Ових дана се говори о штрајку, односно мирном протесту, војних лица. Да ми је неко причао да се ради о Белгијанцима, потомцима Леополда Другог, браде веровао бих. Наиме у скоријој историји Белгијанци су имали протесте пропраћене сузавцем од стране полиције, са којом су се сукобили!? Ипак, ради се о мојој војсци и онима који су остали иза мене, мојим друговима.

Разлог овог штрајка је можда и оправдан, јер је војно лице срозано на ниво жаљења, а боље је да жалимо Клинтонку него себе. Уз дужно поштовање и шофер у ГСП је боље плаћен од потпоручника пилота, јер уствари он „ништа и не ради“. Да ли су нешто радили сетимо се Миленка, Зорана и Животе. Водници и војници по уговору су посебна прича, јер таман кад стасају у праву војничину, долазе у фазу да ли ће их отпустити или не, а ако мало боље размислите није ни то случајно.

Много се жучи скупило код војске. Какви су међуљудски односи, какво је стање технике, где су тенкови, Стреле 2М? Какво је стање обучености? Где су обећани авони и камиони? Где је нова техника?

Посебна прича су мировњаци. Становници романа Виктора Игоа се трпају да иду у међународне мисије типа Африка, а ниједан се није вратио после тога здрав, а све у нади да ће потомству да оставе нешто. Ако западне Кипар, пуна је рука браде. Не кажем да не требате да се вежба, али вежбајте са својима, мада и то од вас не зависи много.

Ко је и шта Војни синдикат или како се већ зове?

Војни синдикат је завршни ударац разарања војске, након закона да АВЛ има право да ради нешто са стране, под условом да не нарушава углед припадника војске. У том смислу свашта смо радили да би као и цела Србија прехранили породицу 90-их година. Плата је била 10 ДМ, али се ауто некако увек кварио око Крагујевца па је сутра иста износила 4 ДМ. Ипак нисмо штрајковали, него смо ишли тамо где се нареди.

Српска војска никад није штрајковала, а сетимо се да се и војвода Мишић  бавио штампом и продавао свој шињел да би опстао. Лујза га није напустила, а син Александар је израстао у часног официра и био стрељан од полуземљака Немаца, а могао је да се извуче. Рекао је „немачки део је овог тренутка у мени умро“. То се зове час историје који сте ви будући штрајкачи прескочили, јер су професоре типа пуковник Милоје Пршић отерали у пензију, а ови који су остали нису ни знали да вам пренесу знање. Ни војска краља Александра и краљице Драге није штрајковала иако им нису исплатили неколико плата. Шта су радили, вероватно ни за то нисте чули, али нису штрајковали. Пошто вам сећање од сто година и више слабо иде сетите се шта је било јуче, а јуче је било ово:

Епилог знате. Вође протеста су растерани као керови и баве се физичко-техничком заштитом, што нама војним лицима уствари слабо иде.
 

Закључак

Војни синдикат је последњи удар на част официра, последњи удар каљања образа српског војника који је увек тешко живео, али је био са народом и није штрајковао.  Војни синдикат је убачени елеменат разбијања војске. Ви немате право да штрајкујете, оставите то полицији. Ви немате право да добијате кечеве и двојке. Сетите се да је 97 бодова од  100 била тек прелазна оцена. Тако је било у авијацији. Ви сте војска, а војска је уз Веру и Цркву у српском народу светиња. Војници нису штрајкачи, а нису ни штрајкбрејкери. Војска која штрајкује и штрајкбрекерише пропада, а то што министар каже да немате право на штрајк он прича ради своје позадине, а ви војничине знате за шта смо сматрали позадинце (не мислим на службу). Тек толико да не мислите да пишем у име власти.

Останите часни официри, а Синдикату док га не укинете и ишутирате кажите, иако нисте курири, да дели француску обраду на више чекова јер им је то уствари намена.


Изгледа да ће да вам дају 5% и изгледа да сте заћутали. Зачепили су вам уста. Толико вас је вредновао Војни синдикат.

Аутор: Милорад Ђошић
пуковник у пензији

Извор: Србин.инфо
19.11.2016.