Исте вечери, Колинда рече како ће се борити за права Хрвата у Босни и Херцеговни, што вероватно значи да ће желети обновити Херцег-Босну, хрватску парадржаву на територији БиХ 1991-1995. Та „држава“ је обухватала територије западне Херцеговине и источног дела Босанске Посавине, а створена је на геноциду и етничком чишћењу. На њеној територији су оснивани (најмање 50) концентрационих логора за српске цивиле, војнике ЈНА и Војске Републике Српске. Најпознатији су: Дретељ код Чапљине; Челебићи и Мусала у општини Коњиц; Зовик, Рахић и Маоча у Брчком; Орашје; Дувно, Мостар, Габела...

Још се Колинда похвалила, како је њен политички узор Фрањо Туђман, први председник међународно признате хрватске државе, односно да ће она наставити где је он стао. Хм... Фрањо Туђман је био на врху пирамиде удруженог геноцидног подухвата који је започет још 1990. године. Ово пишем, јер данас то деца у школама не уче. Неке од Туђманових изјава које се памте још далеке 1990. године су:
- „Сви они који овдје фућкају и галаме морају знати да ће морати ићи из хрватских земаља, тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали вољу хрватског народа“... у Пазину (Истра) 17. априла, а само два месеца раније 17. фебруара 1990. у пуној загребачкој дворани Ватрослав Лисински изјављује:
- „НДХ није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. Затим две године касније, 30. маја 1992. на Тргу Бана Јелачића у Загребу изјављује: „Рата у Хрватској не би било, да га Хрватска није жељела“... То су биле изјаве.

Од конкретних потеза са Туђманове стране, које га неодољиво подсећају на Анту Павелића, поглавника НДХ, треба издвојити следеће. Још од марта 1990. године, када је кренула предизборна еуфорија, на јавним местима у СР Хрватској и у СР БиХ, где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину, могли су се чути усташки поздрав „За дом спремни“ и усташке песме: „Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана“, „Јасеновац и Градишка стара, то је кућа Максових месара“, „Бјеж'те псине преко Дрине“ и сл. У јесен 1990. године Фрањо Туђман је главни креатор и налогодавац илегалног наоружавања за потребе паравојних формација у Хрватској. Дана 22. децембра 1990. године се у хрватском Сабору изгласава Божићни Устав, по коме су Срби од конститутивног народа постали национална мањина. Ћирилица је забрањена на свим јавним местима и у школама. Током 1990-их, у Хрватској је спроведен и књигоцид - уништено три милиона књига које су штампане на ћирилици или су аутори српског порекла. Хрватска национална валута постаје – куна.

Године 1991. Фрањо Туђман започиње сурови обрачун односно рат са ЈНА и Србима у Хрватској, који је трајао 4 године. Он је био врховни комадант оружаних снага и покретач геноцидних акција: "Бљесак", "Откос", "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп", "Олуја". Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник... Отето је преко 50.000 станова чији су власници били Срби. На хиљаде друштвених предузећа у Хрватској је опљачкано и продато за мале паре тајкунима.

Све ово горе набројано није било довољно да Хашки Трибунал подигне оптужницу против Фрање Туђмана. Додуше, само у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу 15. априла 2011. и Туђман се спомиње да је стајао на челу Удруженог злочиначког подухвата, али спомен и судска пресуда нису исто. Фрањо Туђман умире природном смрћу 12. децембра 1999. у Загребу, а дан касније у Њујорку, испред зграде ОУН заставе свих држава чланица бивају спуштене на пола копља?!

Данијела Рокнић убијена у Карловцу 1991.

Већ пар недеља касније у Хрватској се одржавају избори, па је уместо ХДЗ-а на власт дошла коалиција Ивице Рачана (СДП) и Дражена Будише (ХСЛС), док је на чело Хрватске стао Стјепан Месић. Итекако познат не само хрватској, већ и јавности бивше Југославије. Од његових мнообројних изјава памтимо следеће:

- “Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема!“
- “Срби могу однијети у Србију само блато коју су донијели на опанцима “
- “Хрвати су два пута побједили у Другом свјетском рату. Први пут 10.4.1941. када су прогласили НДХ, а други пут јер су се 1945. нашли са савезницима за побједничким столом“

Ову последње наведену изјаву Месић је дао у Сиднеју 30. маја 1992. када је ишао у Аустралију да скупља паре од усташке емиграције за набавку оружја и причао не само о ослобођењу једне трећине Хрватске, већ и Босне и Херцеговине.

Стјепан Месић је своју владавину заснивао углавном на блаћењу свог претходника, иако је са њим „садио тикве“ још 1990. године и дивио Анти Старчевићу, оцу хрватске нације и србомржњи. Стипе Месић се политички растао од Туђмана тек 1994. године. Суштински није много урадио да измени његове грешке. Између осталог, помиловао је Синишу Римца, припадника специјалне јединице МУП-а Хрватске „Јесење Кише“, који је признао да је учествовао у убиству српских цивила на Пакрачкој пољани 1990-их. Иако је Фрањо Туђман, своје бојовнике још 1992. помиловао Законом о опросту, Стипе Месић није за 10 година своје владавине ништа учинио да ратне злочинце процесуира. Положај Срба у Хрватској такође није знатно промењен.

Трећи хрватски председник Иво Јосиповић, који је наследио Стјепана Месића, председниковао је само један мандат од 2010-2015. Јесте да је јавно гајио неки дух космополитизма, али суштниснки није се много разликовао од својих предходника. Новембра 2010. године се нашао у Вуковару са тадашњим председником Србије, Борисом Тадићем, где су обојица положили цвеће на споменик хрватским жртвама из 1991. на Овчари. Још су се сусрели са породицама српских жртава из удружења „Против заборава“ што трагају за костима и судбинама својих најмилијих, који су настрадали у вуковарском обручу 1991. или пред сама ратна дешавања. Иво Јосиповић је обећао помоћ, али до данас та помоћ је само обећана.

Исто тако Иво Јосиповић је 20. јуна 2010. године посетио Блајбург у најјужнијем делу Аустрије и положио цвеће на спомен-гробницу домобранима и усташама. Блајбург је место ходочашћа хрватских усташа, јер су партизанске јединице ПОЈ на том месту где је граница Аустрије и сада Словеније, побиле око 20.000 усташа који су се повлачили из правца Загреба ка Аустрији и Немачкој, желећи да измакну руци правде. Хрватска емиграција је све до 1990. године стидљиво обилазила ово место, а касније су овде долазили и многи хрватски државници, министри, да положе цвеће и одају пошту.

Поред тога, у време владавине Иве Јосиповића у центру Сплита подигнут је споменик злогласном Рафаелу витезу Бобану усташком комаданту 9. бојне ХОС-а из времена НДХ. Бобан је иначе био и заменик комаданта Црне Легије - Јуре Францетића. Споменик је отркивен 1. јуна 2014. у присуству великог броја грађана Сплита и гостију, док је чин откривања споменика припао градоначелнику Иви Балдасару из Јосиповићеве странке СДП (бивши комунисти).

Ах да, заборавих рећи да је Колинда такође обећала како ће Хрватска бити најразвијенија земља света (ово не верујем да је лапсус), те је позвала све из дијаспоре и „иноземства“ да се врате у Хрватску. Па ко воли нек' изволи...

Томислав Б. Ковач
18.01.2015.