Мартин Сабљић (1939.) је хрватски економиста тј. трговац, паравојник који је био активан учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. стољећа.
Сабљић је живио у Борову Насељу гдје се прикључио хрватским сепаратистима још 1990. године јер је желио независну Хрватску од СФРЈ. Наредно прољеће добија оружје и постаје дио паравојних формација које су биле под командом Томислава Мерчепа и Благе Задре, функционери локалних одбора милитантне партије ХДЗ.
Када је формиран вуковарски обруч у јулу 1991. године, Сабљић је у зони Трпињске цесте био активан у етничком чишћењу србског становништва бововских четврти: Буџак, Крива Бара, Козарачка, Јадранска, Мајевичка улица и др.
У септембру 1991. је Бранко Борковић формирао 204. бригаду ткз. Збора Народне Гарде, а Сабљић постаје командант једног вода у 3. батаљону. Њихов задатак током октобра и новембра 1991. је био убиство Срба цивила који су били у својим кућама или су их изводили из склоништа тј. логора.
Сабљићева група је одговорна за насилну смрт најмање 200 невиних људи који су ликвидирани углавном из непосредне близине ватреним оружјем, а ређе ножем. Лешеве су одовозили до обала Дунава и тамо бацали у ријеку.
Када су јединице Југославенске Народне Армије 19. новембра 1991. ослободили Борово Насеље, а дан раније и Вуковар, мноштво "Зенги" је похапшено од Војне полиције ЈНА и спроведено у КПД Сремска Митровица.
Наредног фебруара су изведени пред Војни суд, а судски процес је трајао више од три мјесеца. Због почињених злочина над цивилним становништвом, рушења уставног поретка СФРЈ, Мартин Сабљић је проглашен кривим, а осуђен је на смртну казну.
У контраверзној Панићевој размени, Сабљић је са осталим хрватским осуђеницима фактички пуштен на слободу у Неметину, крај Осијека 14. августа 1992. Правосудни органи Републике Хрватске никада нису гонили вуковарске осуђенике, већ су их наградили и ставили на пиједестал мученика. Одликовани су сви од предсједника Фрање Туђмана.
ЖИВОТОПИС
Мартин Сабљић је рођен 8. новембра 1939. у околини Сиња, област Далматинске загоре, уз границу са Херцеговином. Ово је планински крај у коме долазе вјетрови са Јадранског мора (тзв. Бура).
У то вријеме то је био дио Бановине Хрватске која је два мјесеца раније створена на основу одлуке југославенске краљевске Владе Цветковић-Мачек.
Поријекло
Његов отац се звао Владо, а мајка Луција (р. Рошић). Одрастао је у сиромашној породици, пошто су његови родитељи имали више дјеце.
Сабљићеви преци су средином XIX вијека покатоличени, што је била честа пракса Римокатоличке цркве у крајевима западно од ријеке Дрине и сјеверно од Саве. У селима гдје је владала неимаштина као што је и Врличка Крајина, а земља шкрта са плодовима, ово је католичким емисарима било лак посао превјеравања.
Отац му Владо и његови рођаци су током Другог свјетског рата били чланови оружаних формација клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Учествовали су у погрому над Србима и Јеврејима у Далмацији и Херцеговини, када је мноштво нехрватског становништва било убијено на најстрашније начине или пак одведено у концентрационе логоре, одакле се нико није враћао жив. Након рата су скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду.
Младост и породица
Као младић, почетком 1950-их година напушта завичај и долази у Источну Славонију да се школује, а касније и тражи посла. Завршио је Вишу економску школу у Вуковару. Редовни војни рок је служио двије године 1959-1960.
Десетак година је радио у комбинату гуме и обуће "Борово", али је имао антисрбска осјећања и проусташке погледе на ситуацију око себе. Тако је и напустио је творницу, те је отворио своју приватну трговину мјешовите робе. На Трпињској цести 203. је саградио породичну кућу у Борову Насељу.
Оженио се шездесетих година и добио двоје дјеце, син Зоран и кћер Мартина. Скупа са њим у оружаним дејствима на вуковарском ратишту је био и Зоран, али је рањен, па су га успјели извући и одвежен је у Ријеку, преко љекара Др Јурај Њавре.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Почетком 1990. године у социјалистичкој Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.
Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ, пошто су је доживљавали као србски бастион.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
У СР Хрватској на вишестраначким изборима у мају мјесецу побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.
Почело је илегално наоружавање, стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, резервни састав Полиције је увећан 4-5 пута, јавне службе и МУП су очишћени од 'неподобних' кадрова, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност пошто су се отварале авети клеро-фашистичке НДХ. Добијали су пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања.
С друге стране, код Хрвата је наступила невиђена еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.
У марту 1991. Томислав Мечреп, као предсједник одбора ХДЗ за Вуковар је подијелио оружје више од 2.000 Хрвата који су постали тако хрватски паравојници у овом дијелу авнојевске Хрватске. Почело је формирање локалних наоружаних банди које су мјесецима харале по свим насељима у вуковарској општини гдје су Хрвати имали релативну или апсолутну већину. Тако се и Мартин Сабљић придружио њима и узео оружје.
Постављени су конролни пунктови на улазу-излазу из града, гдје је била редовна контрола протока људи и робе од стране "Мерчеповаца". Грађани србске националности су константно малтретирани и завладао је велики страх усљед организованог терора Томислава Мерчепа. О томе је чак Марин Видић звани Били (повјереник Владе СР Хрватске за Вуковар) извјештавао Туђмана у Загребу, али он није реаговао.
У рану јесен 1991. из Загреба бива послат у Вуковар дезертер из ЈНА Бранко Борковић који је 25. септембра устројио 204. бригаду ткз. Збора Народне Гарде у коју су ушли сви наоружани одреди са илочке и вуковарске општине. У Борову Насељу, у зони Трпињске цесте је дјеловало злогласни III батаљон, а команду над њим је првобитно имао Благо Задро до погибије, касније Марко Бабић.
Мартин Сабљић је као старији бојовник са 52 године живота био командант једне мање групе од двадесетак паравојника. Они су незаконито упадали у куће Србима цивилима те су вршили пљачку, палеж, силовања и убиства. У његовој групи су били: Ксенија Пиплица, Зоран Шипош, Зденко Новак, Ђуро Брођанац...итд.
Група Зорана Шипоша (први доље с' лијева)
У октобру 1991. Сабљић бива пребачен у склониште тј. логор "Борово-Комерц", гдје је постао управник. Ту су били смјештени цивили хрватске и србске националности. Међутим често се дешавало да нема више мјеста за нове придошлице, па је Сабљић ишао по склоништу и одводио људе за које је знао да су србске националности и наређивао свом потчињеном Николи Ћибарићу да их ликвидира.
Око 200 Срба је изведено из "Борово-Комерца" и убијено по лично Сабљићевом налогу. Зна се и да је изведен брачни пар Врачарић: Драгољуб и Милица, која је ликвидирана 16. новембра код Жељезничке станице, а Драгољуб је пуком срећом преживио. Такође, Ћибарић је по Сабљићевом усменом наређењу убио из полу-аутоматске пушке АК-47 на истој локацији, Ану Лукић и Виду Јаковљевић.
Наредни дан изведени су и убијени: Јова Марков, Константин Лукић, Љубан Нишевић, Урош Остојић, Милован Баљак, Урош Недучић и др.
ХАПШЕЊЕ И СУЂЕЊЕ
Увече 18. новембра 1991. вуковарски део ЗНГ се предао, а наредног дана и боровски део "Зенги" је положио оружје. Тако је град фактички ослобођен. Војна полиција ЈНА је успјела већи дио хрватских паравојника похапсити, док је мањи дио током ноћи се извукао и отишао према Винковцима. Ухапшени су одведени у КПД Сремска Митровица и Стајићево код Зрењанина, а међу њима и Мартин Сабљић.
Наредних недеља је припремана оптужница и у фебруару 1992. пред Војним судом је почео судски процес. Свједоци су долазили из Вуковара и Борова Насеља, који су својим очима видјели ужасна злодјела што су починили припадници "Зенги".
Осумњиченима се стављало на терет: рушење уставног поретка и злочини над цивилним становништвом. Само суђење је било према Кривичном закону СФРЈ и трајало је више од три мјесеца. Мартин Сабљић је био један од шесторице који су проглашени кривим 26. јуна 1992. и добили смртну казну. Док су остали осумњичени добијали временске казне 10-20 година затвора.
Слобода
Југославенски премријер Милан Панић је у Будимпешти договорио контраверзну размјену "Сви за све". Ово је значило да хрватска страна добија осуђене злочинце, а испоручила је цивиле из Западне Славоније који су заробљени током етничког чишћења, акције "Откос" и "Оркан".
Сам чин размјене је обављен у Неметину крај Осијека 14. августа 1992. Сабљић одлази у Ријеку, гдје му је била породица.
Власти Републике Хрватске вуковарске злочинце никада нису даље прогањали нити судски гонили, већ су им подијелили ордење и ставили их на пиједестал мученика. Лично предсједник Фрањо Туђман им је честитао и одликовао највишим признањима.
Туђман је свјесно жртвовао Вуковар, јер је тако добио подршку од међународне заједнице за "Бљесак" и "Олују" четири године касније.
НАКОН РАТА
Када су завршена оружана дејства у Хрватској 1995. године, Сабљић је остао да живи у Ријеци, далеко од Вуковара. Касније се одселио из Ријеке, није познато гдје.
Постоји непотврђен податак да је умро 26. септембра 2017. и да је сахрањен у мјесту Кочерин, у западној Херцеговини.