Стипо Поле је хрватски полицајац и писац који је раних деведесетих година 20. вијека био активни судионик у разбијању Југославије и оружаним сукобима на тлу исте.
Средином 1991. Поле се нашао мјесту начелника Полицијске управе Вуковар, одакле је имао мноштво информација о терору Томислава Мерчепа и његове групе окупљене око локалног одбора странке Хрватске Демократске Заједнице. Међутим, он ништа није учинио да се зло заустави.
Мерчепова гарда је почела још крајем 1990. године са специјалним системом застрашивања према србском становништву у Вуковару и Илоку, односно подручју Горњег Подунавља. Прво су Србима стизале пријетње и трпили су отворене провокације од хрватских екстремиста. Касније у прољеће 1991. почело је наоружавање и створени су хрватски паравојни одреди.
Такође, Поле је знао да се у вуковарској општини минирају локали и куће чији су власници Срби, јер је то био начин да се појача притисак на Србе и да они напусте своју имовину и оду из авнојевске Хрватске. Мноштво Срба и прије него што су почеле борбе око Вуковара је нестало. Мерчепови пулени су их одводили до обала Дунава и тамо убијали.
Сем тога, када је ЈНА дошла са својим јединицама да деблокира касарну "Петрова Гора", полиција под Половом командом је учествовала у етничком чишћењу (при)градских квартова гдје су се дешавале пљачке, палеж, убиства, силовања и друга тешка кривична дјела. О томе свему је и сам Поле био информисан, али су истражиоци ПУ Вуковара ријетко ишли на терен и обављали увиђај. Према Половим ријечима, наводно је документација о томе нестала по ослобађању града крајем 1991.
Поле је успио да избјегне хапшење од Војне полиције ЈНА средином новембра 1991. јер је са својом групом од 300 Хрвата кукурузним путевима напустио Вуковар и побјегао у Винковце.
Неколико година након рата основао је ветеранско удружење и написао књигу, гдје је еволуцирао своја сјећања на ратна збивања у Вуковару 1991. године.
Умро је крајем 2013. године и покопан у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Вуковару.
ЖИВОТОПИС
Стипо Поле је рођен 1945. године у мјесту Совићи, на путу између Посушја и Груде, на крајњем западу Херцеговине, уз границу са Далмацијом. Овај крај важи као тврдо фашистичко језгро дуги низ времена јер су ватикански емисари ту убрзано вршили покатоличавања православних Срба, још од краја XVIII вијека.
И сами рођаци Стипови су током Другог свјетског рата учествовали као припадници оружаних снага наци-фашистичке Независне Државе Хрватске у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Та област је буквално очишћена од србског живља током 1941-1945.
Као и многи његови земљаци, Поло се доселио у Вуковар. Тачније, ова досељавања су имала два таласа: први је спроводио хрватски поглавник Анте Павелић за вријеме Другог свјетског рата, како би хрватизирао јужну Панонију, а други је крајем четрдесетих и почетком педесетих година 20. стољећа када су усташке удовице довођене у равничарске крајеве. Тиме је национална структура у Источној Славонији и Западном Срему значајно нарушена па су Хрвати добили релативну већину.
Каријера
У Министарство унутрашњих послова СР Хрватске Стипе Поло је примљен 1971. године. Десетак година је радио у Саобраћајном одјељењу СУП Вуковар, као и послове везано за патролирање прометним улицама и ауто-пратњи важних личности и догађаја.
Већ 1982. Стипе добија унапређење и постаје замјеник полицијске станице у Вуковару.
Осамдесетих година у МУП Хрватске, па и вуковарској полицији, око 65-70% полицајаца је било србске националности. Ово је било зато што мноштво Хрвата није Југославију гледало као своју домовину, већ искључиво Хрватску, никаква државно-правна заједница јужнославенских народа их није занимала. Тако се и десило да након Брионског пленума 1966. године када је смјењен Александар Ранковић, шеф свих безбедноносних служби СФРЈ, један мањи дио Хрвата почне попуњавати оружане снаге.
Почетком 1990. Поло је постао заповједник Оделења за граничну конролу у Вуковару.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
У прољеће 1990. године у Југославији се уводи вишепартијски систем што је урађено након 45 година једностраначја. Власт у СР Хрватској формира милитантна партија Хрватска Демократска заједница и њен лидер Фрањо Туђман. Они нису крили своје сепаратистичке и шовинистичке идеје, напротив. Осјећали су се моћно и јавно су оживљавали авети клеро-фашистичке НДХ. Срби су постали преко ноћи грађани 3. реда: упућиване су им пријетње, физички и психички су нападани, малтретирани, добијали су отказе. Ово је условило масовни прогон србског становништва из урбаних насеља.
Влада коју је предводио деценијски обајвештајац Јосип Манолић је у јесен 1990. увезла преко Мађарске, Аустрије и Јадранског мора велику количину пјешадијског наоружања за ХДЗ и ХОС. Резервни састав МУП-а је увећан 4-5 пута. Откривањем Афере Шпегељ крајем јануара 1991. преко ТВ Београд, југославенска јавност је могла да сазна какви су планови и шта се спрема.
Постројавање 1. бригаде ЗНГ
Већ 1. јула 1991. када је око Вуковара почео да се стеже обруч од стране Мерчепове гарде, пошто је Томислав Мерчеп силом преузео власт у граду на Вуки, Стипо Поле је промовисан за начелника Полицијске управе Вуковара. Његов замјеник је био Звонимир Радош, док је командир полицијске станице у Вуковару био Јосип Грчанац.
И сам Стипо Поле је у своје редове примао људе који су остали без посла или пак оне који су имали проблем са законом. Примјера ради средином 1991. године вуковарска Полиција је имала 720 службеника, од чега је само 380 било домаћих, док су остали били већином из Славонског Брода, Чаковца, Вараждина и других мјеста.
Сви они су добили пјешадијско наоружање: калашњикове (АК-47) и ручне бомбе ("кашикаре"). Полиција под његовом командом је имала групу за тихе ликвидације и минирање ресторана, кафића, трговина, кућа... чији су власници Срби. Такође, настављено је са "нестанцима" односно мистериозним убиствима Срба цивила у Вуковару и Борову Насељу, што се касније претворило у етничко чишћење.
Познато је и то да су хрватске паравојне снаге имале ниску концентрационих логора у које су довођени Срби, под лажним оптужбама да поседују радио-станице, да одају положаје ЈНА, да су тукли неке Хрвате прије рата, да су чланови партије СДС, да су лопови и сл. Хрватски паравојници су у обручу вршили и силовања над недужним женама, често и пред члановима њихових породица.
Вапај са неба: Има ли правде за нас?
Поле је био дио удруженог злочиначког подухвата на чијем челу се налазио хрватски предсједник Фрањо Туђман, а чији су спроводиоци у самом Вуковару били: Томислав Мерчеп, Миле Дедаковић, Бранко Борковић, Марин Видић, Благо Задро и др. Циљ је био да се очисти не само Вуковар и Горње Подунавље, већ и читава Хрватска.
Када су вршена кривична дјела над Србима, истражиоци СУП Вуковар су ријетко излазили на терен под изговором да су опасности на сваком кораку. Такође и те истраге су обављане аматерски и траљаво, јер србске жртве нису хрватским властима требале. Поле је знао за то, али ништа није учинио да то промјени. Напротив, подстрекивао је своје подређене да наставе тако.
Саборци кау да их је обилазио на првој линији фронта, на Митници, Сајмишту и Лужцу, гдје их је бодрио да издрже.
Када су јединице савезне војске - Југославенске Народне Армије средином новемнбра 1991. извршиле коначни пробој у Вуковар и натерале хрватске паравојне снаге на предају, Стипо Поле се са својом групом од 300 "бојовника" успио извући 18. новембра преко кукурузних путева према Винковцима. Тако да није доспио до затвора и суда, пошто је Војна полиција ЈНА већину припадника ткз. Збора Народне Гарде похапсила и спровела у КПД Сремска Митровица.
Од фебруара 1992. у Београду је почело суђење хрватским паравојницима према кривичном закону СФРЈ на Војном суду, гдје су шесторица осумњичених добили смртне казне, а педесетак вишегодишњу робију због злочина против човјечности и рушења уставног поретка. Тај процес је нагло прекинут, јер је југославенски премијер Милан Панић у Неметину 14. августа 1992. пристао на размјену "сви за све", па су се злочинци извукли на слободу и још одликовани од Туђмана.
НАКОН РАТА
Када је дошао међу своје, Стипо Поле је првобитно у Загребу окупио дио својих сабораца који су приступили VI одјељењу Службе заштите Уставног поретка (државна сигурност), а касније се запослио у Осјечкој полицији, гдје је остао до пензије 1995. године. Није познато шта се дешавало тамо у Источној Славонији, односно да ли је наставио са својим "чишћењима" као у Вуковару.
Хрватске оружане снаге, Стипо је напустио у чину пуковника.
Оснивач је удружења која његују насљеђе ткз. Домовинског рата. Написао је и једну књигу са сарадницима "Јаке снаге МУП - Полиција у одбрани Вуковара 1991", у којој је еволуцирао успомене на ратне дане и дешавања раних деведесетих година.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Медији су јавили да је 17. децембра 2013. посље кратке болести преминуо Стипо Поле.
Он је три дана касније уз све државне почасти сахрањен на Меморијалном гробљу хрватских бранитеља у Вуковару.
Као и многи други "Титови административци", Поле ужива дкелимичан угледа међу Хрватима јер је дао допринос хрватској независности и судионик је ткз. Домовинског рата. Међутим, међу Хрватима се ипак највише цијене дисиденти Брозовог времена, као нпр. Анте Готовина и др. То заправо показује и вертикалу хрватског народа.