Убиство Жељка Паића 10. августа 1991. у Вуковару - www.zlocininadsrbima.com

   

13. мај 2015.


УБИСТВО ЖЕЉКА ПАИЋА 10. АВГУСТА 1991. У ВУКОВАРУ


СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

  Жељко Паић имао је 31 годину када је убијен. Рођен је 1960. године у Вуковару, у Осијеку је завршио угоститељску школу и као угоститељ је и радио у бифеу на вуковарској аутобусној станици. Са супругом Јелицом стекао је двоје деце, две кћерке. Живели су у вуковарској Новој улици.
- Тих дана град је био потпуно затворен, прича Јелица. Ми из Вуковара нисмо излазили али је то стање нама, који смо остали у њему, било нормално. Некако смо се навикли на то. Ишли смо на посао. Ја сам имала приватну продавницу и радила. Сваки дан сам људима продавала хлеб, а и роба је редовно стизала.

Му у ствари нисмо ни знали шта се дешава, јер из града, као што сам већ рекла, нисмо излазили али изгледа да су други и улазили и излазили. Мој муж је тога дана, био је то 10. август, отишао на посао. Радио је на аутобусној станици у локалу у ком је био шеф. Око подне смо се чули телефоном. Тражила сам да ми из велепрометове продавнице понесе неку робу. Он је робу узео, то сам тек касније тог дана сазнала, али се није вратио кући. У 13 часова изашао је из своје фирме и отишао да преда новац у банку. Све је то урадио али кући није дошао. На путу од банке до куће је нестао.

 

 

 

АУТОМОБИЛ ПРОНАЂЕН ПОСЛЕ 5 ДАНА


Јелица не зна како се све одиграло и каже да може само да нагађа. Нема никаквих сазнања о томе ко је одвео њеног мужа и зашто је то урадио. Његов аутомобил је пронашла тек након пет дана. Био је пун робе.
- Са њега су биле скинуте регистарске таблице, није било кључа, лева предња врата била су отворена. Тог дана када је нестао покренула сам све, и пријатеље, и познанике и сви смо били у граду и сви смо га тражили.

Други дан сам отишла код господина Полета (Стипе Поле био је тадашњи начелник полиције прим. аут.), пријавила нестанак свог човека и он је то све забележио и рекао ми да га полиција није ухапсила и да код њих није евидентиран. Иако смо његов аутомобил свуда тражили нашла сам га тек петог дана на месту где сам безброј пута већ прошла. То значи да га је ту неко довезао.


Сем начелнику полиције ником другом се није обраћала јер, каже и није имала коме. Имала је нека познанства преко свог венчаног кума, који је Хрват и који јој је тада изашао у сусрет и возио је на места на која Срби тада нису смели да иду.
- Убеђивали су ме, показивали ми и доказивали и тада су ме и убедили да га тамо нигде нема. Али ја сам стално имала осећај да ћу га ипак наћи, да је он ту негде јер из града није могао да изађе. Када смо нашли тај ауто, узели су отиске али на њему наводно није било туђих отиска и то сам и написмено добила. То би требало да значи да је Жељко сам изашао из аута, а како, то не знам.


 

 

ПОТРАГА ДУГА 13 ГОДИНА

Јелицина потрага за супругом трајала је тринаест година. Обраћала се на многе адресе свуда га је пријављивала као несталу особу. Веровала је сво то време да ће га наћи, да ће доћи и да ће све бити у реду.
- Након тих 13 мучних година једног дана су ме позвали из Београда. Упитали су ме да ли сам ја та коју траже, јер смо ја и деца у међувремену дали крв за ДНК анализу, и звали су ме на идентификацију. Тада сам сазнала да је мој муж убијен истог дана када је и отет, да је најпре добро испребијан и онда оверен са два хица у главу и затим бачен у Дунав.
Жељков леш испливао је код Нештина на другој дунавској обали након осам дана. Тада је Јелица добила и налаз са обдукције и слике његовог леша. Имала је прилику да види неких 12-13 слика и на њима га је препознала. Преузимање његовог тела  трајало је три или четири месеца и коначно га је 2004. године сахранила у Негославцима.
- Све је то било тешко, мучно, одвратно, грозно. Било је тешко објаснити деци. Свих тих тринаест година сам им говорила да ће њихов отац доћи. Драго ми је да сам га пронашла и овако. Данас с поносом стојим и палим свећу на његовом гробу. Зато сам сада овде са вама и пред вама и говорим вам све ово и увек ћу говорити да докажем да је мучки убијен човек који то није заслужио.

 

 


УМЕСТО ОДШТЕТЕ ДОБИЛА РАЧУН ОД 31.500 КУНА

2005. године Јелица Паић тужила је Републику Хрватску и затражила обештећење и тај спор са државом води већ шесту годину. Увек губи.
- Они тврде да је мој случај застарео. Пре две године била сам на састанку са председницима Јосиповићем и Тадићем и њима сам рекла да ратни злочин не може да застари. Они су то тада, на том састанку, и потврдили, али само вербално. Написмено никад ништа нисам добила.

 

Пре месец дана доживела је нови шок. Државна управа блокирала је рачуне њеној деци пошто је Јелица незапослена и нема никаквих примања.
- Они су блокирали рачуне мојој деци коју сам тешком муком одгојила. То су урадили јер губимо спор и дужни смо 31.500 куна за судске трошкове. Ја то немам одакле да платим и на крају крајева ако то други не плаћају зашто бих и ја. Сви би требали да будемо једнаки пред законима ове државе. Они изгледа сматрају да то није био ратни злочин. На суду ме суткиња непрестано наводила да кажем ко је особа одговорна за смрт мог мужа односно да кажем на кога сумњам. Мој муж је био јако добар човек, отац двоје деце и сваком је помогао и сваког је поштовао. Сматрам да он није имао непријатеља, чак мислим да је имао превише пријатеља, каже Јелица.


Писала је председнику Јосиповићу и замолила га да се потруди да као људе изједначи све грађане Хрватске.
- Држава сматра да ме побеђује, а ја нисам ничији ривал ни противник, ја само хоћу истину, упорна је Јелица.
На састанцима везаним за нестала лица Јелица се сусреће и са женама хрватске националности којима су такође нестали или убијени чланови породица и она и са њима саосећа.
- Свака та прича је потресна и тужна. Буде ми јако тешко када то слушам јер знам како је то. Желим да се сви који су нестали пронађу, јер ја се осећам далеко боље и смиреније него они који своје најмилије нису пронашли. Моја деца знају где је гроб њиховог оца и могу да му запале свећу, каже на крају своје исповести Јелица Паић.

 

 

 

Славко Бубало
Изворт бр. 46
јул 2012.

 







Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 4,248  пута
Број гласова: 0


Tags:
VUKOVAR
DEVEDESETE
HRVATSKI ZLOCINI
SLAVONIJA


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Хрватима ће и Главаш "светац"

Усташлук из свлачионице

Потврђена оптужница у БиХ против Рамиза Дураковића, крвника из Подриња

Потомак страдалника и сама прогнана: Сена Шијак из Клепаца

Пронађен оргинални списак дјеце које је спашавала Дијана Будисављевић из хрватско-усташких логора НДХ

Наставак вуковарских миграција: Одлазак младих посебно погађа мале средине

4000 радника некадашњег Комбината Борово сведочи о дискриминацији на националној основи




Поделите ову вест, нека се чује истина...











СПД "Привредник" у Загребу промовише производе Срба из Хрватске
Објављено: 29.12.2014.     Има 2696 прегледа и 5 гласова.

Родитељи најодговорнији за развој интелигенције свог детета
Објављено: 17.04.2015.     Има 2707 прегледа и 0 гласова.

Случај Бјеловук: Ниске страсти у култури
Објављено: 29.05.2015.     Има 2716 прегледа и 5 гласова.

Орлови, муве, шарања и границе затварања
Објављено: 02.10.2015.     Има 2716 прегледа и 0 гласова.

Југофобија и параноја у Хрватској: Како себи нисте досадили
Објављено: 19.11.2016.     Има 2718 прегледа и 10 гласова.

Све је ствар навике
Објављено: 03.09.2015.     Има 2719 прегледа и 8 гласова.

Славко Бубало: Пекар, лекар, апотекар
Објављено: 11.01.2016.     Има 2719 прегледа и 5 гласова.

Случај Брђани: Смета им часни крст и ојкача
Објављено: 27.07.2016.     Има 2720 прегледа и 5 гласова.



Skip Navigation Links