Недавно је округли сто одржан у Хрватској где су руководиоци "Удружења загребачких драговољаца бранилаца Вуковара" донели неке закључке где се између осталог тражи да Влада Републике Хрватске на основу правоснажних пресуда из Републике Србије у случају “Овчара”, покрене захтев за ратну одштету од те државе.
Ситуација је наизглед логична... међутим, ово је најблаже речено трагикомедија не само српско-хрватских односа и Балкана, већ и новијег доба.
О чему се заправо ради?
Процес растурања Југославије раних деведесетих година 20. века је био сам по себи врло болан и претужан, јер нису само стављани гранични прелази између федералних једница, већ је то било разбијање мешаних породица, уништавање фамилија, мртвачки сандуци, инвалидска колица, палеж кућа, минирање локала, убистава и све друго зло што носе оружани сукоби.
Заправо, нерешени проблеми из времена Другог светског рата су избили на површину касних 1980-их година када је завладала велика економска, касније и политичка криза у СФРЈ, али и и читавој источној Европи је било слично. НАТО алијанса је успела да сломи Совјетски Савез изнутра тако што је довела Михаила Горбачова на чело СССР и самим тиме је и Варшавски пакт попуцао. С друге стране је и Западна Немачка присвојила Источну Немачку годину дана након што је срушен Берлински зид. Осмеси среће код немачких вођа: Хелмута Кола и Ханс-Дитриха Геншера су говорили више од речи.
Туђман: Данке Дојичланд
Управо германске дипломате (Геншер и Мок) су лобирале на читавом европском континенту да се признају југославенске републике, у првом реду Словенија и Хрватска, као независне државе... То су прихватили одмах и САД и Канада. Ово је урађено јер је Југославија доживљавана као српски бастион, а Немачка је ту имала и лични мотив, као освету за тешке поразе у Првом и Другом светском рату. Американци и Енглези су у Србима гледали "мале Русе".
Било како било, агенти сигурносно-информативних служби БНД, МИ6, ЦИА су преплавили простор од Вардара па до Триглава и здушно помагали Фрању Туђмана и његову болументу из партије Хрватска Демократска Заједница. Та помоћ је условљена куповином оружја преко њих. Туђману је свакако требало да наоружа своје домољубе, па је спојено лепо и корисно.
За вуковарску општину ХДЗ је имао своје пулене: Томислава Мерчепа, грађевинског инжењера, а у Борову Насељу је то био Благо Задро, радник комбината "Борово". Обојица су били пореклом Херцеговци, тачније њихови рођаци су у одорама наци-фашистичке Независне Државе Хрватске 1941-1945 били саучесници геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.
Циљ врхушке ХДЗ је био да се Срби одстране не само из Вуковара, тј. Источне Славоније, Барање и Западног Срема, већ и читаве Хрватске. Логистику и финансије су Мерчеп и Задро добили, па је тако настао читав низ паравојних одреда још у пролеће 1991. када је Мерчеп силом преузео вуковарски Секретаријат Народне Одбране (војни одсек), након што се Савез Комуниста распао. Од тог момента завладао је невиђени терор у вуковарској општини где су искључиво Срби малтретирани и убијани, а њихова имовина конфискована или уништавана. Срби су били страховито уплашени и очекивали су заштиту од ЈНА.
Крајем лета 1991. Хрвати су осетили велику моћ и била је то прилика да наставе са "послом" њихових очева и дедова. На Туђманов миг нападају се војна лица и касарне Југославенске Народне Армије која је редовно етикетирана као "србо-четничка", иако је и тада било хрватских кадрова у њој. Међутим, добар део њих, преко 3.5000 генерала и (под)официра је већ прешло на страну ткз. Збора Народне Гарде и погазио заклетву држави која им је све дала. И не само то... одавали су војне тајне хрватској паравојсци и ЦИА шпијунима.
Мерчеп је био локални шериф који је наредио да се отпочну напади на касарну ЈНА "Петрова Гора", у којој је био смештен инжењерски 265. батаљон Осјечког корпуса. Бранко Борковић, један официр из плејаде хрватског крила ЈНА, бива из Загреба послат у Вуковар да би устројио 204. бригаду, у коју су ушли сви одреди са подручја вуковарске и илочке општине.
Главни командант је заправо био Миле Дедаковић звани Јастреб, који је заповедао из Винковаца, а Борковић је био у самом Вуковару и директно спроводио замисли генерала Антуна Туса из Загреба.
Генерал Задро са "јаранима"
Мерчеп добија налог 13. септембра да се извуче из "обруча" кукурузним путем и дође у загребачко насеље Трње, где му је министар унутрашњих послова Иван Векић дао нове задатке.
Наредних месеци Бранко Борковић и Благо Задро са својим саборцима су етнички очистили многе улице (нпр. Козарачка, Николе Демоње...) и квартове (Крива Бара, Буџак, Митница, Приљево...) у Вуковару и Борову Насељу од Срба Формирали су и читаву ниску концентрационих логора, где су доводили цивиле под лажним оптужбама:
- да одају хрватске положаје ЈНА
- да имају скривено оружје
- да су тукли неке Хрвате (пре рата)
- да имају радио-станице за комуникацију са непријатељем
Има ли правде за нас?
Према жртвама зликовци су испољавали невиђени садизам и мржњу. Ово није било случајно, већ је то последица што хрватско друштво никада након ДСР није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације. Они су код куће одгајани другачије, а није згорег поменути да су одлазили на привремени рад у Немачку шездесетих и седамдесетих година, заправо у посебне кампове за обуку тероризма и диверзија (Операција Гладио).
Иако је Генералштаб ЈНА упућивао депеше хрватској Влади да се у Вуковару касарна мора деблокирати или ће они послати силну војску да то уради, Туђман се томе само могао радовати, јер су слике срушеног Вуковара биле одличан аргумент у хрватској пропаганди преко које су касније добијали помоћ и зелено светло од НАТО.
Увече 18. новембра 1991. ЈНА ослобађа град на Вуки и пуно хрватских бојовника је похапшено те спроведено у КПД Сремска Митровица. Наредних месеци Војно тужилаштво је припремило судски поступак и извело мноштво сведока из Вуковара и Борова Насеља, који су својим исказима јасно показали о каквим монструмима је реч, на пример: Никола Ћибарић, Зоран Шипош, Мартин Сабљић, Томислав Јосић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и др.
Шесторица су осуђена на смртну казну, док је педесетак крволока добило дугогодишње временске казне. Суђено им је према кривичном закону СФРЈ.
Дешава се преседан када је премијер Савезне Републике Југославије Милан Панић са хрватским властима договорио размену по принципу "сви за све" у Неметину крај Осијека 14. августа 1992. Хрвати су испоручили српске цивиле из Западне Славоније и Билогоре, а њима су сви ови осуђени злочинци враћени са надом да ће извршити пресуде. Наравно да није било тако, већ их је Туђман све наградио.
Рат у Хрватској је завршен у лето 1995. када је Загреб уз помоћ САД и ЕУ извршио злочиначке операције "Бљесак" и "Олуја".
Вуковар, односно Сремско-Барањска област као остатак РСК враћен у уставно-правни поредак Републике Хрватске крајем 1997. године у складу са Ердуским (не)споразумом. Било како било број Срба који су деведесетих година принудно напустили Хрватску је преко 650.000...
Почетком XXI века у Београду, пред Специјалним судом за ратне злочине током 2003-2009 је вођен судски поступак против двадесет осумњичених лица за злочин који се десио на пољопривредном добру Овчара покрај Вуковара 20. новембра 1991. Близу 200 Хрвата лажних рањеника (пресвучених у цивилна одела) је тајно одведено и стрељано тј. убијено. Ово је урађено без знања или дозволе официра ЈНА, а починиоци су припадници локалне Територијалне одбране. Чак су касније контраверзе говориле да је све то режирано од америчке ЦИА.
Након вишегодишњег тужења и суђења, у Београду је осуђено 14 особа за "Овчару", док је петорица ослобођено, а један није био доступан правосуђу. Укупно је затворска казна била 207 година робије.
Везано за то и у Хашком трибиналу је вођен судски процес против тројице официра ЈНА: Веселина Шљиванчанина, Мирослава Радића и Милета Мркшића. Шљиванчанин и Мркшић су проглашени кривима, а Радић је ослобођен.
Пар година доцније, Министарство правде Републике Србије доставља својим колегама у Загребу пресуде из 1992. са циљем њиховог извршења. У Хрватској је упаљен црвени аларм и све живо се дигло на ноге. Све је било спремно за нови рат ако треба. Влада Хрватске којом је председавала Јадранка Косор из редова ХДЗ је обелоданила да су све те оптужнице ништавне тј. неважеће, да неће нико бити гоњен нити испоручен Србији.
Последњих година све више Хрватска тражи бивше официре ЈНА и преко Интерпола и Еуропола деградира кривично дело ратни злочин. Прво, јер ЈНА није напала своју федералну једницу Хрватску, већ је била нападнута од паравојних формација. Друго, напад је најбоља одбрана, оптужујући друге ХДЗ скрива своје зликовце... јер злочинац је само онај који је осуђен. А треће и најважније, она своје "бојовнике" не третира као осумњичене, још мање као злочинце, јер су сви они Законом о опросту помиловани 1992. године.
Иако је доста Срба приватно тужило хрватску државу за убиство својих најмилијих, они су понижени на најгори могући начин. Сви су ти спорови у коначним пресудама одбијени и морали су жртве да плате судске трошкове. Ко није имао да плати њему је имовина конфискована (стан, кућа, имање...). Звучи познато?
Да се вратимо на почетак ове приче... а то је зашто су Хрвати лицемерни?
Прво им српско правосуђе не ваља, када је 2011. доставило оптужнице и пресуде... а сада би хтели накнаду штете према пресудама тог истог правосуђа Србије. Другови и другарице Титовићи, ваљало би се одлучити, да ли прихватате све или ништа. Тачније, немојте да вадите јагоде из торте, а остало остављате.
Ово пишем јер би требало отварати очи онима који мисле да је ово безазлена ствар. Хрвати се неће смрити је су они сада ударна игла ЕУ против Србије. Бриселу, Лондону, Риму, Бечу и Берлину је лакше окренути Хрвате против Срба, односно нека се Славени гложе међусобно. Иако сами Хрвати су убеђени како њих Германи воле. Република Србија је последњих 20 година направила низ уступака, а за узврат није добила ништа. Како из Хрвата куљају невиђени комплекси и мржња, то ће овакве работе добити врло брзо снагу квасца.
За неупућене, у Хрватској ветеранска популација се лако окупи и среди ствар на своје, очас посла, у супротном "пада Влада". То је посебна класа у држави где и чоколадице имају националност. Ко се сећа подршке одбеглом хашком оптуженику Мирку Норцу у Сплиту фебруара 2001. године онда зна о чему је реч.
Томислав Б. Ковач
22.11.2023.