Стрељање Драгољуба и Милице Врачарић у Борову Насељу 16.11.1991. године - www.zlocininadsrbima.com

5. мај 2015.


Стрељање Драгољуба и Милице Врачарић у Борову Насељу 16.11.1991. године


СРПСКЕ ЖРТВЕ ВУКОВАРА 1991

Стеван Инић - Јован Јаковљевић

Љубан Вучинић - Младен Мркић

Жељко Паић - Брачни пар Врачарић

Ана Лукић Маљевац - Даринка Грујић

 

Живојин Врачарић дочекао нас је у свом стану у Осијеку и било је логично да његова прича, исповест, и крене одатле. Човек увек полази од себе и својих осећања, а Живојин о Осијеку увек размишља позитивно. Ипак, када почне да прекопава по властитим сећањима и сликама скривеним дубоко у подсвести и почне да повезује ствари онда схвати да су лепота и карактер града и људи у њему можда само привидни.
- И 1990. и 1991. године осећало се да ће се десити оно што се касније и догодило, започиње своју причу Живојин. Ја сам ипак мислио да ће све то бити кратког даха и да неће бити толико трагично како је било. 1991. године, овде у Осијеку, радио сам као секретар Одбојкашког савеза општине и све што сам у животу радио било је везано за спорт. Те године водио сам репрезентацију Осијека, и мушку и женску, на турнир градова у Београд. Тамо смо се затекли и 2. маја када се у Борову десио сукоб између мештана и хрватске полиције. Одједанпут рат у Хрватској. Да не поверујеш. Нисмо тога били свесни, јер када смо пошли на пут све је било мирно. Настојао сам да ту децу заштитим и да их вратим кући живе и здраве. Контактирао сам њихове родитеље и 3. маја вратио их у Осијек, али другим путем, не оним којим смо отишли тамо.


Повратак из Београда у Осијек Живојин каже да никада неће заборавити, јер много се тога издешавало. На многим раскршћима заустављали су их људи наоружани ловачким пушкама и разним другим наоружањем.
- Једноставно, видиш нешто се чудно догађа. Шоферу сам рекао да само полако вози, а ако га неко заустави да стане, само да се вратимо читави, није важно кад. За мене је то било страшно. Ипак, све се добро завршило и деца су срећно стигла у Осијек и онда сам цео тај мај и јун размишљао шта да радим, иако неких проблема у Осијеку нисам имао. Не могу да кажем да ме је неко мрко и погледао, а камоли да ми је ишта ружно рекао. То не говорим зато што сам и сада у Осијеку, па да се неком додворавам, него зато што је стварно тако било. Свеједно, како се стање погоршавало ја и супруга одлучили смо да са децом напустимо Осијек и у седмом месецу смо отишли за Београд, прича Живојин док пали цигарету иако је прву тек угасио.

 

 


СКЛОНИШТЕ КАО ЧИСТИЛИШТЕ

Његови отац и мајка остали су у Борову насељу где су и живели у Босутској улици. С њима су се чули телефоном и предлагали им да и они напусте Борово насеље и склоне се у Трпињу или у Борово, само да оду из тог гротла.
- Отац то није прихватио. Мама је била болешљива па се плашио како ће до лекова, шта ће са пензијом, типично размишљање старијих људи и тако су остали тамо. Остали су са својим комшијама са којима су се дружили. Нећу да тврдим како су са свима били у изузетно добрим односима, али нормално су се поздрављали и ту и тамо код некога одлазили на кафу. Било их је и српске и хрватске националности, али ми то никада нисмо тако гледали. Тако сам се и сам понашао, јер се бавим спортом и те разлике међу људима у националности или боји коже за мене нису никада представљале проблем. Ми смо се у Београду најпре сместили код тетке, односно код татине сестре, а са родитељима сам се последњи пут чуо негде у јуну, присећа се.


Касније линије више нису радиле и Живојин је са родитељима изгубио везу. У међувремену сукоб и рат у Вуковару се жестоко распламсао, па су се Драгољуб и Милица од гранатирања склањали у нешто што није било подрум него некакав трап где су остављали зимницу, кромпир или маст да буде на хладном. Ту су ставили један мадрац и ту су и спавали и боравили све време. 15. новембра, пред сам пад Вуковара један комшија, Хрват, предложио им је да с њим и његовом женом оду у склониште Борово-комерца.
- Много сам касније разговарао с оцем о томе. Нисам хтео тиме да га замарам али причали смо о томе. Онако изокола сам га испиткивао и на тај начин склапао некакве коцкице да бих сазнао како је то било. Без обзира што је он био првоборац и носилац партизанске споменице и код њега се у једном тренутку појавио страх који се појачао оног часа када је по граду почела да делује тешка аљтиљерија ЈНА. Плашио се да не остане затрпан у кући. Његове комшије од преко пута упитале су га да ли хоће са њима да иде у склониште Борово-комерца. Друге комшије су остале па тако и тета Зора, чијег су мужа Љубана Марковића већ раније одвели и убили. Он је отишао у склониште, ваљда зато што је тако проценио, уплашио се, гласно размишља Живојин.

 

У Борово-комерц Живојинови родитељи отишли су 15. новембра 1991. и ту прву ноћ су провели мирно. Нико их није дирао, а сутрадан су их легитимисали и њих и комшије са којима су дошли. Комшијама су се извинили због узнемиравања и рекли да се врате на своје место, а Врачариће су одвели у трпезарију у којој их је дочекао један човек у цивилу наоружан пиштољем, а други је био у униформи и наоружан калашњиковом.
- Исправе је од њих тражио Мартин Сабљић који је међу документима које је узео од оца нашао и слике мене и сестре. Претрес су извршили Никола Чибарић и Иван Бартол. Сабљић је питао оца где му је син, а он је одговорио да сам ја ваљда у Осијеку. Није хтео да му каже да сам у Београду. Питао га је и где му је радила кћер на шта је он одговорио, у општини. Сабљић је рекао како ће они све то да провере.
- „Видећемо ми ко се где налази“ – рекао је Санљић. Узео је оцу новчаник, некакве ствари и новац. (Драгољуб Врачарић код себе је имао 52.000 динара и 100 немачких марака, оп. а. ) Рекао му је да им то више неће требати. Чибарић им је наредио да пођу с њим. Питали су га куда иду, а он је одговорио: - "У друго склониште". Све те људе ја раније нисам познавао, то су неки ликови који су се појавили за време те револуције, објашњава Живојин.

 

 

 

 


СТРЕЉАНИ НА ЖЕЉЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ

Поменути Чибарић стрпао их је у некакав аутомобил и наредио возачу да их вози до железничке станице у Борову насељу. Стали су на главној улици наспрам железничке станице (тада се та улица звала Карла Маркса, а данас улица Благе Задре оп.а.).
- Мама је хтела да понесе ћебе, а он им је одговорио да тамо где иду да им дека неће требати. Значи све је то смишљено рађено. Тако да су их провезли до стазе за железничку станицу, па су пешице прошли преко пруге поред надвожњака за пешаке све до аутобусне станице која се налазила испред жељезничке. Мама га је питала куд их води, а он ју је ућуткивао. Онда је тата питао мисли ли он то њих да убије, а овај је почео да виче и њега је ућуткивао, затим се вратио два корака уназад. Тата је чуо како репетира и окренуо се. Тада је зачуо рафал. Један метак му је прошао испод вилице и изашао на десно око. Мама је на месту остала мртва. Овај је мислио да их је побио и отишао је, али тата је дошао себи.


Драгољуб је одмах установио да је његова супруга мртва. Кренуо је према њиховој кући и онда је наишао на југословенску војску која га је пребацила у сомборску болницу.


Живојину су 17. новембра 1991. јавили да му је отац у болници и он је одмах отишао да га види.
- Нисам могао да га препознам како је изгледао. Једноставно нисам веровао очима. У Сомбору је остао и прошао све те операције, а ја сам отишао у Трпињу код свог шогора. Сваки дан сам одлазио у Сомбор све док се отац мало није опоравио и испричао ми шта се догодило. Онда ми је рекао где се налази мама. Неколико пута сам покушао да одем на место где је мама лежала али још се није могло па сам морао да чекам. Тек након седам дана сам коначно дошао до тог места на жељезничкој станици. Стално сам се плашио да је тамо нећу наћи, да ће је покупити и да ће је сахранити у неку заједничку гробницу. Онда би је било много теже идентификовати. Али нашао сам је тамо и затекао је онако како ми је отац рекао. Лежала је на леђима, а преко ње је била дека којом ју је отац покрио. Нисам о томе размишљао, мислим у каквом стању ћу је наћи, него само да је нађем. Нисам гледао ни где је погођена ни ништа, било ми је важно само да је пронађем и сахраним.


Живојин је мајку сахранио у Трпињи. Касније су у Вуковару направили гробницу па када му је отац 2008. године умро и мајку је пребацио у Вуковар.

 

 


ОСУЂЕНИ ПА ПУШТЕНИ

Након завршетка ратних операција у Вуковару убица Живојинове мајке био је заробљен и у Београду је почело суђење на ком је његов отац Драгољуб био један од сведока, а Живојин је суђење посматрао. Никола Чибарић и Мартин Сабљић су осуђени на смрт, јер је непобитно утврђено да је први био егзекутор, а други наредбодавац злочина.
- Ми смо у то време били у Београду све до маја или јуна 1992. па смо се касније сви заједно с оцем вратили у Вуковар. Он је ишао на препознавање и нормално је да га се добро сећао. Било је и суђење у Београду на ком сам и ја био и на ком су он и Мартин Сабљић осуђени на смртне казне. Касније су размењени у оној чувеној размени „Сви за све“ обављене у Неметину.
Надам се да ратни злочин не застарева, а ово сматрам ратним злочином, јер не знам има ли нека друга реч за то. Није ту пала нека граната, него те одведе и убије те. Нисам гледао њихове реакције у судници, ни њихове ни било чије. Они ме уопште нису занимали. На њих сам гледао само као на људе који су то учинили и којима треба праведно судити. Њихове реакције и понашање нису ме занимали. Био сам задовољан пресудом, каже Живојин док у рукама држи потписану изјаву свог оца откуцану писаћом машином 12. децембра 1991. године. Изјаву су потписали и сведоци, заставници прве класе Бошко Ивовић и Ђуро Бецић.


Изјаву је истог дана дао и Живојин. У њој је описао где и у каквом положају је нашао мајку чиме је потврдио причу свог оца.
- То што су они касније ослобођени је политика. Није то ствар појединаца. Била је размена “сви за све” и то је ствар две државе, које су касније имале некакав договор. Мислим да је оно што се тачно знало требало изузети из тога. У овом случају све се знало. Овде нема сумње, ја знам ко је пуцао у моје родитеље. Док је тата био жив разговарали смо мало о томе да ли да покренемо некакав поступак овде или у Србији, мање важно, само да се нешто крене. Замолио ме да га једноставно пустим на миру, да хоће остатак живота да проживи на миру, јер не жели поново да пролази кроз све те трауме. Неко коме је метак прошао кроз главу добро да је још толико и поживео, још 17 година. Умро је 2008. Ја сам испоштовао његову вољу. Нисмо ништа покретали. Чак када је био у болници, на Ребру, ишао је тамо на неку операцију ока, када су га питали од чега му је то, он је одговорио да се радило о несмотрености. Није ни смео да каже шта му се десило. Тако је радио иако њему није било својствено да се некога плаши, оправдава Живојин очев поступак.

 

 


ДРЖАВА И ДАЉЕ ЋУТИ

- Мислио сам да ће држава сама покренути овакве чисте ствари када су овде пре две године били Тадић, Јосиповић и Косор. Причали смо тада о томе, али уопштено, ништа конкретно као што сам сада овде вама рекао. Пре неког времена то исто сам испричао председнику Јосиповићу када смо били у Загребу (мисли на удружење Против заборава, оп. а.). Рекао сам му да сам испоштовао жељу свог оца, али да сада, када њега више нема, хоћу да идем до краја. Нажалост наредбодавца Мартина Сабљића више нема. Није више жив, каже разочарано.


Председнику је рекао све, фотокопирао му изјаву свог оца и своју изјаву и он је тада рекао како је то све јасно.
- Рекао сам: “Да, све вам је јасно, али ви ништа не предузимате. Чекао сам да ми се јавите након састанка у Вуковару, али нико ме није звао.” Онда сам поднео захтев да имам доказ да сам покренуо поступак у ком више не тужим убицу, него државу. Не знам шта ће бити с тим. Послао сам то у Загреб у Јавно тужилаштво и адвокат ми је рекао да су одбили. Нисам био у Вуковару да то проверим, али ми је то довољан доказ да сам нешто покренуо. Питао сам председника да ли ратни злочин застарева. Председник је рекао да не застарева и то ми је довољно. Не одустајем и нико ме неће зауставити, закључује одлучно Живојин Врачарић.

 

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 44
јун 2012.

 




Оцените нам овај чланак:


Посећено је: 1638  пута
Број гласова: 10


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 721 прегледа и 10 гласова.

Ћутање не значи увек одобравање, али...
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 797 прегледа и 5 гласова.

Славе Туђмана, али многе његове речи су заборавили
Објављено: 23. januar 2017.     Има 798 прегледа и 5 гласова.

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 805 прегледа и 0 гласова.

Комбинат Борово: Обували целу СФРЈ, а сад сиромаси
Објављено: 14. april 2016.     Има 812 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links