На Жупанијском суду у Сплиту, на суђењу Дамиру Боршићу и Мирославу Периши у Сплиту 2017. године председавала је судија Ивона Рупић.

Она је 3. априла наведене године изрекла бизарно малу казну осуђеницима за кривично дело ратни злочин и злочин против човечности. Наиме, поменута двојица су као припадници II чете 72. батаљона војне полиције у хрватском логору Кулине, у Шибенику раних деведесетих година 20. века имали више епизода умоболних иживљавања над заробљеницима, било Србима цивилима или војницима РСК.

Сваки од ове двојице је био пресуђен са две године затвора, иако је према Кривичном закону Републике Хрватске за наведено злодело минимална казна пет година. Заправо високе затворске казне (20+ година) су резервисане са Србе, односно припаднике СВК, ВРС или пак ЈНА. Право је чудо очекивати да неко од Хрвата пред хрватским правосуђем буде уопште кажњен, односно проглашен кривим.

Наравно, поменута двојица нису једини из плејаде хрватских "лепотана" који су током 1991-1995 своје најниже пориве показивали у хрватским казаматима над невиним цивилима или пак ратним заробљеницима.

Прогуглах мало по интернету и нађох занимиву биографију те "суткиње" Ивоне Рупић, која се оглушила и зажмурила заједно са својим члановима Већа на сведочење Марије К. која је детаљно описала најстрашније ужасе из Кулина, односно дане тамновања у Шибенику.

И Маријин комшија Душан Ј. је оставио судским истражиоцима потресну изјаву о својим тамничким данима шибенских Кулина. Палили су му браду, пребијали сваког дана, поливали га хладном водом, присиљавали су га на сексуални однос са Маријом Ј. У свему томе мучитељи су уживали и смејали се.

У образложењу пресуда за овакву минималну казну од само две године робије, Рупићка је овако то образложила:

"Прошло је доста времена, оба окривљена су сада породични људи који до сада никада нису прекршили закон. Требамо ово гледати кроз призму сукоба тада зараћених страна...".

*   *   *

Очекивати у време суверене власти Фрање Туђмана деведесетих година да се било ко од бојовника оптужи, а камоли осуди је немогућа мисија (пре би сте видели прасад у Техерану). Власт ХДЗ-а је још 1992. године усвојила контраверзан Закон о опросту, према коме ниједан бојовник РХ не може бити осуђен за ратна злодела. Међутим, ни када је Туђмана наследио бивши саборац Стјепан Месић (2000-2010) није било среће са гоњењем ратних злочинаца у одорама Војске или Полиције РХ, ни код његових наследника.

Међутим, Рупићева је пресуду донела 2017. при чему је две године раније отпочело суђење наведеној двојици. Статистички посматрано, прошло је четврт столећа док се донела било каква пресуда овим зликовцима.

Оно што неодољиво упада у очи јесте то што се у свим правосудним поступцима где су оптужени Хрвати тражи "олакшавајућа околност". Не знам се да ли је то трагичније или смешније. Чуј, олакшавајућа околност за ратног злочинца... Ликови који су окрвавили руке до рамена, починили најстрашнија злодела, добијају срамно мале казне, као да су убили ситну перад или неког пса луталицу.

Суштински доктрина се није променила:

• Срби су зли четници, бастарди и убице
• Агресију на Хрватску су извршили ЈНА и Србија
• РСК је део Милошевићеве великосрпске политике
• Против таквих односно "агресора" је све дозвољено.

Заправо, мозаик ткз. Домовинског рата који почива на оваквим аксиомама не сме бити промењен! Свако ко би се и усудио да промени само милиметар мозаика био би уклоњен, не само са посла, већ и физички.

Управо судске пресуде пишу историју...и то естаблишмент у Загребу као колонија НАТО пакта врло добро зна. Не би судије попут Рупићке ни могле прићи судници, а камоли бити председавајући у Судском већу, да суде према својој савести, односно етици, а не према новчанику односно жиро-рачуну који вапи за личним дохотком.

Лако је Рупићки давати тако мале казне када је туђа мајка уништена...да је неко њен настрадао од таквих злотвора, казне би биле далеко веће, зар не?

И сама Ивона Рупић је део оваквог удруженог злочиначког подухвата (УЗП), јер њене пресуде говоре управо то, да давањем благих казни штити злочинце и оне који су током 1990-их година протерали преко 650.000 Срба са територије авнојевске Хрватске.

Вреди рећи и ово...

Ивона Рупић је рођена 17. новембра 1969. у Дубровнику. Удата је за Жељка Рупића и имају два сина: Антуна (1999.) и Марка (2005.). Њен супруг је дипломирани економист и власник лукс хотела у Сплиту.

На сплитском Правном факултету је дипломирала 1994. а две године касније је положила правосудни испит.

Прво је радила као упосленик Општинског, касније и Жупанијског суда у Сплиту.

Све ове податке можете наћи на интернет страницама Министараства (не)правде Републике Хрватске.. па чак и телефон, веровали или не. Овде га намерно не наводим, али сам видео да је то јесте њен прави телефон.

Темељ хрватског идентитета је да су (православни) Срби реметилачки фактор, без обзира на пол, старост, образовање, имовинско стање... или било који други фактор. Овако нешто у (под)свести код Хрвата опстаје више од једног столећа, заправо индокринација Ватикана је учинила своје. Хрвати су били и остали најбољи ратници Свете столице на Балкану, хтео то неко да каже на глас или не.

Томислав Б. Ковач
05.02.2024.