Мате Лаушић (1949.) је хрватски генерал и бивши начелник Управе војне полиције током деведесетих година 20. стољећа када су на југославенком простору вођени ратови, а држава СФРЈ разбијана.
Током седамдесетих и осамдесетих година био је запослен у Министарству унутрашњих послова СР Хрватске, а у загребачкој Милицији је провео двије деценије радећи на сузбијању криминала, шверца дроге... и сл. Тада се добро показао код обезбјеђивања ВИП личности и догађаја, али и хватање серијских убица на подручју Загорја му је ишло од руке.
Већ 1989. године успоставља прве контакте са страначким првацима Хрватске Демократске Заједнице којима је осигуравао 1. оснивачки скуп на Јаруну. То му је касније омогућавало да двије године буде шеф чувара хрватског предсједника Фрање Туђмана.
Почетком 1992. године постављен је на чело Управе Војне полиције Оружаних снага Републике Хрватске и на тој дужности се одржао више од десет година, када је пензионисан. Управо у том периоду Лаушић сноси командну одговорност јер је био дио удруженог злочиначког подухвата на чијем челу се налазио сам Туђман.
Хрватске војно-полицијске снаге су у првој половини деведесетих година биле умјешане у читаву ниску злодјела о чему је Лаушић био детаљно упознат. Био је активни судионик у злочиначким операцијама: "Масленица", "Бљесак", "Олуја", "Олуја обруч"...
Међу страшиним злочинима из Лаушићевог сектора свакако спадају концентрациони логори: Керестинец, Лора, Кулине и др. Ту је дошло до монструозног иживљавања његових подређених према војним заробљеницима (ЈНА, СВК, ВРС), али и Србима цивилима, што се сматра за највеће ужасе посљедње деценије 20. вијека.
Сам Мате Лаушић је доспио до Хашког Трибунала, али као свједок у процесу против генерала Анте Готовине.
Има три написане књиге, на једној је приређивач, а на друге двије је коаутор.
Данас живи и креће се слободно, јер хрватски правосудни органи избјегавају да га приведу суду правде због почињених ратних злочина.
ЖИВОТОПИС
Мате Лаушић је рођен 8. јуна 1949. године у Сиску, на Банији. Тамо је завршио већи дио основне школе, а остатак је завршио у Загребу, јер се тамо преселио са породицом. Средну (правну) школу је завршио такође у Загребу.
Крајем шездесетих година одлази на редовно одслужење војног рока у Карловац.
Вишу школу за унутрашње послове је завршио 1974. док је на Факултету безбједности дипломирао 1990. године.
Каријера
Средином 1971. године Мате се пријављује за рад у републичком МУП Хрватске. Посао је добио у загребачкој Милицији на криминалистичком одјелењу, а његови задаци су били конкретно везани за сузбијање диловања дроге, шверца скупоцјене одјеће, лажирање докумената... такође је водио борбу са џепарошима, силеџијама, пробисвјетима, односно ликовима са дна људског друштва.
Упућени кажу да је 1972. године био одређен за обезбјеђење југославенског предсједника Јосипа Броза Тита на Велесајму, а наредне године посјета енглеске краљице Елизабете. Такође, постаје шеф сигурносне мреже на отварању Кинеске изложбе у Загребу. Пошто се добро показао, повјерено му је да буде главнокомандујући у сектору сигурности Универзијаде.
Посље дугодгодишег ангажовања загребачке полиције на хватању Винка Пинтарића, серијског убице из Загорја... овај случај је додјељен Лаушићу који је покушао шест мјесеци да ријеши овај бизаран случај у чувеној операцији "Прстен" у мају 1991. године.
Око двије деценије је Лаушић провео у загребачкој полицији гдје је добијао похвале и брзо напредовао у хијерархији.
ОДЛИКОВАЊА И НАГРАДЕ
Више пута је добијао од југославенских и хрватских функционера похвале:
- Плакета сигурности од савезне Владе Југославије 1987. за добро обављен посао на Универзијади.
- Споменица Домовинског рата, 1993. од министра одбране Гојка Шушка.
- Медаљу "Бљеска", 1995. за учешће у погрому Срба у Западној Славонији
- Медаљу "Олује", 1995. за учешће у злочиначкој операцији над Србима у РСК.
- Орден Бана Јелачића, 1995.
- Орден Николе Шубића-Зринског, 1995.
- Орден хрватског плетера, 1996.
- Споменица домовинске захвалности, 2002.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Мате Лаушић је у прољеће 1989. године успоставио прве конткте са страначким првацима Хрватске Демократске Заједнице. У то вријеме је владао једнопартијски систем у Југославији, па се оснивање ХДЗ-а може сматрати противзаконито. Први, оснивачки скуп ХДЗ у просторијама спортског клуба "Борац" на Јаруну је 17. јуна обезбјеђивао управо Лаушић са сарадницима.
Како је све протекло без инцидената и хапшења, Лаушић је позван наредне године да води тим сигурности хрватског предсједника Фрање Туђмана.
"Баш сам срећан кога чувам..."
Од јануара 1992. године Мате Лаушић добија радно мјесто као шеф Управе војне полиције у Оружаним снагама Републике Хрватске. Тада је добио и чин пуковника. Ово је био велики напредак за самог Лаушића коме је повјерена врло озбина функција, иако остаје нејасно које су његове квалификације.
Ратне јединице којима је командовао Лаушић одговорне су за читавну ниску злодјела. Наиме, хрватска војна полиција је у свом опису дјеловања имала неколицину концентрационих логора које је чувала, односно обезбјеђивала. Ту спадају: Лора у Сплиту, Кулине у Шибенику, затим Керестинац, Гајева, Селска у Загребу...
Међу тим стражарима било је доста мучитеља, односно оних зликоваца који су на најмонстурозније начине убијали затворенике. У логорима је било ратних зарољеника из редова: Југославенске Народне Армије, Војске РСК и Армије боснаско-херцеговачких Срба... али доста је било и цивила србске националности који су довођени без икаквог судског налога да су починили неко кривично дјело. Били су то обични људи са простора Загорја, Далмације, Херцеговине, Баније, Кордуна...итд.
Само шесторица Лаушићевих подређених као припадници 72. бојне (батаљона) у саставу Четврте гардијске бригаде "Пауци" су осуђени за директна убиства, пред Жупанијским судом у Сплиту почетком 21. вијека: Тончи Вркић, Анте Гудић, Емилио Бунгур, Томислав Дуић, Давор Банић и Миљенко Бајић... Док се за двојицу још води поступак.
Случај оптужених у поступуку "Лора 1" и "Лора 2" су Републици Хрватској побудили велику пажњу јавности, гдје се врши притисак на правосуђе, јер влада доктрина да хрватски бојовници не могу бити криви односно ратни злочинци. Својевремено је хрватска Влада 1992. године донијела контраверзни Закон о опросту.
Мјесто сурове страве и ужаса - Лора
За Лаушића се зна такође да је судјеловао у злочиначкој операцији "Олуја" августа 1995. године, када је са простора РС Крајине и западне Босне око 2.800 Срба убијено или се води као нестало, а стотине хиљада цивила је напустило своје домове у страху за личну сигурност, при чему је њихова имовина углавном спаљена, опљачкана и уништена.
НАКОН РАТА
Када су завршена оружана дејства у Републици Хрватској, генерал-пуковник Мате Лаушић је остао у Управи војне полиције још седам година.
Хрватски војни полицајци су судјеловали 1997. године у тајној операцији премјештања лешева цивила Срба који су убијени у Паулин Двору децембра 1991. године, тако што су обезбјеђивали конвој инжењеријске јединице. На тај начин се покушало сакрити трагови цијелог тог осјечког злочина. Мате Лаушић је свакако био упознат и овдје са детаљима, те постао саучесник.
Пензионисан је 1. јануара 2003. године.
"Нисам ја крив, мајке ми..."
Занимљиво код Лаушићеве биографије је то што се он крајем фебруара 2009. нашао пред судским вијећем Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу. Тамо је био свједок оптужнице против генерала Анте Готовине, који међу Хрватима ужива огромну популарност.
Хашки Трибунал је 2007. године подигао тужбу против њега, али да је он пристао на сарадњу, јер би у супротном он био оптужен за злодјела над Србима цивилима у "Олуји".
Данас живи слободно у Загребу без икаквих посљедица и оптужби. Ради као шеф сиурности великог трговачког ланца.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Мате Лаушић је издао тј. објавио три књиге:
- "Војна полиција у Домовинском рату", 1998. (приређивач)
- "Јесте ли још увјек сиругрни да сте сигурни?", 2008. (коаутор)
- "Сигурност на службеном путу?", 2009. (коаутор)