ИМАЈУ ЛИ СРБИ У ВУКОВАРУ ПРАВО НА СВОЈУ ИСТОРИЈУ?
Оног момента када су објављени резултати пописа становништва у Хрватској, и када су Срби у Вуковару прешли зачарану границу од 33,33% подигла се велика прашина око увођење ћирилице у граду на Вуки, како би Срби остварили право на употребу свог језика и писма. Истог момента почела је хајка на ћирилицу и све што је српско.
Од тада, а то је било почетком децембра 2012. године па до данас слушамо многе приче како ћирилице у Вуковару није никад ни било, и како њу нико не користи, а и то је "четничко писмо". А како ствари стоје слушаћемо и даље. Такве речи обичних грађана (које сте могли да чујете на разним ТВ станицама) и не чуде, јер многи од њих нису ни имали прилике детаљно се упознати са прошлости Вуковара. Они говоре оно што им је сервирано и пласирано, не само у медијима, већ и у туристичким таблама, интернет страницама и сл.
Уколико сте некада погледали званичну страницу града Вуковара, могли сте видети мноштво историјских података. У неколико реченица дат је хронолошки преглед дешавања на ушћу Вуке у Дунав, али са једним огромним недостатком. Случајно или не, овде се Срби помињу тек у траговима. А највише се односни на последњи рат 1991. године. Наравно, приказани су као лоши момци.
Тако не можемо видети када су изграђене православне светиње и храмови које су српске институције и црква градиле на овом подручију, у прошлости. Не знамо колико је било познатих Срба из Вуковара, као ни податак да је Срба овде било и пре доласка Турака. Уз све то неизоставан је час о идеји "Велике Србије", док су две Југославије (комунистичка и монархистичка) биле великосрпски настројене.
На интернет страницама Вуковара сазнајемо да доласком Турака, насељавају се и православни Власи, а то су према аутору тих текстова вероватно Срби, које је бечки двор прихватио из потребе за "радном снагом". Сазнајемо да је штедионица у Вуковару отворена 1861. године, без података ко су њени оснивачи. Да је Хрватски дом отворен 1922. године. А да је Српски дом (данас руинирана зграда) отворен чак 17 година раније, односно на Светога Саву 1905. године, и то на месту на коме је претходно била зграда која је направљена 1822. која је служила као школа, али и за потребе Српског певачког друштва "Јавор".
Потпуно је занемарена чињеница да су Срби током 18, 19, и почетком 20. века били у Аустро-Угарској монархији међу водећим трговцима и занатлијама у Вуковару. Они су имали Српску кредитну банку основану још 1899. године. Затим Занатлијску задругу 1876. чији је оснивач Србин, Сава П. Лазић. Затим Српска опанчарска задруга основана још 1901. године... Добротворна задруга Српкиња и др.
Угледни српски трговци, адвокати, професори, привредници, богати слој грађанства активно је учествовао у друштвеном животу градића овог града. Често су примали у госте личности из двојне монархије, а данас су то историјске личности које су оставиле трага не само у српској већ и европској култури. Али, о томе ни помена. Можда је и то разлог зашто у Вуковару немамо ниједну улицу која носи име по неком знаменитом Вуковарчанину српског порекла. Као да име песника Захарија Стефановића Орфелина није битно не само за српску историју, с обзиром да је он оснивач првог часописа на целом славенском југу. Вероватно му је мана што је написао песму "Плач Сербији". Не значи ништа ни име Јована Гавриловића, једног од три намесника у Кнежевини Србији, у време када је био малолетан кнез, а после Краљ Милан Обреновић. Шта творцима градске историје значе имена попут Јустина Михаиловића, Алексе Пауновића, и многих других?
Уколико би сте данас као туриста дошли у Вуковар, не би сте могли посетити ниједну православну цркву, осим ако то сами не тражите, иако Срби овде имају своје две православне цркве. Једна је у центру града, црква Св. Николаја, изграђена 1737. а минирана 1991. године. Друга је у шуми излетишта Адица, црква Св. Петке која је изграђена 1808. године, за коју су плаћали грофу Елцу два дуката годишње.
Иначе, за неупућене, Срби су имали своју дрвену цркву изграђену још 1578. за коју су Турцима плаћали "тапијску таксу" за црквено земљиште, која је износила 300 ачки. Колика је то вредност преведена на данашњи новац није толико битно, колико чињеница да Срби нису овде од јуче. Такође спомен-парк (још увек необновљен) Дудик који је био сратиште Срба у доба Другог светског рата, где је убијено 455 Срба, нема никакав туристички значај.
Када помињемо Турке потребно је навести и податак од Ристе Михаиловића, који у својој књизи "Из прошлости Вуковара", написане још 1890. године, наводи извештаје путописца Максимилијана Принтштедтера из 1608. који наводи да у Вуковару живе Угри (Мађари) и Раци (Срби). Да је Принтштедтер пролазио само век и по касније, могао би записати да су овде чувени градски кнезови били: Арсеније Поповић, Гаврило Димић, Стојша Милосављевић, Стојан Чавић и Ђуко Костић - сви Срби.
И није само српска историја избачена из свега тога. Ако се вратимо у садашњост или у ближу прошлост, видећемо да ниједна манифестација коју организују српска друштва није уврштена у туристички програм, па чак ни у градски годишњак. Иако су такви програми финансирани од стране града Вуковара, а и сам градоначелник је био присутан на некима од њих.
Тешко да и данас можете видети постојање неких српских институција и организација у Вуковару. О Заједничком већу општина нема ни једне речи, конзулат Србије као да не постоји. А српска друштва, међу којима је и певачко друштво "Јавор" из 1869. су мање битна. Рад ових организација у локалним градским медијима је на маргини, и они као да не постоје.
Када се све сабере и одузме, није ни чудо што грађани Вуковара нису упућени нити обавештени да су Срби у знатној мери градили и дизали углед Вуковару, и то највише у периоду Аустро-Угарске монархије. И то у време када су Срби борили како би очували свој идентитет, своју веру, језик и писмо. Али ни тад, као ни сад, кроз своју борбу нису никога угрозили, па ни данас то не желе.
Аутор: Срђан Секулић
лист Извор, бр. 61.
20.02.2012.