Скоро две деценије на интернет простору тј. појединим порталима али и социјалним мрежама, понекад и у медијима који се тичу дневно-политичке аналитике провлачи се тај митомански "лондонски уговор". Већина интересената се није тиме ни у школи на редовној настави бавила, а камоли касније. Управо такви често су лак улов разним мешетарима који свако из свог интереса и циља "дивани истину".

Да се вратимо малкице на почетак "ствари".

Срби су још почетком XIX столећа под Ђорђем Петровићем и Милошем Обреновићем започели националну револуцију и ослобађање од Османске царевине која је спроводила вишевековни терор и страховладу према хришћанском становништву на Балканском полуострву. За стотину љета Србима су се смењивале две династије: Карађорђевићи (заправо Петровићи) и Обреновићи.

Прво је кнез Михаило Обреновић склопио септембра 1866. тајни договор са црногорским књазом Николом Петровићем о ослобођењу српских земаља и уједињењу у једну слободну и заједничку државу, где би Обреновићи имали право свесрпског престола. У том случају би се Михаило крунисао за цара, а Никола за краља. Таква идеја никада није доживела извршење јер је Кнез Михаило Обеновић био праћен од британских шпијуна, који су само две године доцније извршили атентат на њега у београдском Кошутњаку, управо ради тог договора.

Наравно, ми смо у историјским читанкама учили да је то урадила некаква група завереника.  Чуј група, чуј завереници. То је као када се малу децу плаше вештицама и дреквацем.

Атентат на кнез Михаила, 1868.

Овако нешто је сасвим могуће јер Енглези и Бечки двор никако нису желели у југоисточној Европи једну велику православну државу Србију, која би у том случају могла изаћи у сусрет Руској империји и дозволити излаз на Јадранско море, односно Медитеран, због братских веза, али и ранијих заједничких војно-стратешких активности.

На Берлинском конгресу 1878. године Кнежевина Србија добија од Великих сила међународно признање, скупа са Црном Гором која се тумачила као друга српска држава, јер су већину чинили управо Срби, са преко 95% становништва. Само четири лета касније Милан Обреновић се проглашава за првог нововековног краља Србије. У то време не само у Европи, већ и читавом свету је јако мали број народа био слободан и имао своју државу. Већином су робовали и били део шпанских, француских, британских, португалских, холандских, белгијских колонија.

Међутим и краљ Александар Обреновић је убијен у Мајском преврату 1903. године, што такође никада није довољно разјашњено у нашој историји. Али се јасно наслућује да је неко фино "чепркао по нашем дворишту".

Онамо 'намо за брда она...

Тако је раних година XX века Србија под влашћу краља Петра I Карађорђевића успела да економски ојача и оснажи свој војни потенцијал, па је  у Балканским ратовима ослобођено: Стари Рас, Вардарска Македонија и Космет. Такође српска војска ослобађа Драч, а црногорска Скадар. Није то дошло случајно, већ је мноштво Срба, готово сви желели остварење сна предака. Добра околност је била пропадање Турске царевине.

Међутим, тај излазак Србије на море и формирање Драчког округа новембра 1912. је само разљутило енглеског краља Џорџа V и аустријског цара Франца Јозефа I. Они су буквално сиктали од беса и јада што се то дешава пред њиховим очима.

Писаније београдске "Политике"

Већ у лето 1914. Бечки двор злоупотребљава Видовдански атентат у Сарајеву против Београда, што је искоришћено за објаву рата Краљевини Србији. Русија и Црна Гора одмах стају на страну своје православне браће, док Немачка постаје савезник Аустроугарске јер је био циљ југо-источне границе Хабзбуршке монархије преселити на Босфор. Стари германски план о Продору на Исток.

Антанта - савез Русије, Велике Британије и Француске настаје као противтежа Централним силама: Немачке, Аустроугарске и касније Бугарске. Италија је била у дилеми, коме се приклонити. Ко је нудио више? Енглези су познати као шкртице и блефери, па нису знали шта и како. С друге стране Италија је имала територијалну претензију на источни Јадран и давнашњи сан - обнову античког Римског царства. Међутим, то су само биле оптимистиче жеље, да не кажем жабарска грандоманија.

У Нишу је 7. децембра 1914. донета Декларација Народне скупштине о ратним циљевима Србије у Великом рату, где се на прво место ставља ослобађање српских земаља и јужнославенских народа под Аустроугарском, односно да се касније формира заједничка држава. Ово је било предочено Савезницима, који су врло скептично гледали на то изузев Русије и малкице Француске.

Ипак, Енглеска је видела да нешто мора да понуди Италији која је вагала. Заправо геостратешки положај Италије је кључан из више разлога за Савремено доба. Из простог разлога, онак ко контролише "Чизму", тај је господар Средоземног мора, централи део планете. Тако је 26. априла 1915. дошло до преговора и потписа у Лондону, Антанте са Италијом. То су званично урадили министри спољних послова:  Пол Камбон (Француска), Александар Бенкендорф (Руска Империја), Едвард Греј (Уједињено Краљевство) и  Гуљелмо Империјали (Краљевина Италија).

Италијанима је наглашено да ће добити Истру, Тирол, Задарски регион, јадранска острва и добар део Далмације.

Босански муслимани у 15. корпусу

Само пар дана касније краљ Виторио Емануел III објављује рат Аустроугарској, а тек наредно лето и Немачкој. Сада италијански пукови јуришају против Немаца на Алпима јер им је свашта наобећавано. Занимљиво је рећи да су се тада на страни црно-жуте монархије борили Словенци, Хрвати и муслимани, тачније загребачки 13. и сарајевски 15. корпус. Било је и Срба, али су они већином прелазили на страну својих сународника.

Када је коначно свршена Голгота Срба преко Албаније у фебруару 1916. управо су Енглези показивали своје право лице. Све оружје, муниција, лекови и ратна опрема укључујући и пертле на чизмама за наше две армије на Солунском фронту су наплаћене кредитом. Ово пишем јер примера ради, руски цар Николај II Романов је Србима још две године раније послао 4.000 пушака и муниције без икакве наплате.

Легенда каже да је и Краљевина Србија добија некаква обећања да би могло након рата да јој се уступи: Босна, Срем, Бачка, Херцеговина, Славонија, Дубровник и део Далмације до Сплита. Добро сте прочитали, добила је обећања, никакве реалне и стварне понуде није било. Неко је језиво махао испред премијера Владе Србије Николе Пашића са "шаргарепом" нудећи му земље које су вековима насељене српским живљем. Парадокс не само тренутка, већ цивилизације.

Видевши шта се дешава на терену, умешава се и Ватикан који зауставља овакве ствари и потура ткз. Југославенки одбор, где у првим редовима седе: Анте Трумбић, Фрањо Супило, Иван Мештровић, Хинко Хинковић, али је било и осталих. Управо та четворица су били злогласни покер у балканској партији карата, односно подваљени "шрафови" машинерије која је имала за циљ да угура динамит у темеље будуће југославенске државе.

Још тада, западним центрима моћи никаква "велика" Србија није долазила у обзир, односно прелазак граница преко Дрине и Саве. Тако је од привременог плана Краљевине СХС, касније Југославије, настао дугорочни план... Југославијом ће у полувековном раздобљу осакатити Србе, јер су православни "шизматици". Да јесте тако говори чињеница административне поделе прве јужнославенске државе, прво на округе, касније на бановине.

Суштински таквим мешетарењем није било шансе да се повуче јасна граница између три државотворна народа: Срба, Хрвата и Словенаца. Јер у случају било каквог растурања, знало би се које је чије, овако је ово била отровна удица на коју су се упецали наивни Срби на челу са Пашићем и регентом Александром I Карађорђевићем.

Само двадесетак година касније, на почетку Другог светског рата, Ватикан подржава и благосиља стварање наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, створене на рушевинама Краљевине Југославије, која је априла 1941. окупирана и раскомадана. Управо је апаратура НДХ састављена од хрватских и муслиманских првака имала за циљ да физички елиминише српски живаљ од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка.

Готово да није било насеља на том простору који није имао православну богомољу које су зидане вековима раније. Током четири ратне године готово све су уништене, миниране или спаљиване, док је свештенство и монаштво СПЦ прогањано и убијано. Циљ је био и да се сва црквена документација спали односно нестане, да не би пало напамет некоме од покатоличењака да копа по родословном стаблу и да увиди да му је (пра)деда био правослвац.

Како "посао" није завршен 1945. то је настављено 46 лета касније у мало другачијим оклоностима.

За боље познаваоце историјских прилика и околности зна се шта значе енглеска илити англо-саксонска обећања. Они не поштују ни оно што су потписали, а камоли нешто што је је усмено речено или наговештено.

Зато ваља размислити пре него што се дели и шири некаква "истина" разних "стручњака", поготово са социјалних мрежа јер нам они више штете доносе него користи.

Историја није баш једноставна за разумевање, слажем се, али може много тога да буде разоткривено у само неколико сати пажљиве анализе.

Томислав Б. Ковач
28.11.2023.