
Вуковар је град на ушћу реке Вуке у Дунав, односно географски посматрано, место на тромеђи: Срема, Бачке и Славоније или историјски најзападнији део некадашњег Српског Војводства.
Да се не завлачимо превише у „повјест“, односно времена када су ове крајеве насељавани још у праисторијско доба или касније Илири, Келти, Римљани и најпосле Угари... треба рећи да је последњих векова најприсутније српско становништво православне вероисповести. Ко мало боље погледа надгробне споменике или пак православне богомоље, брзо ће схватити о чему је реч.
Аустријски владари из времена Хабзбуршке монархије: Марија Терезија, Принц Еуген Савојски су у јужне делове Паноније зналачки насељавали немачки живаљ јер је циљ био да се одвоје Јужни Славени од Источних и Западних. Тако нешто је рађено у XVII столећу и касније. Одатле је ојачан римокатолички утицај у том крају, који је иначе био слабо заступљен.
Немачки грофови су ту имали своја имања и поседе на којима су убирали високе приходе јер је земља била плодна, а шуме првокласног дрвета. Такође и виногради због падина Фрушке Горе су давали богат род и прављена су врхунска вина за извоз.
Док су Хрвати ту били мало заступљени скупа са Словацима, Русинима, Чесима... то су Срби били већина због близине некадашње Војне Крајине где су имали бројне повластице, само зато да би чували јужне границе царства. Зато је било лако ватиканским емисарима, након што је Војна Крајина укинута 1881. да „окрену“ Хрвате против Срба, тврдећи да су они криви за њихов лош живот.
У самом Вуковару српска авангарда је дала своји велики допринос развоју града и то у области: науке, архитектуре, културе, уметности, привреде, спорта...итд. Поготово у XIX и XX столећу. Живот у Међуратном добу је био врло полетан и пун ентузијазма. Томе су свакако допринели две особе: Јан Бата, чешки индустријалац и Тома Максимовић начелник Општине Борово и директор истоименог комбината обуће.
У Вуковар су долазили многе важне личности из јавног и политичког живота Краљевине Југославије. Становништво је било мирно, вредно и све радило за боље сутра. Ипак, тензије су почеле да се осећају на самом крају тридесетих година 20. столећа, када је августа 1939. југославенска Влада Цветковић-Мачек пристала да се формира Бановина Хрватска у неприродним границама, у страху од Хитлерове агресије, који је већ почео са освајачким походима. Ово је дошло као глогов колац, односно казна Србима због неуспеха око Конкордатске кризе. Тада су чак букнуле и демонстрације српског живља не само у Вуковару, већ и Шиду, Винковцима, Илоку...итд.
Током Априлског рата 1941. сломљено је југославенско краљевство и његово подручје је подељено, односно раскомадано од Немачке, Италије и њихових сателита: Бугарске, Албаније, Мађарске... Највећи део територије је ушао у састав наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, све од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка. Сама НДХ коју су предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије добила је одмах по формирању благослов од Ватикана.
Циљ врха Римокатоличке цркве јесте да се из НДХ елиминишу Срби и Православље, све према плану о трећинама. У прилог томе говори мноштво донетих расних закона, на пример, Закон о забрани ћирилице. Истовремено су оформљени наоружани одреди који су ушли у састав: Домобранства, Војнице и Усташке надзорне службе. Прогањано је свештенство и монаштво СПЦ, док је имовина рушена, паљена и уништвана.
Хрватски народ се већином приклонио Анти Павелићу и његовој банди. Они су били заслепљени митоманијом „да су слободни“, „да ће живети лепо када отерају Србе“, „да су Срби криви за све“ и сл. Почели су стравични покољи широм НДХ још у пролеће 1941. па се наставило у лето још жешће. Биланси жртава су били невероватни.
Иако је у јавности познато да је први масовни злочин био у Гудовцу код Бјеловара 28. априла 1941. истовремено врло ретко ко зна да је исте вечери у Вуковару похапшено преко 220 Срба цивила, при чему је њих 180 насилно одедено до дунавских обала, тамо мучки побијено и бачено у реку. Остали су ликвидирани наредних дана.
Иначе, на територији вуковарске општине најпознатије је стратиште Дудик.
Тамо је током Другог светског рата у првим годинама тј. 1941-1943 поубијано на монструозне начине преко 3.000 Срба, не само Вуковараца, већ су српске жртве довођене са винковачке општине, као и илочке, митровачке, румске, западних делова Фрушке Горе. Један од највећих крвника јесте Виктор Томић, високи функционер УНС и близак сарадник Вјекослава Макса Лубурића. Он је у крајем лета и током јесени неколико недеља 1942. спровео морбидну рацију где је циљ био угушити покрет отпора, односно ликвидирати присталице НОП.

Током Другог светског рата, морам и ово поменути, да су марвеним возовима из целог Срема довожене жртве у Вуковар, тачније дворац Грофа Елц, у коме је формиран и логор под надзором Усташке надзорне службе. Тортуре према Србима су биле стравичне, док су римокатолички свећеници били подстрекивачи садистичког иживљавања над невиним жртвама. Локалитет Дудик је уствари губилиште са Елцовог логора смрти. Жртве су довожене до ископаних рака и ту убијане, па бацане и закопаване када буду напуњене лешевима.
Овде вреди поменути једну чињеницу да је током 1941-1944 на подручју Славоније и Срема доведено од Усташког режима мноштво Хрвата из Западне Херцеговине. Биле су то уствари вишедетне породице, јер је и сам Павелић рачунао да ће тако хрватизирати равничарске крајеве НДХ. Ова пракса насељавања усташких удовица је настављена и током 1946-1949, али од стране Брозових комуниста. Многи „дошљаци“ су заправо скривали своју мрачну прошлост и саучесништво у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.
Почетак краја НДХ је био 12. априла 1945. када су партизанске дивизије и јединице Црвене армије коначно пробиле Сремски фронт, баш код Вуковара. Од тог момента читава НДХ администрација, како војна, полицијска, па и цивилна налази се у расулу, док се сви у паници повлаче ка Алпима. Знали су они врло добро шта их очекује: затвор или смрт. Са собом су наравно понели опљачкано злато и накит од Јевреја и Срба.
Тек на Блајбуршком пољу и у словеначким шумама у мају 1945. Титови првоборци су почели са наплатом дуга хрватско-муслиманским крвницима који су годинама широм НДХ клали и убијали српску нејач: старце, жене, мушкарце... милости нису имали ни према малишанима (Пребиловци, Дракулић...). Иако су ови подаци ушли мањим делом у историјске читанке односно образовни систем социјалистичке Југославије, Хрвати су код куће своју децу учили другачије. Њима је домовина била само Хрватска и никаква заједница их у суштини није занимала са Србима и осталим јужнославенским народима.

Вуковарски крај је имао два народна хероја:
- Богољуб Вукајловић зв. Лала (1921-1943) из Боботе
- Васо Ђурђевић зв. Турчин (1923-1944) из Бршадина.
Обојица су Срби и погинули су у борбама са оружаним снагама НДХ. Такође у многим местима где су Хрвати имали релативну или апсолутну већину споменика жртвама фашистичког терора готово да није било. Заправо, наци-фашизам је идеологија која није прогонила Хрвате због националне или верске припадности.
Петнаестак лета након Другог светског рата на локалитету Дудик је никао први споменик, а касније по замисли београдског вајара Богдана Богдановића направљен прави меморијал у коме су похрањене кости преко 450 жртава. Такође су ту и посмртни остаци припадника Пете војвођанске бригаде ПОЈ као и Црвеноармејаца. Тек 1973. овај меморијал бива проглашен спомеником културе од изузетног значаја за СР Хрватску и Југославију.
Током шездесетих и седамдесетих година 20. века хрватски шовинисти су константно показивали својим активностима антијугославенска осећања, односно да они не воле Србе и „Србославију“: МАСПОК, Радуша 72, Диверзија Делнице, Атентат на Роловића, Отмица авиона „Њујорк-Чикаго“ и др. Југославенска служба безбедности УДБА је имала пуне руке посла да сузбија хрватски екстремизам, како на домаћем тлу, тако и у иностранству.

Атентатори: Барешић и Брајковић, Стокхолм 1971.
Крајем осамдесетх година долази до економских турбуленција и политичких превирања свуда у Источној Европи, па и Југославији. Варшавски пакт је већ пуцао, док је СССР такође имао море проблема, а све то због „реформи“ контраверзног лидера Михаила Горбачова. Све ово је давало Хрватима у Југославији невероватан полет за решавање „хрватског питања“, док су сами Хрвати преко Фрање Туђмана видели да може се остварити Тисућљетни сан о независности.
Туђман је још 1971. био један од присталица ткз. Хрватског пролећа, покрета који је од највишег руководства СФРЈ био оцењен крајем те године као деструктиван и да нагиње ка Усташтву те угушен, а чланови судски процесуирани. Када му је враћен пасош, он је одлазио у иностранство и успоставио контакт са Динком Шакићем (командант конц. логора Јасеновац) и вођама хрватске емиграције који су деценијама сањали обнову НДХ. Заправо, Туђман је проучавањем хрватске ћуди успешно брисао политичке разлике међу Хрватима.
Средином јуна 1989. Туђман је окупио у Загребу неколицину себи сличних дисидената и пробисвета у просторијама НК "Борац" и кренуо у нови рат - борбу за независност Хрватске од Југославије. Ништа он у својим излагањима није скривао. Није му било страно да покаже симпатије према НДХ и да се диви шовинисти Анти Старчевићу и сл. Да се хвали како му супруга није Жидовка или Српкиња.

Тито: "Гдје ја стадох, ти продужи Фрањо"
Милитантна странка ХДЗ је у пролеће 1990. победила на републичким изборима, Туђман постаје председник СР Хрватске, док у Вуковару ХДЗ доживљава убедљив пораз, свега 26% гласова. Хрватске власти су током јесени нелегално увезле велику количину наоружања што је документовано и филмом (тајним снимцима Контра-обавештајном службом ЈНА), а јавности познато као Афера Шпегељ и хапшење ткз. Вировитичке групе коју је предводио Ђуро Дечак.
Томислав Мерчеп као вођа вуковарског одбора ХДЗ добија логистику и финансијску помоћ у пролеће 1991. од централе из Загреба и ствара себи паравојне формације. У томе му помажу Благо Задро, Анте Врањковић, Мартин Сабљић... Око 2.000 Хрвата је постројено у Богдановцима 10. марта 1991. добило калашњикове и ручне бомбе. Занимљиво је то што су путем медија стално ширене неистине, односно гласине о активностима ЈНА и некаквој „угрожености“ Хрвата од исте. Била је то пука пропаганда, односно само потпора да полицајци уместо пиштоља носе опасније оружје.
Од 2. маја 1991. након крвавих окршаја у Борову Селу, што је и био циљ тамо да се започне кавга, ствара се обруч око Вуковара и Борова Насеља. Постављени су пунктови који су контролисали излаз/улаз Срба цивила. У обручу отпочиње страшан психо-физички терор према српском становништву. Овакве ствари су радили ликови са маргине људског друштва: коцкари, силеџије, лопови, убице, алкохоличари и остала болумента која је желела да на брзину преко пушке промени свој друштвено-социјални статус.
Како се Загреб оглушио о упозорења Генералштаба ЈНА у Београду, да касарна „Петрова Гора“ мора да се деблокира од ткз. Збора Народне Гарде, то су послате јединице из Новосадског корпуса за остваривање тог циља. Туђману је баш то и требало, јер су слике срушеног Вуковара су широм света оствариле циљ. Добијена је подршка за „Бљесак“ и „Олују“ 1995. Испало је да Срби из СР Србије отимају "хрватску земљу", а не да су Срби ту вековима присутни. На крају крајева, СФРЈ је званично још постојала
Но, када су јединице ЈНА успеле да 18. новембра 1991. да сломе отпор и поразе хрватске паравојне снаге, долази до хапшења свих наоружаних лица у ЗНГ униформама. Знали су то многи шта ће се им десити јер постоје преживели сведоци, па су се рањавали и облачили беле мантиле када су ушли у болницу, желећи да се представе као рањеници.
Неколико припадника Територијалне одбране вуковарских Срба је одвело без сазнања и дозволе официра ЈНА око 200 припадника ЗНГ и нешто мало цивила Хрвата на пољопривредно добро „Овчара“. Они су 20. новембра 1991. стрељани јер је Вуковар „мала средина“ и све се зна. Били су то зликовци који су у обручу окрвавили руке до рамена етнички чистећи (при)градске зоне од „србо-четника“, тачније још од јуна месеца трајало је иживљавање. Мноштво Срба цивила је ликвидирано под лажним оптужбама да одају положаје ЈНА путем радио-станица.
Повратком хрватских власти у Вуковар крајем 1997. године, односно када је завршена ткз. Мирна реинтеграција у уставно правни поредак Сремско-Барањске области РСК према одредбама Ердутског неспоразума новембра 1995. долази до тога да Мит са Овчаре добија снагу квасца.
У медијима ћете пронаћи податак како је Дудички меморијал тешко оштећен раних деведесетих година 20. века, што јесте тачно, али готово нико неће написати, да су споменик оштетили хрватски екстремисти 1991. јер су одгојени у србомржњи. Слично је било широм Хрватске, али и у БиХ, где је је несрпско становништво имало већину. Они су рушли споменике из ДСР јер су говорили о геноциду њихових очева и дедова. То и јесте показатељ геноцида - порицање.

Пленковић и Милановић на мимоходу
Последњих година у самом Вуковару сваког 18. новембра организује се ткз. Колона сећања, односно мимоход у знак поштовања према „жртви Вуковара“.
С' друге стране градске власти Вуковара су пре 20-ак година 4.800 квадрата Дудичког меморијала поклониле ХНК „Митница“, на име спортско-рекреативног центра, веровали или не.
Ове 2023. године Вуковарски Мимоход увеличали су својим присуством највиши представници власти у РХ, премијер Андреј Пленковић и председник Зоран Милановић. Осим њих било је преко 50.000 домољуба урлало и узвикивало наци-фашистичке поздраве и певало усташке стихове. Обучени у црне униформе и амблемима ХОС. Све, просто све је тог дана одисало иконографијом НДХ. За то је наравно заслужан и домаћин – градоначелник Иван Пенава, који вешто прикрива своја фашистоидна осећања.
Иако је на стратишту Дудик пострадало далеко више жртава, да будемо прецизнији 15 пута више него ли на Овчари, градске и републичке власти, као и хрватско друштво никада неће доћи на било какво обележавање за Дудик, бар не у овом броју.
Ради се о томе што су на Дудику убијени највећим делом Срби. И не само то, Дудичке жртве нису ничим допринеле хрватској самосталности за разлику од оних са Овчаре. Дудичке жртве такође би требало да подсећају и опомињу Хрвате на антифашистичке вредности, онако како им пише у Уставу. Зато их нико од Хрвата не воли и не поштује... заправо нико од љубитеља „Овчаре“ и не долази на церемоније у Дудик, него исписују увредљиве поруке и графите на самом споменику, док полиција стално трага за "непознатим" починиоцима.

Обележавање датума и поштовање жртава са Дудика раде углавном Срби и то претежно старије доби, чланова антифашистичких удружења локалних одбора, где такви скупови не прелазе више од 300 људи у идеалним случајевима, иако се често дешава да их буде и дупло мање. Већином су ту они који чувају своју дневницу.
Ово и јесте јасан показатељ стања хрватског друштва које никада након Другог светског рата није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације, као што је то урађено у Немачкој и Италији. Европска унија је здушно прихватила такву Хрватску 1. јула 2013. у своје јато, јер и сама ЕУ почива на темељима вишевековног геноцида, пошто главну реч воде Немци и Французи.
Томислав Б. Ковач
11.12.2023.