Смрт 12 бањалучких беба је ужасан догађај који се десио у мају и јуну 1992. током распада Југославије и босанско-херцеговачког рата 1990-их, када је на одељењу за интезивну негу у бањалучком породилишту умрло 12 новорођенчади усљед недостатка кисеоника потребног за адекватан третман.
Несташица је била посљедица блокаде србске територије од стране хрватских и муслиманских војних снага у реjону Семберије, на сјевероистоку Босне и Херцеговине.
Ове смрти, као и све већа несташица основних животних намирница, хигијене су биле довољан разлог за велику војну операцију „Коридор 92“, где су се снаге Војске Републике Србске, заједно са јединицама Војске РС Крајине сукобиле са регуларним снагама хрватске војске и паравојним снагама Хрвата у Босни тзв. Хрватско Вијеће Одбране и муслиманском тзв. Армијом БиХ.
Борбе су трајале двије недеље и завршилe су се пробојем блокаде, што је омогућило боље снабдевање западних србских земаља. Ово је једна од најуспјешнијих операција у Отаџбинском рату 1990-их.
Двије бебе из Бања Луке су успјеле да преживе, али не задуго и не без посљедица.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. године на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.
Југославенска шесторка распада
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља сјеверне Африке и Блиског и Средњег Истока.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици проглашавају Србску Републику БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији.
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Бањалуци
Бања Лука је највећи град у Босанској Крајини, односно западним дијеловима Босне и Херцеговине. Бања Лука лежи подно планине Мањача и Чемерница, односно ушћу ријеке Врбање у Врбас.
Први трагови људске цивилизације на овом подручију су забиљежени још у паристоријско вријме, а касније овдје долазе Илири и Келти, па Римљани. У 6. стољећу ове крајеве насељавају Јужни Славени. Од 7. до 12 стољећа бањалучки крај, као и читава Босна је била дио Византијског царства, уз повремена освајања Угара. Око 1494. године први пут се помиње данашњи назив града - Бања Лука.
Турци Османлије долазе на Балкан и у својим походима ка Бечу, освајају и Бања Луку 1528. године као и читаву Босну. Они су донијели ислам, а 1553. Бања Лука је постала центар Босанског санџака. Чести аустријско-турски ратови у 17. и 18. вијеку довели су до пустошења Бања Луке и њезине околине наручито 1737. године.
Након Берлинског конгреса 1878. године Аустро-Угарска монархија је окупирала читаву Босну и Херцеговину, што је довело до великог незадовољства Срба православаца, али муслиманског становништва. Бечки двор је спроводио страховладу и тиранију над србским становништвом које је из године у годину расло, па тако и Гаврило Принцип, са припадницима Младе Босне извршио атентат над аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. што је био окидач за Први свјетски рат.
Посље Великог рата, долази до уједињења јужних Славена у једну заједничку државу 1. децембра 1918. па је према тој административној подијели Бања Лука потпала под Врбаску бановину. Тада је дошло до великог привредног и културног развоја града.
Нападом Њемачке и њених сателтита на Краљевину Југославију током Априлског рата 1941. Бањалука страховито је бомбардована. Било је то 9. априла 1941. Недуго затим Бања Лука потпада под Независну Државу Хрватску.
Усташе и Домобрани су за 4 године починиле стравична звјерства над србским народом, а највећи злочини су се десили у фебруару 1942. у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац, када је убијено за један дан преко 2.300 Срба (од чега 550-800 дјеце).
Након, Другог свјетског рата, Бања Лука је имала убрзани темпо развоја све до 27. октобра 1969. године, када је град погодио снажан земљотрес. Иначе, у социјалистичко вријме, у Бања Луци је основано и радило 30 великих друштвених фирми.
Према попису становништва из 1991. године, општина Бања Лука је имала близу 200.000 становника, од чега 67% Срба, 15% Хрвата и 14% муслимана.
Деведесете
Сам град и околина Бања Луке нису имала ратна дешавања, али су се у близини Бања Луке водиле жестоке борбе србских војника против муслиманских и хрватских, које су углавном дјеловале скупа.
Војска Републике Хрватске је такође извршила агресију на Босну и Херцеговину, прво у сјевористочним дијеловима БиХ око Брчког, Оџака и Орашја, а потом у југозападним дијеловима БиХ: Чапљина, Дувно, Лијевно, Купрес...
Ова блокада Семберије и Босанске Посавине, крајем априла и у мају 1992. године је довела до прекида у комуникацијама између западних дијелова Србске Републике у БиХ, као и РС Крајине, са матицом Србијом. Хрвати и муслимани су тако хтели Србе у Босанској Крајини ставити у обруч и уништити.
СМРТ БЕБА
Поред хране, у Бања Луци је недостајало највише медицинског и санитетског материјала. Упућивани су многи апели за помоћ, али без успеха. Чак су се Савет Безбедности ОУН и УНИЦЕФ оглушили на апеле за помоћ.
Генерални секретар ОУН Бутрос Гали је усљед притисака САД није дозволио да авион са аеродрома из Батајнице полети за Бањалуку и допреми прекопотребан кисеоник. На тај начин он је један од одговорних за овакав злочин.
Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе „индустријски кисеоник“ којег су добили од Војске Републике Србске и неколико приватних предузетника, као и од неколико грађана, то је било недовољно да се бебе спасу.
ИМЕНА ЖРТАВА
| ИМЕ МАЈКЕ |
РОЂЕНИ |
ИМЕ БЕБЕ |
СМРТ |
| Душанка Ђукић |
22.05.1992 |
|
22.05.1992 |
| Живка Кнежевић |
22.05.1992 |
|
22.05.1992 |
| Фатима Дедић |
23.05.1992 |
|
27.05.1992 |
| Жељка Тубић |
28.05.1992 |
|
28.05.1992 |
| Злиха Мурица-Делић |
01.06.1992 |
|
01.06.1992 |
| Сафета Медић |
26.05.1992 |
|
02.06.1992 |
| Нађа Пушка |
29.05.1992 |
|
01.06.1992 |
| Драгослав Марић |
03.06.1992 |
|
05.06.1992 |
| Милена Сандић |
15.06.1992 |
|
16.06.1992 |
| Драгица Комљеновић |
01.06.1992 |
|
19.06.1992 |
| Мајда Ђуран |
17.06.1992 |
|
17.06.1992 |
| Грозда Рауш |
28.05.1992 |
Владимир |
19.06.1992 |
Преживјеле бебе
Слађана Кобас рођена 18. јуна 1992. године и једина је преживјела беба од 22. маја до 19. јуна 1992. године. Због недостатка кисеоника озбиљно јој је било нарушено здравље, па је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа, а касије се безуспјешно борила и са раком костију.
Слађана Кобас је преминула 9. фебруара 2006. године у 13. години живота. Сахрањена је 11. фебруара 2006. у Приједору.
Марко Медаковић рођен 21. јуна 1992. године, након рођења је био без кисеоника око 10 минута што је довело до тога да дише са трећином плућа, церебралне парализе, хематома на мозгу и кривљења кичме. О њему је Сњежана Брезо снимила документарни филм који је приказан на Берлинском филмском фестивалу.
ПОСЉЕДИЦЕ
Сва та ситуација је натерала генерала Момира Талића, команданта Првог Крајишког корпуса Србске Војске у Босни и Херцеговини да покрене операцију под кодним именом "Коридор живота", гдје је био циљ да се успостави веза са матицом, што је било важно за преко милион Срба који су остали у окружењу. Своје најбоље јединице РСК и РС су послале у Семберију за извршавање ове животом важне операције.
Генерал Талић постројава 1. Крајишки корпус
Након седам дана од датума смрти последње умрле бебе, Војска Републике Србске са Војском РС Крајине успоставља коридор са Републиком Србијом, којим се од тада кисеоник редовно могао достављати.
Касније у народу ова историјска војна побједа јер је омогућила нове животе, како је и сам генрал ВРС Момир Талић касније рекао: "Нећу да дјеца више умиру".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У центру Бањалуке направљен је један мањи споменик који симболизује страдање невине дјеце тј. новорођенчади из тог времена. Преживјела Слађана Кобас је долазила често ту за живота да упали свијеће.
Много умјетника из Србске Републике Босне и Херцеговине је писало пјесме за Бањалучке бебе и за Слађану Кобас која је постала симбол те трагедије.
Мајке које су изгубиле новорођенчад формирале су удружење "12 беба" у децембру 2010. године. Циљ њиховог удружења је да се открије ко је све одговоран за смрт њихове тек рођене дјеце, али и стварање културе сјећања, како се никада никоме овакве трагедије не би понављале.
За свој рад добили су подршку највиших институција Републике Србске. Сваке године крајем маја мјесеца парастосом обиљежавају овај трагичан догађај.