Албанска голгота - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Албанска голгота


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

Албанска голгота је назив за повлачење србске војске и прогнаних цивила преко завејаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/1916. током Првог светског рата.
 
Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора, где су Савезничке команде организовале транспорт бродовима и прихват до безбедносних одредишта, грчких острва у Јонском мору, Француској, Италији и северној Африци (Тунис).
 
Процењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало, умрло током повлачења, од последица рањавања, хладноће, глади и исцрпљености. Многи су војници умирали на самом броду, па су сахрањивани у море.
 
Након опоравка, преко 150.000 припадника србске војске се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916. где су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења отаџбине.
 
Свим учесницима, који су преживели овај епски марш, а потом и жестоке борбе на Солунском фронту, после рата уручивана је чувена спомен-медаља позната као Албанска споменица.
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

 

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

 

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.


Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, српска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.


Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Тако су октобра 1915. године удружене немачке и аустро-угарске снаге, са 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.
 
 
 
АГРЕСИЈА
 
Суочавајући се са најтежим периодом у новијој историји, Србска Врховна команда је размотрила могућност повлачења ка југу - Грчкој, јер велика инвазија Централних сила која се спремала на Србију, није давала велике шансе за опстанак. Једино је војвода Живојин Мишић имао жељу да се поново супростави Немцима и Аустро-Угарима, али је надгласан.
 
Удружене немачке и аустро-угарске снаге извеле су 6. октобра 1915. године нападе из правца Дунава, Саве и Дрине. Удар је био жесток, а агресорска војска је имала не само бројчану надмоћност већ и техничку. Жестоке борке су трајале седмицу дана, а онда је 15. октобра 1915. заузет Београд, Пожаревац, Смедерево и Голубац.
 
Без објаве рата, 15. октобра 1915. године бугарска војска напада србске положаје у долини Јужне Мораве, око Врања... тиме се Бугарска ставила на страну Централних сила  и забила Србији "нож у леђа".
 
 
 
 
ПОЛАЧЕЊЕ
 
Србска Врховна команда која се налазила у Нишу, видела је да се ситуација из дана у дан погоршава. Планирани правац повлачења ка Грчкој моравско-вардарском удолином до Солуна постао је немогућ због бугарске инвазије. На Косову и Метохији налазио се велики број србских избеглица, изморених и гладних. 
 
У таквој ситуацији, 24. новембра 1915. Србска Врховна команда издаје наређење о повлачењу преко источнх делова Црне Горе и албанских планина до Јонског мора, што је било једино могуће решење у таквој ситуацији. Дан раније у Риму је направљена посебна комисија од изасланика Русије, Велике Британије, Француске и Италије задужена за снабдевање и помоћ Србима. У лукама Скадар и Драч, образоване су базе за прихват и пребацивање Срба.
 
Влада Краљевине Србије је постигла договор са албанским премијером Есад-пашом, о преласку србске војске и народа преко Албаније, која се тако сврстала на страну Антанте.
 
26. новембра 1915. кренуло је повлачење Срба из више праваца: Призрен, Пећ и Ђаковица. Србска војска је тешко наоружање закопавала јер није хтела да падне у руке непријатељу.
 
Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше, савезника Србије.
 
 
13. децембра главнина србске војске је била у Црној Гори између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра 1915. је стигла у околину Скадра. Аустро-угарске снаге су већ тада биле сконцентрисане у западним деловима Црне Горе, планирајући изненадни напад на србске снаге на северу Албаније.
 
 
Спас код Мојковца
 
После више спорадичних борби крајем децембра 1915. године, Црногорска Врховна комадна донела је одлуку да спречи аустро-угарски продор код Мојковачких врата. Тако се на Бадњи дан и Божић 1916. године одиграла чувена Мојковачка битка, која је уписана златним словима у историју, јер је свега 6.500 војника црногорске рашке војске који су били слабо опремљени, под комадном Јанка Вукотића, зауставило скоро 20.000 Аустро-Угара. Биила је то битка у којој је Давид победио Голијата.
 
Црногорци су ту направили велику жртву за спас Србства, што је и ренгент Александар I Карађорђевић рекао сердару Вукотићу: - "Ако издржите два дана код Мојковца, одужићтете се Србству за вјек вјекова". Иако је Црна Гора крајем јануара 1915. капитулирала, повлачење Срба преко Албаније је настављено.
 
 
 
 
 
ДОЛАЗАК НА ЈАДРАН
 
Према подацима Србске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.
 
После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, србска војска се окупила код Скадра, Драчa и Валоне. Долазак на јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики Савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ.
 
 
28. децембар 1915. Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да србска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас србске војске што се није косило са „животним интересима Италије“.
 
Председник Владе Србије Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II Романову тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара 1916. и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британије и председнику Француске, у коме је рекао да ако србска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.
 
 
 
ДОЛАЗАК НА КРФ, ВИДО, БИЗЕРТУ
 
Француска влада је одлучила 28. јануара 1916.  да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена србска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара 1916. превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту (Тунис) око 10.000 људи.
 
Прво искрцавање на Крфу, "Острву спаса" како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији, шест километара северно од града Крфа. До априла 1916. се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања србске војске преузеле су Француска и Велика Британија.

 

Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене србским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу.

 

 
На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916. умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „Острво смрти“, а море око њега у „Плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море.
 
Из пијетета и поштовања према умрлим србским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.
 

 

На Крфу је Дринска дивизија под управом Крсте Смиљанића била смештена у Сан Матијасу које је у брдима и одакле се не види море. На слави града Крфа 1916. у свечаној литији која је носила мошти Светог Спиридона учествовали су краљ Петар I Карађорђевић и митрополит Димитрије, као и србски војници.

 

 
У Африци су Срби били смештени у француске базе: Бизерта и Мензел Бургиби, које су изграђене крајем 19. века. О придошлим Србима највише је бирнуо адмирал Емил Гепарт. Процењује се да је у Африку дошло 42.000 војника, а да је сахрањено преко 3.160 у два града.
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ
 
На овом путу србска војска и народ су доживели један од највећих егзодуса у својој историји.
 
У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику Владе Србије Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао:
- "Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.
 
 
Током повлачења србске војске преко Албаније велики број војника и цивила је умро од хладноће, глади и исцрпљености. Неки од њихових гробова су остали сачувани, као на пример у Буризи код Скадра. У граду Фиру код локалног становништва сачувано је сећање на пролазак србске војске. У неким од приморских градова, као што је Валона, нема сачуваних гробова србске војске.

На острву Виду у Грчкој се налази споменички комплекс и у оквиру њега маузолеј. На Крфу се налази Србска кућа.
 
Србска војска се опоравила и реорганизовала до  јуна 1916. и таква је превезена на Солунски фронт где је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању две године касније, када је у силном јуришу ослободила домовину за два месеца. Бугарска је капитулирала 30. септембра 1918. а Немачка 11. новембра 1918.
 


Посећено је: 1791  пута
Број гласова: 20























Skip Navigation Links