"Зло никад не спава" - реченица која одзвања у васиони већ вековима.
Ватикански центар моћи је још од свог настанка увидео да се против својих непријатеља најбоље бори тако што им се убаце шпијуни, данас се то зову обавештајци или агенти. Добијање поверљивих података је одувек било интригантно и врло значајно за прљаве намере сваког злотвора.
Чак и тада у Новом веку, у Рим су стигали емисари са одређених подручја и достављали информације које су помагале у ширењу католичке вере. Дешавало се да управо то буде моћно оружје код поставке владара на европским дворовима, састављања нечије Владе, венчања принчева и краљева...итд.
Битисање Срба у прекодринским и прекосавским земљама сигурно никако није радовало било ког Папу, већ им је стварало проблем јер нису ничим подржавали њихову одрживост (финансијским средствима). Такође, увек је постојао страх од ширења "шизматика" или "Бизанта", заправо Православља, иако у својој сржи ни Срби, а ни Православље немају ту особину.
У бесконачном рату против Срба, Ватикан је посегнуо за многим средствима, а највише оним поганим који се тичу убацивања "кртица" у наше редове. Број оних који су одавали значајне информације можда није бројчано велики, али је врло драгоцен.
И пре оружаних сукоба крајем 20. столећа на јужнославенском простору и разбијању заједничке државе чврсто сам убеђен да су нам постављали клинове у наше точкове. Трагика је рецимо и то да су свим Србима наметнули Јосипа Броза Тита као врховног вођу, након Другог светског рата. Управо је Тито обавио низ правних корака шездесетих и седамдесетих година које су нам намицале омчу.
Сменом Александра Леке Ранковића на Брионском пленуму 1. јула 1966. године долази до пуцања и расипања југославенских безбедоносних служби. На одговорне позиције у СР Хрватској се почину примати усташки синови (потомци кољача из наци-фашистичке НДХ). Оваква слободно можемо рећи мрежа није грађена случајно, нити су они нешто радили брзоплето. Чак је и ткз. Хрватско прољеће 1971. је само био пробни балон, свесно жртвован, али је управо то довело до изгласавања контраверзног Устава СФРЈ 1974. Овим чином су републике, па чак и покрајине добиле нереално велика овлашћења и повластице.
Било је то класично "подмазивање терена" за оно што ће уследити петнаестак лета доцније.
Мирко Колинди: "Само сам радио посао"
У Книну је рођен и одрастао Мирко Рашковић (72), један од оних који су због шаке пара и мало ћара пристали на недозвољене понуде. Упућени кажу да је био врло амбициозан и муњевито се пењао на политичкој лествици, пошто је завршио Политичку школу КПЈ у Кумровцу. Говоркало се и то да жели да преузме вођство од свог презимењака др Јована Рашковића, народног трибуна далматинских Срба осамдесетих и раних деведесетих година.
Све обавештајне службе имају сличан принцип рада, у смислу да код потенцијалних сарадника проналазе слабе тачке, највише личне природе: недостатак новца тј. дугови, недостатак стамбеног простора, прељуба, крађа...итд. Тада им се појављује неко ко им нуди решење, које се огледа у томе да они пристају на "ђавољи дил". На тако нешто је пристао и сам Мирко Рашковић.
Крајем 1980-их година Мирко Рашковић је радио у сплитској Заједници општина. Пошто се већ осећало у ваздуху да мирише на разлаз југославенске федерације, то је Државна безбедност, канцеларија из Сплита послала Рашковића у Книн (односно кући). Тамо је био циљ да он доставља поверљиве податке о "побуњеницима", "србо-ћетницима" и сл.
Мирко Рашковић је врло успешно радио све време рата 1991-1995. док је своју најзначјнију улогу одиграо пред и за време злочиначко-терористичке акције хрватских оружаних снага позната под кодним именом "Олуја". По чину је био капетан 1. класе у Војсци РСК и имао је најмодернију радио-станицу тог времена. Ипак, агентима обавештајне службе РСК је постао сумњив. Чак је покренута интерна истрага и праћење, али је то стопирано...што јасно говори да Рашковић није био једини шпијун у Српској Крајини.
Хрватској (непријатељској) страни је Рашковић о Илиндану 1995. доставио готово све важне позиције и локације артиљеријских, инжењерских јединица, које су одмах биле прве на удару када је започета "Олуја". Управо је у томе кључ успеха брзог напредовања хрватских снага према Книну. Занимљиво је то што су многе куће Срба у книнском округу за време "Олује" уништени и спаљени, док имовина Мирка Рашковића је остала нетакнута.
У бескрајним колонама дошао у Републику Србију са својим земљацима. Већ наредне године враћа се у родни крај. Ту је постао опет важан политички фактор који се много тога питао. Учланио се у Самосталну Демократску Српску Странку, коју је основао и водио Милорад Пуповац, још један из плејаде ХДЗ-ових манекена који су показивани јавности да све штима и да нема никаквих проблема на националној основи.
Суштина је била да се број тј. проценат православних Срба у Хрватској смањи испод 3%, према Туђмановим жељама.
И све би то било вероватно остало замагљено, па и замрачено, Рашковићева шпијунска активност, да није био похлепан и гамзрив. Мислио је да њему припада више од онога што су му хрватске власти дале, а богато је он награђен. Такође он је био дожупан у Шибенско-книнској жупанији. На седницама је ретко присуствовао, а готово се и не памти да се икада огласио. Никада није имао никакве примедбе и све му је ваљало...
Хрватским домољубима су запало за око његова примања, иако није на листи ткз. Бранитеља... иако је његова имовина почетком 21. стољећа имала далеко већу вредност од онога што би он могао кроз редовне приходе да има.
Крајем 2015. избија политичка афера, у којој је Мирко Рашковић напустио СДСС...док је у медијима пуштен један документ хрватске Сигурносно-Обавештајне Агенције (СОА). Тада су све маске пале! Томислав Карамарко се нашао у медијском клинчу, јер је он потписао документ о томе како је Мирко Рашковић добро обављао своје "задаће", а претходно је говорио јавно да тако нешто и не постоји.
Проклињали су тада крајишки Срби тог истог Мирка, јер док су они таворили углавном по мемљивим избегличким центрима, собама седам до десет квадрата за једну породицу, Рашковић је уживао у Книну као кнез. Али, хрватске власти је плашила чињеница да је можда и могућ повртак Срба на своја огњишта, не само у Далмацији, већ и осталим српским земљама: Лика, Банија, Кордун, Билогора...то су они предузели мноштво мера путем правно-бирократског лавиринта да до тога не дође.
Такође, ту је и Рашковић Мирко имао значајну улогу, јер је наставио да глуми "патриоту" и "хуманисту", а заправо је ваљано достављао информације СОА.
Паралелно са тиме ХДЗ је преко својих сарадника из СДСС: Милорада Пуповца, Бориса Милошевића, Војислав Станимировић...наставио да ровари против српске популације у Републици Хрватској, јер посао није био завршен. Ово не значи да остали политички чиниоци међу хрватским Србима нису били у дослуху са ХДЗ, односно спроводили директиве СОА у дело, напротив.
Суштина је у томе да је Мирко Рашковић само један (за сада) од разоткривених шпијуна, али верујем да их има далеко више, јер Ватикан није џабе два пута (1941. и 1991.) стварао хрватску државу... Таква држава је морала бити и етнички и још више верски чиста. У супротном, све би било бесмислено, зар не?
Томислав Б. Ковач
12.03.2024.