12 бањалучких беба 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босанска Крајина


12 бањалучких беба 1992



Смрт 12 бањалучких беба је ужасан догађај који се десио у мају и јуну 1992. током распада Југославије и босанско-херцеговачког рата 1990-их, када је на одељењу за интезивну негу у бањалучком породилишту умрло 12 новорођенчади усљед недостатка кисеоника потребног за адекватан третман.

Несташица је била посљедица блокаде србске територије од стране хрватских и муслиманских војних снага у реојну Семберије, на сјевероистоку Босне и Херцеговине.

Ове смрти као и све већа несташица основних животних намирница, хигијене су биле довољан разлог за велику војну операцију „Коридор 92“, где су се снаге Војске Републике Србске, заједно са јединицама Војске РС Крајине сукобиле са регуларним снагама хрватске војске и паравојним снагама Хрвата у Босни тзв. Хрватско Вијеће Одбране и муслиманском ткз. Армијом БиХ.

Борбе су трајале од двије недеље и завршили су се пробојем блокаде, што је омогућило боље снабдевање западних србских земаља. Ово је једна од најуспјешнијих операција у Отаџбинском рату 1990-их.

Двије бебе из Бања Луке су успјеле да преживе, али не задуго и не без посљедица.

 

 

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Логор Оџак - Логор Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.


 

 

Ситуација у Бања Луци

Бања Лука је највећи град у Босанској Крајини, односно западним дијеловима Босне и Херцеговине. Бања Лука лежи подно планине Мањача и Чемерница, односно ушћу ријеке Врбање у Врбас. Први трагови људске цивилизације на овом подручију су забиљежени још у парисотојско вријме, а касније овдје долазе Илири и Келти, па Римљани. У 6. стољећу ове крајеве насељавају Јужни Славени. Од 7. до 12 стољећа бањалучки крај, као и читава Босна је била дио Византијског царства, уз повремена освајања Угара. 1494. године први пут се помиње данашњи назив града - Бања Лука.

Турци Османлије долазе на Балкан и у својим походима ка Бечу, освајају и Бања Луку 1528. као и читаву Босну. Они су донијели ислам, а 1553. Бања Лука је постала центар Босанског санџака. Чести аустријско-турски ратови у 17. и 18. вијеку довели су до пустошења Бања Луке и њезине околине, наручито 1737. године.

Након Берлинског конгреса 1878. године, Аустро-Угарска монархија, је окупирала читаву Босну и Херцеговину, што је довело до великог незадовољства србског, али муслиманског народа. Бечки двор је спроводио страховладу и тиранију над србским становништвом које је из године у годину расло, па тако и Гаврило Принцип, са припадницима Младе Босне извршио атентат над аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. што је био окидач за Први свјетски рат.

После Великог рата, долази до уједињења јужних Славена у једну заједничку државу 1. децембра 1918. па је према тој административној подијели Бања Лука потпала под Врбаску бановину. Тада је дошло до великог привредног и културног развоја града. 

Нападом Њемачке и њених савезника на Краљевину Југославију током Априлског рата 1941. страховито је бомбардована и Бања Лука 9. априла 1941. Недуго затим Бања Лука потпада под Независну Државу Хрватску. Усташе су за 4 године починиле стравична зверства над србским народом, а највећи злочини су се десили у фебруару 1942. у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац, када је убијено за један дан преко 2.300 Срба (од чега 800 дјеце).

Након, Другог свјетског рата, Бања Лука је имала убрзани темпо развоја све до 27. октобра 1969. године, када је град погодио снажан земљотрес. Иначе, у социјалистичко вријме, у Бања Луци је основано и радило 30 друштвених фирми.

Према попису становништва из 1991. године, општина Бања Лука је имала близу 200.000 становника, од чега 67% Срба, 15% Хрвата и 14% муслимана.

 

Ратна дешавања

Сам град и околина Бања Луке нису имала ратна дешавања, али су се у близини Бања Луке водиле жестоке борбе србских војника против муслиманских и хрватских, које су углавном дјеловале скупа. Војска Републике Хрватске је такође извршила агресију на Босни и Херцеговину, прво у сјевористочним дијеловима БиХ око Брчког, Оџака и Орашја, а потом у југозападним дијеловима БиХ: Чапљина, Дувно, Лијевно, Купрес...

Ова блокада Семберије и Босанске Посавине, крајем априла и у мају 1992. године је довела до прекида у комуникацијама између западних дијелова Србске Републике у БиХ, као и Републике Србске Крајине, са матицом Србијом. Хрвати и муслимани су тако хтели Србе у Биосанској Крајини ставити у обруч и уништити.

 

 

СМРТ БЕБА

Поред хране, у Бања Луци је недостајало највише медицинског и санитетског материјала. Упућивани су многи апели за помоћ, али без успеха. Чак су се Савет Безбедности ОУН  и УНИЦЕФ оглушили на апеле за помоћ.

Генерални секретар ОУН Бутрос Гали је усљед притисака САД није дозволио да авион са аеродрома из Батајнице полети за Бањалуку и допреми прекопотребан кисеоник. На тај начин он је један од одговорних за овакав злочин.

Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечје болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе „индустријски кисеоник“ којег су добили од Војске Републике Србске и неколико приватних предузетника, као и од неколико грађана, то је било недовољно да се бебе спасу.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА
 

ИМЕ МАЈКЕ РОЂЕНИ ИМЕ БЕБЕ СМРТ
 Душанка Ђукић  22.05.1992    22.05.1992
 Живка Кнежевић  22.05.1992    22.05.1992
 Фатима Дедић  23.05.1992    27.05.1992
 Жељка Тубић  28.05.1992    28.05.1992
 Злиха Мурица-Делић  01.06.1992    01.06.1992
 Сафета Медић  26.05.1992    02.06.1992
 Нађа Пушка  29.05.1992    01.06.1992
 Драгослав Марић  03.06.1992   05.06.1992
 Милена Сандић  15.06.1992    16.06.1992
 Драгица Комљеновић   01.06.1992   19.06.1992
 Мајда Ђуран  17.06.1992   17.06.1992
 Грозда Рауш   28.05.1992  Владимир 19.06.1992


 
Преживјеле бебе

Слађана Кобас рођена 18. јуна 1992. године и једина је преживјела беба од 22. маја до 19. јуна 1992. године. Због недостатка кисеоника озбиљно јој је било нарушено здравље, па је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа, а касије се безуспјешно борила и са раком костију.

Слађана Кобас је преминула 9. фебруара 2006. године у 13. години живота. Сахрањена је 11. фебруара 2006. у Приједору.

Марко Медаковић рођен 21. јуна 1992. године, након рођења је био без кисеоника око 10 минута што је довело до тога да дише са трећином плућа, церебралне парализе, хематома на мозгу и кривљења кичме. О њему је Сњежана Брезо снимила документарни филм који је приказан на Берлинском филмском фестивалу.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Након седам дана од датума смрти последње умрле бебе, Војска Републике Србске са Србском Војском Крајине успоставља коридор са Србијом, којим се од тада кисеоник редовно могао достављати.

Касније у народу ова историјска војна побједа је названа "Коридор живота", јер је омогућила нове животе, како је и сам генрал ВРС Момир Талић рекао: "Нећу да дјеца више умиру".

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У центру Бањалуке направљен је један мањи споменик који симболизује страдање невине дјеце тј. новорођенчади из тог времена. Преживјела Слађана Кобас је долазила често ту за живота да упали свијеће.

Много умјетника из Србске Републике Босне и Херцеговине је писало пјесме за Бањалучке бебе и за Слађану Кобас која је постала симбол те трагедије.

Мајке које су изгубиле новорођенчад формирале су удружење "12 беба" у децембру 2010. године. Циљ њиховог удружења је да се открије ко је све одговоран за смрт њихове тек рођене дјеце, али и стварање културе сјећања, како се никада никоме овакве трагедије не би понављале. За свој рад добили су подршку највиших институција Републике Србске. Сваке године крајем маја мјесеца парастосом обиљежавају овај трагичан догађај.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links