У прољеће 1941. године почео је рат. Наша домовина је нападнута са свију страна: Талијани, Њемци, Мађари, Бугари, Албанци... У наше село дошле су хрватски фашисти. Злотвори који су пушкама и камама убијали невине људе, жене, старце... нису имали милости чак ни према дјеци.
Једне прилике прије Спасовдана 1941. године мој отац када су усташе изненада упале у село, није успио да се склони у шуму, већ се брзо сакрио испод сијена... Мајка је била на кућном прагу, са мојим братом и сестрама. Питали су је са пушкама упереним у њу и дјецу, гдје је домаћин куће. Одговорила је да је отишао до града да прода краву.
Њих четврорица су тражили домаћина по дворишту и по кући, све су окренули наглавачке.
Сјели су испред куће да мало одморе, док је моја мајка у страху одвела дјецу молећи се пред иконом светог Ђорђа, нашег свеца да заштити њену дјецу и мужа који није излазио испод сјеника. Усташе су започеле разговор, који је мој отац сакривен слушао. Добро је запамтио ријечи једног од њих:
"Све ово морамо очисити...
Српска мачка не смије
да преживи рат"
Нису се дуго послије тога задржавали. Отишли су. Тек када је мајка била сигурна да нема више опасности изашла је из куће и позвала мога оца.
Отац је скупио своје сељане гдје су се договорили да им се овакви изненадни упадни више не понављају. Свако је имао задатак да направи двије земунице за своју породицу. Једна за домаћина, а друга за остале чланове. Тако су увијек приликом упада усташа бјежали у земунице. Усташа је стално долазило пуно, са пушкама у пуцали су у народ.
Касније су позивали народ на Покрст (превјеравање у Римокатоличкој цркви), гдје су преваром хтјели да скупе што више српских домаћина и да их лакше убију. Мој отац није ишао, а сви који су отишли нису се више вратили. Било је и оних измишљотина да им треба дозвола да могу своју 'шеницу и раж да жању. Морало се ићи у Опћину за то. Сви који су отишли тамо око Огњене Марије, сви су одведени у Глинску цркву и заклани у самој цркви.
Те прве године све до Никољдана, партизани нису долазили у село. Али су сељани имали нешто мало пушака, више мотика и вила да се бране од усташких зликоваца. Партизани нам нису правили зло, само су тражили да једу нешто и одлазили даље. Нису се дуго ни задржавали у селу, јер су се и они бојали отворених окршаја са усташама, којих је увјек било далеко више.
Друге године у зиму, моја мајка је имала спонтани побачај. То је било неколико дана послије Светог Саве, када је чула страшне вијести. Усташе су упале у мало село под Петровом Гором и започеле стравичан покољ и помор села гдје је она рођена. Из њене родне куће: отац, мајка, три брата, три снаје и шестеро дјеце су сви живи запаљени у дрвеној кућици. Два брата су јој преживјела рат, један је био у шуми и борио се, а други је насилно одведен у њемачко заробљеништво, па се вратио тек 1946. године.
Већ почетком 1943. године партизани су све више посјећивали наше село, а тражили су мушке да их регрутују. Један дан је стигла чак наредба да сви способни морају да прате Врховни штаб и да иду у Босну, пошто силна њемачка и усташка војска из Загреба креће у офанзиву (Операција Вајс).
Многи сељани су кренули са њима, а међу њима и мој отац пове' породицу, док су волови вукли саонице. Послије два дана снијег се почео топити, усљед "југа". Знајући шта може да се деси, отац одлучује да се врати у село, а позива' је и своје комшије. Нико га није послуша'. Вратио се и са једног брда видио је колоне непријатељских војника. У кући није од оног јунског дана преспавао, већ све у земуници или ријетко када у штали, ако је велика хладноћа.
Када су се преживјеле комшије вратиле из тог ужаса по босанским врлетима, свако је причао да нису требали ићи, јер су тамо доље били лака мета за авијоне Павелићевих 'штука'. У та зла доба, отац је два пута прележа' тифус, а најбољи пријатељ му је била мачка, јер су мишеви и пацови редовно улазили у кућу и јели све што има, чак и на столу.
Пет година након рата моји родитељи су добили мене. Како смо живјели у тешком и сиромашном крају, послаше ме послије основне школе у Славонију, гдје су били бољи услови живота. Примио ме рођак 1964. године, да се школујем ту док моји не дођу. Наредне године, отац је продао кућу и окућницу и нешто мало земље, те дошао у равницу.
Рекао је својим сељанима овако:
- "Ако идете негдје одавде, идите тамо гдје познајете људе и терен... јер не дај Боже новог рата, постоји шанса да ћете преживјети".
Почели смо то прољеће да градимо кућу, додуше дрвена, али је била наша. Те јесени смо прославили усељење. Сви смо се томе искрено радовали, осим оца. Позвао је мене и мог старијег брата на разговор, рекавши сљедеће:
- "Ајмо ми све ово да продамо и идемо код рођака у Нови Сад... Ја сам направио огромну грешку што смо дошли овдје...
Остали смо у Хрватској!
Брат и ја у чуду, па му рекошмо да су усташе побијеђене и да треба то већ једном да заборави. Уистину, њега никада те ратне страхоте нису напуштале.
Имали смо сви добар посао, солидна примања, а са Хрватима нисмо имали неких националних несугласица. Једино што сам примјетио да нико од њих није био члан Партије. Ријетко су ишли у милицију и војску. Додуше, неки од њих су промијенили понашање 1971. године, када се појавио МАСПОК.
Због природе посла којим сам се бавио, обишао сам скоро цијелу Југославију. Оно што је мени било чудно да у свим српским селима су постојали споменици са безброј уклесаних имена жртава фашистичког терора и имена бораца ПОЈ. Док у хрватским селима тога готово да није било.
Прошле су тако године, деценије, а онда се 1990. године у прољеће појавио Фрањо Туђман, са својом странком ХДЗ. Имао је врло запаљиве говоре и пријетио је Србима. Са симпатијама је гледао на усташе и НДХ. Било ми је то све невјероватно и нестварно. Нисам желио да вјерујем да може неко да сруши Југославију. Док је мени домовина била "Од Вардара па до Триглава", мојим колегама Хрватима је само Хрватска била важна.
Хрвати су у прољеће 1991. године, већ отпочели наоружавање и нападе на српска села. ЈНА није реаговала, сви су нешто чекали. А онда сам у јуну чуо од рођака, да смо моја жена и ја "на списку". Што значи да имам времена да се исти дан покупим и изађем из обруча, јер ће да ме "поједе мрак".
Позвао сам и брата да и он иде са нама. Он је рекао да је он старији и да није никоме ништа крив. Дјецу је већ био послао у Нови Сад, за сваки случај.
Када су убили српског полицајца Симу, схвато сам да и мене држе на нишану.
Брат и снаја су били у својој кући све до почетка новембра. Тада су добили наређење од Зенговаца да морају да иду са прве линије фронта. Тако су кренули ка склоништима. Наш комшија, Хрват, опалио је рафал са другог спрата своје куће и мој брат на путу паде као покошен.
Снаја је успјела некако да га склони са пута, на супротну страну одакле је долазио рафал. Није хтјела да га остави тако рањеног. Он њу отјера од себе рекавши да имају дјецу и да мора преживјети због њих. У сузама га је напустила док је он тако рањен крварио дванаест сати без воде и хране. Онда је наишао неки сумјештатнин и повезао га некако аутомобилом до болнице. Тамо му је указана помоћ све док није проговорио, док му нису чули име и презиме...
Три пута је улазио у камион смрти и три пута враћан назад у постељу. Ниједан возач није возио камион до Дунава док траје гранатирање. Вече пред ослобођење града, љекар из болнице, мој добар другар и "муштерија" на рекреативној кошарци му је спасио живот.
Брат је након ослобођења пребачен хитно у војну болницу у Нови Сад. Десетак дана нам је требало да га лоцирамо. Није било срећнијих од нас и његове дјеце.
Приликом нашег првог сусрета послије рата питао ме једно питање, на које смо обојица знали одговор:
"Сјећаш ли се шта нам је отац рекао прије 26 година?"
Аутор: О.Ј.
17.02.2017.