Римокатоличка црква је још од свог оснивања, заправо од Великог раскола 1054. године у своје редове имала све саме олоши и поганчад. То је једина призната верска организација која има у свом власништву банку, јер све се врти око новца.
Да не гурамо точак историје превише уназад, задржаћемо се кратко на Новом веку, односно XVI и XVII столеће када су бројни западни Европљани у конкистадориским јуришима насељавали (читај: окупирали) Средњу и Јужну Америку, желећи да се обогате на брз и лаган начин. У томе су предњачили пре свега Шпанци и Португалци, заправо и једни и други су били жестоки верници РКЦ односно слуге Папе.
Данашњи Бразил је још 1500. године проглашен за колонију Португалског царства, односно да све што је унутар њега, покретно и непокретно бива власништво лисабонских "фараона". Остале земље Латинске Америке је било у рукама Шпанаца. У свим тим земљама Шпанци и Португалци су "увлачили" католичку веру на силу. Тако је тамо настало мешање становништва: досељених Европљана и домородачког становништва, али и "увезених" Африканаца (робова).
Да будемо јасни до краја, у својим крвавим походима шпански освајачи су уништили царство Инка, док су Португалци истребили етничке скупине Тупији, Гварани и Аравци... те је број становника Јужне Америке за само 200 година се смањио са 16 милиона на свега четири. Њихове богомоље су уништаване, а подизани су католички самостани и цркве. Верски учитељи домородаца су убијани на најстрашније начине, већином су спаљивани на ломачама. Била је то сурова порука свим "гледаоцима".
Аргентински Карађорђе - Хосе де Сан Мартин је повео почетком XIX века успешно борбу за независност, те се уз Симона Боливара сматра за најзначајнију личност Јуже Америке.
Иако су током XIX и XX века настале нове државе у Латинској Америци, они су биле ослобођене у политичком и националном смислу колико толико, док у економском свакако нису, а у верском још мање. Римокатоличка црква свакако да се није хтела одрећи својих "поседа", јер је ту убирала добре приходе. Тако се и дешавало да тај народ тамо већином живи у највећој беди и неимаштини, али да им разни фратри и свећеници "давали наду и веру" да издрже све муке и недаће. Ватикан је тако у Јужној Америци одлучивао ко ће доћи на власт, систем владавине, са киме ће се обрачунати, какав ће бити друштвено-културни живот и сл.
* * *
По завршетку Првог светског рата... тачније 7. маја 1919. године у Лос Толдосу, недалеко Буенос Аиреса се рађа Марија Ева Дуарте, кћерка велепоседника Хуана који има француско порекло и Хуане његове ванбрачне жене, која има баскијско родословље. Евин отац Хуан као и многи велепоседници имао две или више жена пошто РКЦ није дозвољавала разводе. Углавном, Марија Ева је била пето и најмлађе дете.
Када је она имала свега седам лета живота отац јој гине у саобраћајној несрећи и њихов живот креће наопако. Почињу да живе у сиромаштву јер послове које је водио њен отац није имао ко да настави. Разни лихвари и мешетари су њихов иметак присвојили.
Селидбе су биле константне и њихово материјално стање се поправило тек 1932. године када су старије сестре и брат нашли посао.
Евита како су је звали од миља, била је добар ђак, изузев математике. Волела је све ваннаставне активности, посебно певање, рецитовање и балет. Ипак, на крају тинејџерског доба, њена опсесија је постала глума. Тако је прихватила позив да учествује у аматерском позоришту у средњој школи њене сестре, где је ова радила као учитељица.
Због велике економске кризе Евита се преселила 1935. године у Буенос Аирес код брата Хуансита, да би тамо добила и професионални ангажман у позоришту. До краја тридесетих година 20. века Марија Ева Дуарте је имала фантастичан уметнички скок, где се често појављивала на насловним странама, не само аргентинских часописа, већ и суседних земаља.
Мноштво људи је било задивљено лепотицом која савршено уме да пева и игра.
Док је у Европи и остатку света буктао Други светски рат, она је почела од другоразредних филмова где је имала мање улоге, али је 1944. почиње да глуми у високобуџетним филмовима. Паралелно са тиме, Ева је постала најтраженији глас аргентинских радио-станица. Њено материјално стање се нагло поправило, тако да је и она купила себи стан у луксузном делу аргентинске престонице.
Крајем јануара 1944. на једној хуманитарној манифестацији за жртве земљотреса у аргентинском делу Анда упознају се Евита и високи официр Хуан Доминго Перон. Романса је врло брзо залочела иако је он био 22 године старији од ње. Ипак, био је врло утицајан да не кажем болесно амбициозан, пошто је са генералом Артутом Равсоном учествовао у свргавању тј. војном пучу Владе Рамона Кастиља... Такви моћни мушкарци су Марију Еву Дуарте привлачили.
Перон је иначе 1930-их година био у Италији као аргентински војни аташе, где се упознао са Бенитом Мусолинијем и створио је симпатије према фашизму и том начину владавине.
Само месец дана везе било је довољно да она пређе да живи код њега, а исте године 9. јула на прослави Дана независности њихова веза је обнародована.
Перон је октобра 1945. допао затвора, због својих политичких активности којима се противио и амбасадор САД. Међутим, Ева је преко радија позивала људе на масовни протест, што је 17. октобра извело око 300.000 људи на улице Буенос Аиреса. Исте вечери Перон је пуштен на слободу. Венчали су се после пар дана грађански, а 10. децембра су склопили и црквени брак у Ла Плати.
Хуан Доминго Перон од тог момента почиње свој политички успон, док је вечито поред њега бивала Евита. Можда грађанима Перон толико и није био симпатичан, али је Евин осмех био чаробан да је дословно омађијала бираче који су помогли Перону да победи као кандидат Лабуристичке (радничке) партије и добије 54% гласова.
Тако је и сама Евита ушла у свет политике и државне послове. Радила је прво у управи Поште, а онда прешла у Министарство рада и социјалне заштите. Остало је упамћено да је хиљаде сиромашних радника долазило код ње и тражило помоћ. Она је то вешто радила и у њој су Аргентинци почели да гледају као у икону.
Завршетком Другог светског рата мноштво наци-фашистичких зликоваца је хтело да побегне из Европе, пошто су знали да их чека затвор или смртна казна за учињена злодела. Желећи да сакрије своју умешаност у геноцид над Србима, Русима, Чесима, Пољацима, Грцима... као и холокауст над Јеврејима, Ватикан је осмислио операцију која се одвијала у највећој тајности, а коју су касније обавештајци ЦИА назвали "Пацовски канали" (енг. Ratlines). У овоме је значајну улогу имао амбасадор НДХ при Папској држави, хрватски фратар Крунослав Драгановић "златни поп".
Ватикан из Аргентине довлачи Евиту Перон у Рим крајем јуна 1947. године. Она је већ тада имала статус светски познате звезде, нешто као Витни Хјустон, Брижит Бардо, Мерлин Монро... Марија Ева је тада просто зрачила лепотом, док њен осмех никога није остављао равнодушним. Испало је да је Евита доведена у разрушену Европу да пружи руку спаса милионима унесрећених људи. Прво је посетила Шпанију, где је суверено владао фашистички диктатор Франциско Франко.
Мало касније је отишла у Италију и примљена је у Кастелу Гандолфо (летња резиденција) од стране Папе Пија XII што је и њој самој импоновало. Њен домаћин у Ватикану је био монсињор Монтини, тадашњи надбискуп милански и целе Ломбардије, а потоњи Папа Павле VI... И то ћете видети у њеној званичној биографији. Међутим, један скривени детаљ нећете ни чути, ни видети... а то је тајни састанак са Крунославом Драгановићем.
О томе је много година касније сведочио агент америчке сигурносно-обавештајне службе Вилијам Гоуван. Наиме, Американци су знали да се у Риму крије и хрватски поглавник, односно вођа пропале Независне Државе Хрватске - Анте Павелић, кога су они ставили на црну листу због злочина геноцида и хтели су да се њега докопају.
На Евином састанку са Драгановићем, ЦИА је имала свог шпијуна, Ференца Вајта, који је био мађарски новинар (у својој домивини тражен због ратних злочина), а близак сарадник са Антом Павелићем. Поред њих, на састанку је био присутан и Д'Арси Озборн, британски амбасадор при Ватикану. Евита је рекла Драгановићу како ће он може донети у аргентинску амбасаду стотине пасоша, за које ће службеници администрације само лупити печате визе које гарантују слободан улазак у Аргентину. Драгановић треба само да их попуни са подацима. Сем тога, на састанку је доста било речи и о борби против комунизма.
Посебан део састанка је заузимао пренос новца, злата и драгоцености које су наци-фашисти опљачкали током Другог светског рата и орочили у Ватиканску банку, а које је требало пребацити у земљу гаучоса.
Свидело се то некоме или не, али је Аргентина тако постала сигурна кућа за хиљаде (процене иду од 10.000 па до 50.000) крволока: Клaусa Брбиja, Jозeфa Мeнгeлea, Ajхмaнa, Кeртa Тaнкa, Анта Павелића, Динка Шакића... Додуше, није Аргентина једина. Зликовци су се у тој бежанији уселили у многе земље Латинске Америке: Парагвај, Бразил, Уругвај, Венецуелу, Боливија, Чиле, Перу...
Такође, Евита је у швајцарским банкама отворила неколико рачуна током 1947-1948, на који су пренети милионски износи са Ватиканске банке. Иначе, након њене ране смрти, брат Хуансито Дуарте је раних педесетих година 20. века покушао да преузме контролу, али је по доласку у Берн пронађен мртав у свом стану. Истрага наравно никада није вођена. Сумња се да су то учинили одани људи њеног мужа Перона.
Интересанто је то што ЦИА није гањала те наци-фашистичке злотворе, као МОСАД рецимо, него их је регрутовала касније за своје потребе - Операција Гладио.
Иако је послератна Југославија више пута упућивала захтеве Аргентини за изручење Анта Павелића, они су то категорчки одбијали уз објашњење да би он у домовини био осуђен на смртну казну, а да тако нешто не постоји у њиховом законодавству. Постоје информације које говоре да је Павелић постао Перонов саветник за безбедност.
Ипак, Павелића је успео лоцирати Благоје Јововић, бивши припадник бјелопавлићког бригаде ЈВуО из Црне Горе, те упуцати га са два метка 10. априла 1957. на улицама Буенос Аиреса. Прича се расчула јер је Павелић преживео атентат, па је побегао у Франкову Шпанију где је и умро у Мадриду.
Евита се у матичној земљи посветила даљој борби против сиромаштва и права жена да гласају на изборима. Тешко је оболела 1950. године и то се одразило на њене друштвене и политичке активности. Крила је од јавности да има рак грлића материце.
Она је 11. новембра 1951. године након убедљиве победе на изборима добила титулу Духовног вође нације. На другој инаугурацији свога супруга последњи пут се појавила у јавности.
Болест је из дана у дан узимала под своје, па је и она умрла увече 26. јула 1952. У Аргентини је проглашена 30-дневна жалост, а преко два милиона људи је дошло на њену сахрану. Њено тело је балсамовано по захтеву супруга Хуана. Иза ње је остала истоимена фондација за помоћ сиромашнима, а педесетак градова у Аргентини има споменик у централним деловима града.
Скоро пола века касније у Аргентини се одржава Светско првенство за кошаркаше. На финалној утакмици 19. августа 1990. у хали "Луна парк" у Буенос Аиресу Југославија је салвадала СССР резултатом 92:75 и постала првак света по трећи пут. Тај догађај је имао једну мрљу, а то је појављивање на паркету необичног "брке" (Томас Билановић-Шакић) са заставом НДХ (грб шаховница са првим белим пољем), који је са тиме махао испред лица само Влади Дивцу. Овај му је то узео, јер је то доживео као провокацију.
Био је то повод хрватској пропаганди да наставе са антијугославенским и антисрпским информацијама јер је Дивац проглашен за мртитеља Хрвата. Тај "брка" је био веровали или не, син Динка Шакића команданта хрватског система концентрационих логора Јасеновац, који се тада још увек скривао у Аргентини. Он је у халу ушао као фоторепортер, односно имао је акредитацију локалног новинара.
Популарна певачица и светска мегазвезда - Мадона (Луиза Чикони) је 1996. године имала главну улогу у филму "Евита" у коме је Марија Ева Дурате де Перон представљена као светица.
* * *
Овај чланак сам написао из три разлога.
- Било ми је невероватно пре годину дана када је маса Срба навијала за аргентинску репрезентацију на Светском фудбалском првенству у Катару. Неко ће рећи да све ово горе написано није познато нашој јавности. Није него... јесте, али Србе је лако завести са холивудским митовима и сличним будалаштинама где спадају и спортска надметања.
- Ватикан као злогласна хоботница све земље Латинске Америке где спада и Аргентина, држи под својим пипцима. Ти народи су срчани по приоди, још ако их задоје са својим отровним млеком, добијају љуте борце за своје интересе.
- Евита свакако није једина "ружа" која је Ватикану служила за прање новца и своје прљаве игре на планети, тако да и њено помагање сиромашнима губи смисао, ако се почне сабирати шта је све преко ње "опрано" или урађено мимо закона. Масу ствари ми још не знамо и тек ћемо да откривамо.
Томислав Б. Ковач
26.11.2023.