Још када је започело растурање Југославије и ратови почетком деведесетих година 20. века у западном делу тадашње државе, несрбски медији у својим пропагандним наступима користили су одређене термине, реченице, па чак и наративе којим су зналачки отпочели хибридни рат против Срба и Србије.

Основа за то јесте огромна мржња према свему што има предзнак "српски", јер је и сама Југославија доживљавана као просрпски бастион, како прва - краљевина, тако и друга - федеративна република...и на крају крајева и трећа - савезна. Овакве ствари су настале индокирнацијом Ватикана, који је давно зацртао циљ да се Православље мора одвојити од Медитерана, јер се на Србе гледало као на "мале Русе". Нестанком комунистичке идеологије, сви пролетери би се пре или касније вратили својим коренима.

Како је у читавој Источној Европи још крајем осамдесетих година 20. века дошло до политичких потреса проузрокованих економским турбуленцијама, што је неумитно довело до краја Хладног рата уз нестанак СССР и распада Варшавског пакта, почетком 1990-их година. Тиме је НАТО алијанса остварила историјски успех, јер су знали да могу да наставе са својим злогласним планом - Продора на Исток.

Са колена на колено: Тито и Туђман

Све ове чињенице су сепаратистичким снагама у Југославији давале невероватан елан и ветар у леђа до неслућених размера. Наравно, ту и западно-европска дипломатија и стране сигурносно-обавештајне службе су почетком 1991. скинуле све маске са лица и покренута је невиђена кампања против Срба уз обиље србомржње и антијугославенских активности.

Немачка и Аустрија су прве које су лобирале да се Словенији и Хрватској призна самосталност, односно независност од СФРЈ. Иако су поједини политичари и публицисти у Европи указивали да то може бити и опасно, да може довести и до рата, Ханс-Дитрих Геншер и Алојз Мок као министри спољних послова својих земаља се нису освртали на то. Они су и сами осећали огромну моћ након рушења Беринског зида (симбола совјетске моћи), као и уједињења Западне и Источне Немачке.

Наравно, није ту било само до "емпатије", већ и финансијске зараде. И Мок и Геншер су Хрватима и Словенцима продали велике количине наоружања, што хрватском лидеру Фрањи Туђману и словеначком председнику Милану Кучану није сметало, јер су знали да треба да преко паравојних формација очисте своје "авлије" од Срба.

Ево навешћемо неколико термина који дословно лажирају историју и вређају здрав разум свакаког нормалног и слободољубивог човека.

ЈУГОСЛАВИЈА

"Није Србославија већ Југославија"

Југославија као земља Јужних Славена је доживљавана као просрпски бастион, што је донекле разумљиво, јер је Срба у СФРЈ било више од 45%. Такође у свим федералним јединицама, сем Словеније, српски народ је заузимао значајан проценат и имао великог удела у катастарском власништву земље. Све то је мрачило поглед не само у Ватикану, већ и осталим светским центрима моћи, с обзиром на геостратешку позицију наше земље.

Србославија је термин који је смишљен у Загребу, одмах пошто су странка ХДЗ и Фрањо Туђман у пролеће 1990. године формирали власт. Срби као народ јесу били најбројнији од Вардара па до Триглава, али не значи да су имали увек одлучујуће и главне полуге власти. Напротив, та палица је била резервисана ако не за Словенце и Хрвате, онда је био неки систем једнакости, а не равноправности. Тачније, ишло се према броју федералних јединица, а не процентуалној заступљености.

Обнова савеза: Геншер и Туђман, 1991.

Ево примера, добар део постојања Југославије, земљу је водио Хрват - Јосип Броз Тито. Његова сенка Александар Ранковић је смењен 1. јула 1966. на чувеном Брионском пленуму. Званично је била у питању афера прислушкивања Тита, док је стварни разлог томе било успешна елиминација сепаратизма у Словенији, Хрватској и Косову и Метохији. Његову смену су иницирали Едвард Кардељ и Владимир Бакарић.

Сменом Ранковића, креће сепаратизам да буја у поменутим деловима, док је све то озакоњено Уставом из 1974. године, што је и најавило крај Југославије.

"Није распад СФРЈ већ разбијање!"

Социјалистичка Федеративна Република Југославија, створена је на тековинама АВНОЈ-а и партизанске гериле која је помогла Комунистичкој партији Југославије да изведе одмах након Другог светског рата социјалну револуцију и абдикацију. Према замисли Политбироа КПЈ требало је да су сви народи и народности у тој држави равноправни. Међутим, од почетка су сепаратисти којих је највише било у Словенији и Хрватској вршили систематску опструкцију савезне администрације. Разлог томе је што њих није никаква државно-правна заједница занимала, напротив.

Они су током 1941-1945 били део геноцидне политике Анта Павелића, Адемаге Мешића и Алојзија Степинца који су на територији наци-фашистичке НДХ спроводили истребљење: Срба, Јевреја и Рома.

Највећи део ДСР, партизанске јединице су попуњавали управо Срби, док су муслимански и хрватски фашисти престројавање почели тек у јесен 1944. када су видели да ће Хитлерова Немачка изгубити рат. Јосип Броз Тито је мноштво усташких крволока примао у своје редове, док словеначко, хрватско и муслиманско друштво никада није у време Југославије прошло кроз процес дефашистизације и денацификације.

Даглас, Кол, Месић и Димник, 1992.

Током 1990-1992 дипломатске акције Европске заједнице (претеча ЕУ) и САД потпомогнуте западним обавештајно-сигурносним агентурама умногоме су допринеле процесу нестанка Југославије са историјске сцене. Управо зато не смемо да кажемо да се Југославија распала, јер у том случају значи да је тај процес учињен сам од себе, да су сви наши народи то желели, а нису. Срби који су дали за обе југославенске државе највише идеала: крви, костију и глава нису хтели да Југославија нестане. Поготово не онако како је Брозова рука нацртала границе, које су дуго година скриване од јавности.

Термин "распад СФРЈ" асимилује све спољне непријатеље и унутрашње сепаратисте, који би да илегалне послове наоружања, пљачку имовине и прогон становништва подведу под некакву политичку борбу, а не под удружени злочиначки подухват или етничко чишћење у најмању руку. Иако на нашем порталу постоје докази да се ради о трећем геноциду над Србима у 20. столећу.

"Срби су рушили Југославију"

Свакако да Срби нису рушили Југославију, већ Словенци, Хрвати и Албанци, који су касније добили подршку од муслимана. Словенци и поготово Хрвати желе да оптуже Србе за овај злочиначки подухват, јер тако своје илегалне и криминалне радње желе да сакрију.

Аргумент код хрватске и словеначке пропаганде за овакву тврдњу да су Срби рушили Југославију су говори Слободана Милошевића на Газиместану о Видовдану 1989. године и Мемонандум Српске Академије Наука и уметности из 1986-те... као да Југославија пре тога није имала никакве проблеме и несугласице међу народима, већ је све било сјајно и красно док се ови нису појавили на јавној сцени.

Слободан Милошевић иако га многи оптужују да је српски националиста, он то никада није ни био. Милошевић је био неко које одрастао на идеалу браства и јединства, титоизму и комунизму. Није ни било логично да у њему крајем осамдесетих година 20. столећа пробуди се "дух Карађорђа". Такође, остаће неразјашњено у историји његове посете Њујорку 1977-1985, где је имао некакава "пословна усавршавања".

Што се хрватске стране тиче треба поменути два важна догађаја, прво је опструкција на ванредном 14. конгресу СКЈ у Сава центру 22. јануара 1990. године када су пружили подршку словеначким делегатима у напуштању конгреса, а други је аплауз свих народних посланика у Сабору 7. октобра 1991. када је Стјепан Месић изговорио своју чувену реченицу: "Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема! И хвала вам лијепа...".

Хрвати такође желе да сакрију своје терористичко-диверзантсе акције своје емиграције како у дијаспори, тако и у домовини. Праве се слепи, глуви и амнестични. Истовремено, прихватили су за свог вођу Фрању Туђмана дисидента из шездесетих и седамдесетих година, који је у сумрак постојања друге југославенске државе отворено кокетирао са Динком Шакићем бившим управником Јасеновачке индустрије смрти и другим "лепотанима" хрватске емиграције по Северној и Јужној Америци, Западној Европи и Аустралији, где су доспели захваљујући Операцији "Пацовски канали".

И ако крену да и даље лажу, треба их све питати... Ако су Срби заиста рушили Југославију, шта су радили Хрвати? Да ли су је они чували? Наравно да нису, али је увек најлакше да се други оптуже за њихова злодела.

"Границе су непромењиве"

Иако ће Хрвати пљувати Југославију до сржи, далеко више него ли било који Србин, једну ствар ће мудро прећуткивати... а то су авнојевске границе Хрватске.

Такође већина Хрвата ће и Тита критиковати и одрицати се њега, али је он заправо урадио највећи део посла. Далеко више него ли Туђман.

Тито је 1945. Хрвате од поражених солдата НДХ превео на победничку партизанску страну. Знам да ће Хрвати помињати Блајбуршко поље, али то је искрено трагикомично. Жртвово је Броз 50.000 крволока за спашавање целе нације, плус што добијају нешто што никада нису имали у новијој историји. Добили су плодну Славонију, широк Дунав и 1000 км јадранске обале. Све то је вековима било под чизмом туђина који су их газили.

Срби су им два пута ослобађали Јадран, смели они то да кажу на глас или не.

Такође и Истру су добили у свој посед, баш као и Барању, која је за време Аустроугарске била део Српског Војводства, а у доба Другог светског рата партизанске јединице из Белог Манастира су биле у склопу војвођанског НОП и ПОЈ. Иако је Јован Весеилнов се борио после ДСР са Милованом Ђиласом, није успео да Барања остане при АП Војводини, јер Тито то није дозволио. И овде ће Хрвати мудро ћутати, говорећи: "Па тако је како је...не треба сада ништа дирати".

ВУКОВАР

"Није пад Вуковара, већ Дан ослобођења!"

У касну јесен 1991. године Југославенска Народна Армија, тачније делови Новосадског корпуса и Гардијске јединице из Београда уз локалну Територијалну одбрану и неколицину паравојних формација ослобађа Вуковар и Борово Насеље од хрватских сепаратиста и терориста. Да будемо још прецизнији, хрватске снаге су се 18. новембра предале ЈНА. Највећи део њих је ухапшен од Војне полиције ЈНА и спроведен у КПД Сремска Митровица, где им је наредно пролеће организовано суђење у Војном суду за рушење уставног поретка и ратних злочина против цивилног становништва (Срба цивила у обручу).

Овде је јако важно да се разуме да је ЈНА у то време била једини међународно признати војни субјекат на тлу међународно признате државе Југославије. Хрватска пропаганда намерно жмури и занемарује чињеницу да је Хрватска у авонојевским границама међународно признање стекла тек почетком 1992. године, тачније 15. јануара, када је већина европских земаља то учинила.

Рекреација хрватског врха, док бојовници гину, 1991.

Да се мало вратимо уназад и пре тога...

У пролеће 1990. године у СР Хрватској су организовани после скоро пола века вишестраначки избори. У вуковарској општини Хрватска Демократска Заједница бива убедљиво поражена са 26% гласова, док је Савез  Комуниста Хрватске је имао двотрећинску већину од преко 65% бирача. Треба додати и да Српска Демократска Странка тада није учествовала на локалним изборима у Вуковару. То је Фрањи Туђману помрсило планове, па је чувши изборни резултат бесно изговорио своју чувену реченицу: "Запамтиће ме црвени Вуковар!". Мислио је на комунисте, претежно Србе, јер су Хрвати увек бежали од Партије.

Председник локалног одбора ХДЗ за Вуковар био је Томислав Мерчеп (пореклом Херцеговац), дисидент из времена ткз. Хрватског прољећа 1971. године који је крајем 1990. године добио подршку и логистику од централе ХДЗ из Загреба да започне рат на истоку Хрватске. Знао је и Туђман и његова болумента (Стјепан Месић, Владимир Шекс, Јосип Манолић, Мартин Шпегељ, Антун Тус...) да само ратом могу да отерају српско становништво.

"Није жртва Вуковара, већ мит!"

Туђман је свесно жртвовао Вуковар, јер су му слике срушеног Вуковара требале у пропаганди на Западу како би добио подршку за "Бљесак" и "Олују", злочиначке акције из 1995. године када је уништена РСК и прогнано стотине хиљада Срба из Западне Славоније, Лике, Баније, Кордуна и Северне Далмације.

Тачније, провидно је било Туђманово оглушавање на упозорење Генералштаба ЈНА из Београда да ће деблокирати касарну "Петрова Гора" у Вуковару, где је деценијама био смештен инжењеријски 14. батаљон у склопу Осјечког корпуса ЈНА. Иначе, поменута касарна је од августа 1991. била без струје, воде, хране и других потрепштина, док писма нису долазила.

Ово вам данас готово нико од Хрвата неће рећи тј. признати на глас. Папагајски ће понављати "агресија", "србоћетници", "аракновци", "окупација" и сл.

Вапај са неба: Има ли правде за нас?

Када се говори о ткз. Жртви Вуковара, ту се мисли на погинуле и(ли) нестале Хрвате, никако Србе. Данас је питање личне сигурности, како би сте на тему ткз. Жртве Вуковара изговорили имена убијених или несталих цивила као што су: Даринка Дара Грујић, Ана Лукић, Жељко Пајић, Славко Драгишић, Стево Малецки, Бранко Сучевић, Јован Јаковљевић, Младен Мркић, Љубан Вучинић, Предраг Ћирић, Милица Врачарић, Мирослав и Горан Чечавац, Зорица и Зоран Павловић...итд. Листа Срба који су у вуковарском паклу плански нестали не само да није пожељна, већ је забрањена и то буквално!

Организатори ткз. Колоне сећања, манифестација која последњих година у Хрватској је подигнута на највиши ниво где долазе готово цели државни, војни и полицијски врх, уз присуство преко 120.000 домољуба, организована је од Ивана Пенаве лидера странке Домовински покрет. Управо је он на тим идејама капитализовао своје амбиције и ушао ове године у Владу премијера Андреја Пленковића, где наставља антисрпске активности.

У тој ткз. Колони сећања нема места за Србе, јер српске жртве не постоје. Хрватско друштво никада неће прихватити да Срби имају било где и било када икакве жртве, јер Срби су за њих марва коју треба истребити.

"Нису мученици са Овчаре, већ злочинци!"

По завршетку оружаних дејстава у Вуковару 1991. године, ЈНА је одмах ухапсила велики број "бојовника" и "цивила са оружјем". Један део таквих Хрвата је видевши шта се спрема - хапшење, одмах су побегли у Градску болницу, где су сами себе рањавали у руке или ноге, те са свежим прострелним ранама невешто глумили "рањенике". С обзиром да Вуквовар спада у мања места где се сви знају, лако су припадници ТО увидели о чему се ради, односно каква је превара направљена, где су зликовци хтели да се извуку.

Територијалци су без знања и дозволе официра ЈНА одвели нешто мање од 200 "рањеника" на пољопривредно добро код села Овчара и тамо их стрељали, као вид освете за мноштво злодела које су ови учинилиу вуковарском "обручу" током 1990-1991. Касније, убијени Хрвати на Овчари су постављени на најважнији пиједастал мученика читаве хрватске историје, важнији чак и од оних са Блајбуршког поља.

Зликовци излазе на слободу у Неметину, 1992.

Вреди рећи и ово. Специјални суд за ратне злочине у Београду је почетком 21. века осудио 16 бивших припадника ТО за злочин на Овчари, на укупно 205 година затвора. Један само оптужени Србин је ослобођен. У Хашком Трибуналу је такође три официра ЈНА је осуђено ради исте, док је само капетан Мирослав Радић ослобођен.

С друге стране ниједан Хрват није осуђен за убиства Срба у Вуковару 1991. године, дословно ниједан. Тачније, Војни суд је осудио према Кривичном законику СФРЈ 1992. године шест Хрвата на смртну казну, док је педесетак их добило временске казне од пет до 25 година затвора. На самом суђењу сведочили су директни очевици мислећи да ће злотворе стићи заслужена казна. Међутим, у размени по принципу "сви за све", коју је југославенски премијер Милан Панић, договорио са Туђманом, у Неметину крај Осијека 18. августа 1992. сви вуковарски осуђеници су пуштени на слободу и постали су хероји нације.

ДУБРОВНИК

"Није опсада Дубровника, већ ослобађање"

Дубровник је у Југославији важио као једно од најлепших летовалишта. Не само домаћи туристи већ и странци су опседали у летњим месецима плаже и уживали. Свесно је Туђман и овде снимио неколико добрих филмова у којима се види "србочетничка агресија" на дубровачки Стари град. Хрватске снаге су управо у Дубровнику имале задатак да гранатирају Требиње и да себи присвоје читаву Херцеговину, пошто је то и био један од ратних циљева Загреба.

Слали су на тај део фронта своје елтине јединице које су отишле понижене пошто су наилазиле на непробојни бедем легендарне Бобанске чете војводе Неђељка Видаковића.

Када су Срби враћали гранате Хрватима, они су зналачки бежали у Стари град. При чему су онда говорили како их зли Срби гранатирају и руше. Према законима о ратовању и Женевским конвенцијама о рату, јасно се зна да она војска која прибегне немоћи да се склони у културно-историјске знаменитости, сама постаје одговорна за рушење истих. Знају то Хрвати врло добро, али Латини су их индокринирали и обликовали.

Често ће Хрвати у дискусијама показивати видео снимке, како из далека црни дим се види изнад Старог града... јесте, ушли су у њега и палили тракторске и камионске гуме. Јефтин адут у хрватско-ватиканској пропаганди за све оне који не познају ни Хрвате ни Дубровник.

"Дубровник није хрватски већ српски град"

Срби у широј околини Дубровника и Далмације су присутни столећима. Знали су то и римокатолички надбискупи и сам Папа. Зато је још давно направљен план преверавања православаца у свим прекодринским и прекосавским земљама.

Тако и аустријски пописи из 19. столећа показују да су у Дубровачкој републици имали преко 90% Срба, док су по вероисповести били добрим делом римокатолици. Тај процес се одвија од почетка 15. до краја 18. века, па је зато и резултат пописа био такав.

Такође, дијалекат Дубровчана нема ама баш никакве везе са загорском кајкавштином, већ са српском штокавицом.

Слично је наравно и у Далмацији, Херцеговини, Лици, Босни... Ватикански емисари су више него добро радили свој посао, па су тако и продавали причу како је сваки онај ко је римокатоличке вере међу Јужним Славенима, аутоматски Хрват. Небулоза своје врсте, али никада њихови пијуни неће ово признати, јер би се тиме срушила читава кула од карата.

Сав посао увећавања хрватске нације на северо-западном Балкану и јужној Панонији би пропао тј. био обесмишљен.

Све ово јасно говори да свако онај ко користи њихову терминологију и реч(енице), не само да је штетан по сопствени национални корпус, већ је дословно њихове војске помагач. Истраживањем прошлости сопственог народа долазимо до недвосмисленог закључка да се нама страдања понављају јер их брзо заборављамо. С друге стране, код Хрвата потомци настављају зле работе својих предака.

Они су своје циљеве делимично остварили, али неће се ту зауставити, напротив.

Нажалост, већина Србаља ће мислити да је најважније бити обавештен о дешавањима везано за: естраду, политику, спорт и сличне трице и кучине, док ђаво не дође по своје.

Томислав Б. Ковач
28.11.2024.