Дамир Плавишић (1969.) је хрватски аргоном, паравојник који је био активни учесник разбијања Југославије ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. стољећа.
Плавшић је напустио студентски живот у Загребу и средином 1991. долази у Вуковар као добровољац гдје се придружује хрватским паравојним формацијама, под комадном Томислава Мерчепа. Првобитно је био стациониран на линијама обруча код Сајмишта, а мало касније бива пребачен и на Приљево, па у Борово Насеље.
Југославенска Народна Армија је успјела у другој половини новембра 1991. да ослободи град од "Зенги" и омогући нормалан живот. Хрватски паравојници су похапшени и спроведени наредних недеља у КПД Сремска Митровице, да би наредне године у фебурару изведни пред Војни суд. Суђење је трајало три мјесеца, а већина их је осуђена на временске казне 10-20 година затвора, при чему је шесторица припадника ткз. ЗНГ осуђено на смртну казну.
Дамир Плавшић је размјењен у Неметину код Осијека 27. марта 1992. Није познато под којим условима је овако нешто урађено, али је он фактички пуштен на слободу, јер правосудни органи Републике Хрватске ниједног свог бојовника нису процесуирали.
По напуштању Ветеринарског факултета у Загребу, он се 1997. године запослио у Министартву одбране гдје је остао до 2004. када је пријевремено пензионисан.
Данас живи слободно у Хрватској, има супругу и двоје дјеце, гдје га нико не терети низашта, а објавио је и три књиге у којима је еволуцирао своја сјећања на заточеништвом и борбе око Вуковара.
ЖИВОТОПИС
Дамир Плавшић је рођен 1969. године у Вуковару, на тромеђи: Славоније, Срема и Бачке, односно ушћу ријеке Вуке у Дунав. У то вријеме, то је био саставни дио Социјелистичке Републике Хрватске.
Поријекло
Његови преци су из околине Винковаца у селу Привлака, а презиме је настало од надимка "Плавша".
Дјед Мато, са очеве стране, му је био по занимању земљорадник и издржавао породицу од сточарства и пољопровреде. Када је у прољеће 1941. створена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, Мато постаје члан оружаних снага НДХ тј. припадник Хрватског Домобранства. Они су учествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, тако што су хапсили, киднаповали, мучили и убијали Србе цивиле и симпатизере НОП у Срему, највише око Шида, Митровице, Вуковара, Руме и падинама Фрушке Горе.
На крају Другог свјетског рата, у априлу 1945. скупа са осталим хрватским фашистима бјежи ка Алпима пред надирањем Титових партизана. Успјева да преживи стријељања Блајбуршког поља и враћен је у домовину, прво у Војводину, а посље у Босну гдје је био у радним логорима. Вратио се у родну Привлаку и поживио је до 1987. године.
Породичне фотографије (1943. и 1970.)
Дјед Јозеф Гербер, са мајчине стране, био је Њемац тј. Фолксдојчер који је живио и радио у Вуковару, по занимању је био ужар. Његови преци су ту досељени у XVIII стољећу у доба Марије Терезије, која је жељела да германизује те просторе.
Када су снаге Вермархта окупирале и раскомадале Краљевину Југославију 1941. дјед Јосзеф им се прикључује и постаје Хитлеров војник. Ратовао је као припадник злогласне нацистичке СС дивизије "Принц Еуген". Остао је у Вуковару све до прољећа 1945. када је пробијен Сремски фронт тј. када су партизани и Црвена армија ушли у град. Његова имовина је заплијењена, а он се спасио затвора јер су вуковарски аласи требали за плетење рибарских мрежа.
Дамиров отац Иван Звонимир је почетком 1971. године бива под присмотром агената југославенске тајне полиције УДБ-е, пошто је био ватрени поборник ткз. Хрватског прољећа - МАСПОКа. Овај покрет је оцијењен од највишег политичког руководства СФРЈ као шовинистички и деструктиван, па је као такав и угушен наредне године, а његови лидери су судски процесуирани.
Дјетињство и школовање
Основну школу је завршио са успјехом у Вуковару, а потом наставио и средњу. Дамирова породица је била врло побожна, па су редовно ишли у Римокатоличку цркву на мисе.
Одслужио је редовни војни рок у ЈНА, годину дана током 1989-1990, потом се за кратко вратио кући.
Дамир са колегама у Загребу, 1991.
Одлази у Загреб код рођака, тамо је уписао Ветеринарски факултет на Загребачком универзитету. Студирање му је ишло више него добро, па је све испите положио са прве и друге године студија.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у социјалистичкој Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.
Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ, пошто су је доживљавали као србски бастион.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
У СР Хрватској на вишестраначким изборима у мају мјесецу побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.
Почело је илегално наоружавање, стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, резервни састав Полиције је увећан 4-5 пута, јавне службе и МУП су очишћени од 'неподобних' кадрова, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност пошто су се отварале авети клеро-фашистичке НДХ. Добијали су пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања.
С друге стране, код Хрвата је наступила невиђена еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.
У јуну мјесецу 1991. Дамир Плавшић је дошао у Вуковар, пошто је пропаганда ТВ Загреба била, да су Хрвати тамо наводно угрожени од савезне војске - Југославенске Народне Армије. У самом граду јесте постојала касарна ЈНА "Петрова Гора" у којоје био смјештен инжењеријски батаљон, али они нису нападали грађане било које националности.
Плавшић у средини горе, јули 1991.
Плавишћ је добио оружје које је његово отац купио за 2.500 DEM и током љета био је на Сајмишту, на локацијама коју је контролисао вод познат под именом "Десна Суподерица". Било је то од велике стратешке важности и зато је добро чувано. Ту је био неколико недеља под командом Ивице Арбанаса.
Сви наоружани одреди у Вуковару и Борову Насељу су у то вријеме били под командом Томислава Мерчепа, предсједника локалног одбора милитантне партије Хрватске Демократске Заједнице. Иначе, партија ХДЗ је на локалним изборима доживјела фијаско јер су добили само 26% гласова у општинском руководству, док Срби на тим изборима нису имали своје представнике - СДС.
Из Загреба у Вуковар бива послат Бранко Борковић, официр ЈНА који је дезертирао и погазио заклетву ЈНА, те прешао у хрватску паравојску ЗНГ. Он је 25. септембра 1991. устројио 204. бригаду, која је обухватала све наоружане одреде у вуковарској и илочкој општини. Главни заповједник 204. бригаде је био Миле Дедаковић звани Јастреб (командовао из Винковаца), а Борковић његов замјеник (био на терену).
Током борби око Вуковара, са Дамиром је био и његов отац Иван Звонимир, док је мајка била у њиховој кући и спремала оброке за њихову групу.
Дамир на првој линији
Мало прије ослобођења предграђа Лужца, Дамир Плавшић са својом групом одлази у Борово Насеље почетком новембра 1991. године. Наредних дана кренула је операција коначног ослобађања Вуковара, што је и натјерало вуковарски дио ЗНГ увече 18. новембра на предају. Боровски дио ЗНГ је положио оружје дан касније.
Један дио хрватских заробљеника, око 200, у Вуковару је од стране србских Територијалаца на пољопривредном добру "Овчара" стријељан 20. новембра 1991. пошто су они начули да ће их одвести у СР Србију. Ово је урађено без знања и дозволе официра ЈНА. Међу убијенима је био и Дамиров отац Иван Зворнимир.
ХАПШЕЊЕ И ЗАТВОР
Пошто су јединице Југославенске Народне Армије ослободиле Вуковар и Борово Насеље, мањи дио 204. бригаде под комадном Борковића је успио преко ноћи да се извуче из обруча и пребјегне у Винковце који су били под контролом хрватских снага. Већи дио је похапшен од Војне полиције ЈНА и спроведен у КПД Сремска Митровица и Стајићево код Зрењанина, међу њима и Дамир Плавшић.
Вуковарски злочинци су већином процесуирани пред Војним судом у Београду током прве половине 1992. гдје су шесторица добили смртну казну, а остали углавном временске од 10-20 година затвора.
Дамир је у Борову Насељу био готово непознат, односно припадници локалне Територијалне Одбране нису могли да га препознају као зликовца који је окрвавио руке над невиним цивилима. У Стајићеву је провео шест недјеља, а онда пребачен у С. Митровицу.
СЛОБОДА
Под неразјашњеним околностима, Дамир Плавшић бива размјењен у Неметину крај Осијека 27. марта 1992. године, у моменту када је Хрватска већ два мјесеца имала међународно признање. Одлази код стрица у Загреб.
У јесен 1992. наставља студије ветерине, али није успио да их заврши. Остало му је десет испита до дипломе. Мало касније је уписао је Агрономски факултет, гдје је дипломирао на смјеру сточарство. Постдипломске студије је магистрирао на Економском факултету.
Пошто му је дјевојка остала трудна, он је баталио Ветеринарски факултет и оженио се. Касније је добио још једно дијете. Кратко се запошљава као радник, како би прехранио породицу.
У љето 1996. добија посао у Министарству одбране, а већ наредне године прелази у Генералштаб Војске РХ. Током рада је на Војној академији завршио Командно-штабну школу ОСРХ.
Ту је остао све до пријевременог пензионисања 2004. Ово је дочекао у 35. години живота.
Помогао је оснивање хрватских ветеранских удружења и редовно посјећује догађања која се тичу осамостаљивања Хрватске деведесетих година. Ту се сусреће често и са саборцима, гдје еволуцирају успомене. С времена на вријеме долази и на скупове протеста који се тичу "права бранитеља".
Дамир са мајком на протестима
О свом учешћу у ткз. Домовинском рату написао је до сада три књиге. Према његовој књизи "Не плачи мој добри анђеле", режирао је и позоришну представу са Дамиром Маркушем. Та представа је нашла на осуду појединих родитеља чија су дјеца гледала у школским просторијама, јер је све обиловало насиљем гдје су тинејџери доживљавали стресове.
Носилац је шест високих војних одликовања Републике Хрватске.