Исмет Бајрамовић (1966-2008) је бивши сарајевски криминалац, шверцер, нарко дилер, припадник муслиманских паравојних формација односно ткз. Армије Босне и Херцеговине почетком деведесетих година 20. стољећа, који је као такав био активан у разбијању Југославије и ратова на тлу исте.
Његови надимци су били: "Ћело", "Бабука", "Иско". Важио је за шефа босанског подземља у коме је високо котирао.
И прије него што је зашао у трећу деценију живота Исмет је почео да робија у КПД Зеница због умјешаности у бројна кривична дјела. Под неразјашњеним околностима он бива пуштен пред рат и формирао је своју већу групу за "одбрану од агресије".
У рату се истакао у неколико напада на ЈНА и Србе, па је награђен са чином бригадира у ткз. Армији Босне и Херцеговине, односно добио је мјесто команданта Војне полиције. Учествовао је у погрому Срба у Пофаилићима у мају 1992. али и на Скендерији, мало раније.
Ћело је био један од ријетких момака који је долазио код муслиманског члана Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића без најаве и куцања. Он га је често хвалио и даривао са поклонима.
У рату је Бајрамовић рањен од снајпера па је 1993. отишао на операцију у Италију, али се није враћао у домовину док се није завршио рат, него је провео двије године у Њемачкој.
Почетком 2001. године поново осуђен на 20 година робије због умјешаности у убиство пјевача на Илиџи, али је одлежао само пет година.
ЖИВОТОПИС
Исмет Бајрамовић је рођен у Сарајеву 26. априла 1966. године. Његов отац се звао Азем, а мајка Тима. Живјели су у скромним условима, а њихов дом се налазио недалеко градског гробља "Баре".
Дјетињство и школовање
Још као дјечак је правио несташлуке и волио се такмичити са вршњацима у свему. Књига га није занимала, али јесте лопта. Ногомет му је била страст.
Похађао је основну школу "Фрањо Клуз", гдје је неријетко знао да се потуче чак и са старијим јаранима. Њихови вјечити ривали били су ученици из ОШ "Иван Горан Ковачић" са Грбавице. У том периоду Исмет је добио од вршњака надимак "Ћело", јер се шишао врло кратко. Знао је да оде од куће, па да га нема по пар дана.
У тинејџерским данима његова опсесија је постао локални ногометни клуб "Сарајево". Ћело је постао дио њихове навијачке групе "Хорде зла" и волио отићи да се потуче са ривалима који су именовани као "Манијаци", а предводио их је Џевад Бегић Ђилдо.
Средњу машинску школу је уписао на Мариндвору, гдје је дошао са репутацијом кавгаџије и проблематичног типа. Почетком осамдесетих година Исмет Бајрамовић улази у сарајевско подземље, а жестоки момци су видјели у њему сарадника за диловање наркотика. Почео је лагано да гради каријеру криминалца.
Каријера и робија
Већ у 19. години живота, јула 1985. бива осуђен на једанаест година затвора због бројних кривичних дјела: уцјене (рекетирања), силовања, дрога, шверц оружја и сл.
Иза "решетака" није био докон, већ је успио да заврши два заната. Робијашке дане је служио у КПД Зеница, тамо је упознао свог најбољег пријатеља Бењамина Мујкића. Такође, он је у поправном дому уређивао и часопис "Раскршће".
Друговање са Дином Мерлином
Иако је он требао да "одлежи" све до 1996. своју казну, Ћело под неразјашњеним околностима он бива пуштен на слободу, читавих пет година раније, односно на половини своје казне. Постоје непотврђене приче да је тако нешто средио Алија Делимустафић преко Ферида Нишкића.
У то вријеме, Делимустафић је био министар унутрашњих послова у Влади БиХ коју је формирао премијер Јуре Пеливан. Иначе, Ћело се са Делимустафићем зна још од прије затворских дана, пошто је радио као утјеривач дугова за његове дужнике.
Породица
Имао је три невјенчана брака. Прво је крајем 1992. године почео да живи са комшиницом Мелису, али је та веза врло кратко трајала.
Када је боравио у Њемачкој, тамо је упознао дјевојку Јованку Лазаревић из Бијељине. Њу није завнично оженио, али је и то трајало једва три године.
Љубавница из Бијељине
Почетком 21. стољећа упознаје Ирис Хaџикaдунић са којом успоставља званичан брак, који је трајао нешто више од годину дана.
Када је оболио и осјетио да му се ближи крај, тада је позвао Сузи да му се врати.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем након скоро пола вијека комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем побољшања социјално-економских услова и демократизације друштва.
Међутим, сепаратисти у западним дијеловима земље су ово искористили за остваривање својих планова о разбијању југославенске федерације уз помоћ западних центара моћи.
У Босни и Херцеговини су одржани локални, предсједнички и парламентарни избори 18. новембра 1990. гдје су побједиле партије са националним предзнаком. Главне полуге власти су добиле Странка Демократске Акције и Хрватска Демократска Заједница. Они су имали заједнички циљ - одвајање БиХ од СФРЈ, с тим да им нису биле исте жеље након независности, пошто су муслимани хтјели државу према Исламској декларацији, а Хрвати припајање Хрватској и обнову клеро-фашистичке НДХ.
Муслимански властодржци су видјели да независност БиХ неће ићи лако, па су ријешили да формирају паравојне формације, а тај задатак су повјерили дезертеру из ЈНА Сеферу Халиловићу. Поред тога, успоставили су одличне контакте са сарајевским подземљем гдје су направили договор са морбидним ликовима као што су: Јусуф Празина, Рамиз Делалић, Зулфо Алић... и најпосље са Исмет Бајрамовић. Њихов задатак је био етничко чишћење Сарајева од Срба, а заузврат су добили одријешене руке за своје криминале работе.
У таквој атмосфери Исмет Бајрамовић са својих 27 година добија мјесто команданта Војне полиције ткз. Армије Босне и Херцеговине. Он није имао формално војно образовање, чак није ни редовни војни рок одслужио, али је био сувише бизаран да би могао да испуњава све захтјеве својих надређених.
Познато је да је на почетку рата 1992. године имао двије успјешне акције: Напад на припаднике ЈНА на Скендерији 2. маја, а онда и погром Срба у насељу Пофаилићи средином маја. Није се одвајао од свог пиштоља "Колт 45".
Агресија на Пофалиће
Такође, постоје основане сумње да је управо Ћело одговоран за убиство легендарног љубавног пара Бошко Бркић и Адмира Исић у мају 1993. године, када су покушали да пређу преко моста Врбање на србске положаје. Ћело је знао да Бошко носи са собом велику количину свог новца у џеповима, јер су хтјели да емигрирају у иностранство, али како њему није плаћено ништа, он је наредио својим снајперистима да пуцају на сарајевског "Ромеа и Јулију".
У војној хијерархији је догурао до чина бригадира (више од пуковника, мање од генерала), али је почетком 1993. године смијењен са мјеста заповједника Војне полиције АБиХ. Његови бојовници су пребачени у јединицу код Сифета Поџића. Ћело је спадао у ону мањину који су могли код Алије Изетбеговића доћи без најаве и куцања, а да га је он радо примао и награђивао. Постоје непотврђене приче да је Ћели нуђено да буде шеф Војног аташеа БиХ у Загребу.
Током ратних дешавања у Сарајеву, Исмет Барјамовић је често долазио у логоре "Виктор Бубањ" и Централни затвор. Тамо је мучио Србе затворенике до бестијалности. Преживјели кажу да је његово лудило имало све облике садизма. За те злочине никада није осуђен.
Септембра 1993. године у једном кафићу на Цигланама бива чак и рањен из снајпера, али је хитно евакуисан у италијански градић Анкона, па је тамо и оперисан. Није се одмах враћао у домовину, већ је отишао у Њемачку. Тамо је добио потребне папире, јер је навео како је "музичар".
НАКОН РАТА
Када се вратио у град на Миљацки, Ћело је отворио кафану "Фонтана" у Вогошћи, пошто је то Дејтонским мировним уговором крајем 1995. године припало Федерацији БиХ. Касније је преузео "Естраду".
Такође, он је кратко био у Управном одбору НК "Сарајево". Међутим, Ћело касније оснива свој клуб "Ђерзелез".
На Илиџи је 31. марта 2000. у једном ресторану убијен пјевач Рaхмaн Хajдaрпaшић Рaшо. За његово убиство је оптужено шест особа, између осталог и Ћело.
Према пресуди он је проглашен кривим 4. фебруара 2001. године, а казна је гласила 20 година затвора. Ипак, и овдје није одслужио све, већ само пет година. Тада је уписао Правни факултет у Сарајеву.
Волио је у кафани да чује пјесму Мухарема Сербезовског "Црна је ова судбина моја".
СМРТ И САХРАНА
По изласку са друге робије Ћело се разболио од срца, па је почео да обилази болнице тражећи начина да преживи.
Његов брат Рифет је 17. децембра 2008. године у његовом стану пронашао Ћелино беживотно тијело. Према званичном саопштењу, сарајевски кум и господар живота и смрти је извршио самоубиство пуцњем у главу. О разлогу постоје више нагађања, али је најувјерљивије то да није могао да се помири са болести, односно није подносио мучење.
Сахрањен је три дана касније на гробљу "Баре" у присуству хиљаде муслимана. На посљедни испраћај му је дошло и десетак хоџа (вјерских учитеља). Неколико момака су тада носили бијеле мајице са његовим ликом и на леђима натпис "Сви смо ми Ћело".
ЗАОСТАВШТИНА
Иако је Ћело оставио траг у Сарајеву као изузетно лоша особа, он и поред свега међу муслиманским живљем ужива велики углед и представљају га као националног идола.
Бењамин Филиповић је још 1994. године објавио филм "Одлазим", који је приказан те године на Берлинском фестивалу. Сем тога, и Абдулах Сидран му је 1992. године на врхунцу "славе" посветио пјесму у којој се каже:
"Исмет Ћело и Џевад Топа
Босна има, што нема Европа"