруару 2012. године припадници Специјалних јединица полиције Босне и Херцеговине (СИПА) су ухапсили Срећка Херцега, Ивана Зеленику, Ивана Медића и Марину Грубишић-Фајзић, по налогу Тужилаштва БиХ.

У јануару 2014. МУП Требиње је Тужулаштву БиХ подноси оптужнице против бивших припадника ХОС, ЗНГ, Патриотске Лиге БиХ, Зелених беретки, који су почилили ратне злочине на подручију Мостара и шире околине. Али пресуде још нису донесене.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links