Прошлогодишња ескалација насиља на Блиском истоку, тачније у Гази и Западној обали, поново је поделила Србе...и не само Србе, већ и Европу и добар део планете.
Хамас као Исламски покрет отпора, односно терористичка формација која се бори за уништење Израела и "ослобођење" Палестине извео је 7. октобра 2023. жесток ракетни напад по израелским положајима где је било стотине жртава. Наредних дана уследио је још жешћи одговор војних снага под командом Јоава Галанта. Врло брзо је сазвана хитна седница у Уједињеним нацијама, проглашена је хуманитарна катастрофа следеће седмице почели су да се оглашавају разни званичници, стручњаци...итд.
Нетрпељивости на Блиском истоку трају дуги низ векова, ако можемо тако да кажемо.
Пре више од два миленијума римски цареви су прогнали Јевреје са њихове земље, по разним провинцијама, желећи на тај начин да их униште. Међутим, иако је тада можда и било неких подела међу њима, долази до националног јединства у коме они доносе одлуку да ће се кад-тад вратити у домовину односно Сион. Своје потомке су учили да се поздрављају са:
"Догодине у Јерусалиму"
Јерусалим је специфичан град. Место у коме је разапет и сахрањен Исус Христос, син Божији. Зато је ово место најзначајније за цели хришћански свет. Међутим, знајући те детаље, Арапи (исламисти) током својих освајања у VII столећу напали Јерусалим и освојили га. Од тада то место представља крваву међу, јер су бројни ратови и небројене битке биле око тог града. И муслимани су баш ту назидали своје "значајне" џамије.
Некадашња израелска земља је вековима била у окупацији све до почетка 20. века, када је један део јеврејске дијаспоре одлучио да се врати у постојбину. Заправо на Ционистичком конгресу одржан 1897. у швајцарском Базелу утврђено је да Јевреји као народ имају довољно снаге и бројности да се коначно врате на кућни праг својих праотаца. И тако из године у годину су они долазили на Блиски исток који је био под енглеском управом, тачније колонија Велике Британије.
Завршетком Првог светског рата, глас и јавни иступи Јевреја је проузроковао не само пораст тензија или "говоре мржње", већ и физичке обрачуне на Блиском Истоку. Где год да су Арапи посумњали да има неког Јевреја, знали су да га треба добро пребити, а није згорег ни убити. Увидевши опасну ситуацију Јевреји који су тамо живели су ипак крили своје порекло и идентитет, пошто су у том моменту били у мањини. Арапи сами по себи су били велики расисти и шовинисти. За Алаха им није било тешко погинути, а убиство "неверника" се не сматра за злочин, већ похвалу.
Такође, није њима било само до Јерусалима и Палестине, већ би они радо цели свет исламизовали... зато и узвикују свуда где год се појаве "Алаху екбер".
Хусеини код Хитлера, 28.11.1941.
Током Другог светског рата долази до Холокауста, односно истребљења јеврејског народа у већем делу света, али највише у Европи, јер је ту њихова популација била врло бројна (процена је шест милиона). На челу те идеје о уништавању "Жидова" стајао је званично Адолф Хитлер, нацистички вођа који је почетком 1933. године приграбио власт у Немачкој. Међутим, нестанак Јевреја је желио и светски центар моћи - Ватикан. Почео је Хитлер одмах радити на појачаном наоружавању и индокринацији широких народних маса, али и елиминацији неподобних народа на својој територији. Све што је била јеврјеска имовина, конфисковано је у власништво немачке државе или спаљено као вид застрашивања, док је Јевреје и њихову децу слао у специјалне конц. логоре са гасним коморама.
Хитлер је врло брзо створио анти-семитискичку коалицију око себе, те кренуо у освајачке походе. Иако Јевреји тада нису имали своју државу: Вермархт, Абвер, СС јединице и Гестапо су их гањали по Пољској, Чехословачкој, Совјетском Савезу, Француској, Белгији, Холандији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Мађарској и наравно Југославији.
Срби су такође били на црној листи непожељних народа код Хитлера, али свакао нам је хтео наплатити "дуг" за пораз у Велком рату. Наци-фирер је лако нашао савезнике код Хрвата, муслимана, Албанаца који су "таманили" Србе као мраве. Наравно, и Јевреји су такође морали да се очисте у њиховим авлијама.
У то време на Блиском истоку је најутицајнији верски вођа био Мухамед Амин ел Хусеини (1895-1974), јерусалимски муфтија палестинског порекла. Не само да је био ратоборан по природи већ и јако сујетан, чак је добио надимак "арапски Хитлер". Елем, он је дошао у Европу, где је посетио апенинског дучеа Бенита Мусолинија у Риму, Адолфа Хитлера у Берлину, али је навратио и до Балкана. Тачније угошћен је у Сарајеву уз највише почасти функционера наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Хусеини поздравља 13. СС дивизију
Хусеини је дошао како би приволео да не кажем натерао босанске муслимане да морају показати оданост квислиншкој НДХ, која се борила као сателит Трећег Рајха, тако што ће приступити борбеним јединицама као што су: Црна Легија, Ханџар дивизија, Муслиманска милиција и др. Постоји више фотографија које све то документују. Треба нагласити да су управо наведене ратне јединце биле најзлогласније током Другог светског рата у Европи. Стравични покољи су учињени над Србима, тј. невиним цивилним становништвом лагајући како се боре са "четницима". Тада се такве информације нису проверавале, па су постале предмет манипулације.
Јевреја је током ратног периода 1941-1945 било на страни оба покрета отпора: Равногорски и Партизански.
Југославенски партизани су однели победу у ДСР, највише због помоћи Црвене армије која је у јесен 1944. дошла из Бугарске у Поморавље, Подриње и Повардарје, те сломила корпусе ЈВуО, а наредне године партизанске дивизије сламају и Павелићеву творевину - НДХ.
Врло брзо по свршетку Другог светског рата дошло је до заоштравања односа две суперсиле: САД и СССР, а што се претворило у Хладни рат. На Блиском истоку су почеле тензије да расту. Добар део Јевреја који су преживели холокауст су почели да долазе у своју прапостојбину. Буквално из месеца у месец било их је све више. За разлику од Арапа, они су имали јаче финансије.
Већ 1947. долази до првог већег израелско-палестинског оружаног сукоба у коме су Јевреји успели да после толико дуго времена добију своје парче земље. Двадесет година касније уследио је Шестодневни рат. Израел су помагале земље окупљене око САД, док су Арапи имали мршаву подршку Совјетског Савеза. Ипак, Израелци односе значајну победу против Арапске лиге и коначно добијају нешто што би се могло назвати правом државом. Наравно, Палестина није признала свој пораз, већ је најављивала освету и нове сукобе.
Све време постојања Југославије, највише државно руководство у Београду је давалао отворену подршку Палестини, а Израел је називан агресором. Такође, југославенска војна индустрија је деценијама имала врло добре приходе од продаје наоружања Палестинцима.
Овде бих да се осврнем на један мали детаљ из помену те 1967. године. На Радио Београду 5. јуна у вечерњним сатима се објављује информација како: Египат, Сирија, Јордан и Ирак објављују рат Израелу и да ће га коначно сломити. Израелска војска храбро стаје на фронт те успева Арапе да врати на почетне положаје, али касније да ослободи Синај, Газу, Западну обалу и низ стратешких важних тачака.
Када су борбе завршене, одржана је затворена седница Политбироа Комунистичке партије Југославије, којом је председавао доживотни вођа - Јосип Броз Тито. Издато је саопштење у коме је речено да је Израел агресор. Та флокусула се није променила у званичним политикама СФРЈ, касније Савезне Републике Југославије и Републике Србије.
Хајдучка чесма, 1982.
Чак је и крајем седмдесетих и током осамдесетих година 20. века у Београду одржана серија концерата познатих музичких група и извођача где је посећеност била од 50.000 па до 120.000 људи по једном концерту. И "уметници" су морали пред широким народним масама да дају подршку народу Палестине. У свести грађана Југославије, а пре свега Срба је та аксиома почела да одзвања:
"Израел је агресор!"
С друге стране код Хрвата (и босанских муслимана) овако нешто није било потребно организовати нити утувљивати у главу, када су они своје антисемитистичке ставове усвојили још од 1941. године, односно доласком на власт монструозног тројца: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.
Истовремено, дипломатија СФРЈ је имала више него чудне потезе и акције шездесетих, седамдесетих, па и осамдесетих година, тако што су скривали наци-фашистичке ратне злочинце, који су окрвавили руке у бројним покољима над Србима и Јеврејима током ДСР. Једну од таквих афера разоткрио је случајно београски новинар Данко Р. Васовић, када је средином 1985. отишао у Аустрију занимајући се за председничку кампању Курта Валдхајма. Вративши се у домовину Васовић је буквално постао МЕТА југославенске тајне полиције УДБЕ јер је "такнуо у осињак". Његова матична кућа, Вечерње новости, га је удаљила са посла.
За неупућене, Курт Владхајм је био тајни оперативац Вермархта који је добијао специјалне задатке. Сматра се да је управо он имао кључну улогу у Козарачком покољу средином 1942. године и за то је одликован од поглавника Анта Павелића после пар недеља. Такође, Валдхајм је одликован 1977. и од Јосипа Броза Тита, веровали или не.
Пар деценија касније Васовић је то објаснио у емисији "Разбуђивање" када је описао сусрете са Симоном Визенталом, директором истоименог Документационог центра који се налазио баш у Бечу, а чији је основни задатак био лов (односно лоцирање) на заостале нацисте и привођење правди. Визентал је још тада био киван на Србе јер су били већина у сваком погледу у СФРЈ, поготово дипломате, пошто је знао да је један део њих помагао скривање разних шпијуна, обавештајаца... који су радили за Ватикан и Хитлерову машинерију за време ДСР.
Јеврејима, тачније Визенталу никако није било јасно да ико од Срба може помагати и скривати наци-фашистичке злочинце по било ком основу, јер су они у ДСР извршили геноцид над нашим народом. Но, државна политика је била таква: "Ако нећеш да радиш шта ти се каже, наћиће другог климача главом". Чувајући повластице односно личну ћар, такви полтрони су направили не само велику националну срамоту, већ и ОГРОМАН ПОНОР између србског и јеврејског народа, сличне судбине.
Све то што се дешавало у доба СФРЈ и за време Тита, нама Јевреји никако нису опростили. Срби на то нису марили, јер су мислили да ће њихова срећа вечно да траје.
Међутим, разбијањем Југославије раних деведесетих година ми више нисмо имали савезнике. Совјетски Савез је такође нестао са историјске сцене крајем 1991. док је читава Источна Европа имала море проблема: социјалних, геостратешких, друштвених, културолошких, идеолошких, економских... У Покрету несврстаних (основан 1961.) већину су чинили, односно доминирали су исламске и римокатоличке земље.
С друге стране Палестина и арапски свет су слали своје "туристе" у Босну и Херцеговину 1992-1995 да би ратовали на страни босанских муслимана, за Џихад, односно против Срба и Православља. Постоје подаци да је таквих џихадиста из арапског света било од 10.000 до 20.000... сви су били обучени за тероризам и диверзије, док су клања била њихов "специјалитет" који су показали 1995. на планини Озрен и околини Бихаћа, долини Уне. Ко нема слабо срце може да погледа филм "Љуби брата".
Иако су привремене власти у Приштини прогласиле ткз. Републику Косово, албанску парадржаву на тлу Републике Србије 17. фебруара 2008. уз подршку пре свега Европске Уније и САД, Израел је то учинио тек 4. септембра 2020. као 98. држава. Мноштво Срба је тада скочило и попљувало Израел ради тога. Међутим, заборављене су оне "ситнице" из времена Тита и Југославије. Знам да ће већина рећи како је Тито заправо Хрват, али какве то везе има? Суштински никакве. Никада нико у Југославији није организовао неки масован скуп за подршку Израелу, већ само за Палестину, као што је наведено раније у тексту.
Зашто се онда патриЈоте чуде израелском признавању "Косова"? Чуде се јер њихов партиотизам допире до Проклетија и Дрине...они не виде даље, јер су задојени и даље Брозовим идејама и сновиђењима. Нису спремни да признају грешке својих очева или дедова.
Овде би се осврнуо на још једну веома важну ствар, а тиче се Косова и Метохије. Иако, КиМ јесте наш Јерусалим, комунистичке читанке су читаве генерације Срба научиле (или пак осакатиле) да историја Срба и стварање државе почиње од Великог жупана Стефана Немање и његовог сина Стефана II Првовенчаног. Овде неумањујем допринос светородне династије Немањића, већ само наводим чињненицу да смо и пре њих имали државност. Заправо ће већина патриЈота да брани такве ставове из сујете, који су свакако погрешни, јер ко би од њих цео свој живот, односно веровање бацио под ноге. Готово нико.
Срби су и пре Немањића имали своју државност и владаре. Примера ради, Св. краљ Јован Владимир из XI века...звучи познато? Скадар као петовековна престоница Срба у којој је било преко 360 православних богомоља. Нисте чули о овоме или сте само негде начули? Заправо замуцкивање као када би вас неко питао двојне интеграле из математике или још горе дефекте масе језгара из нуклеарне физике.
Да ли вам је познато да је преко 12.000 војника Краљевине Србије изгинуло на Брдањоли (село Врака изнад Скадра) током Првог балканског рата? Није...? Наравно да није! Јер Титово млеко и даље као отров делује код већине Срба, ма колико га добар део новијих генерација не волео или чак пљувао. Суштински, Титоизам и даље код нас клија као коров.
Не поштујући туђи Јерусалим, не можемо очекивати да неко поштује и цени наш Јерусалим, зар не? На крају крајева, то није ни природно. Мене нико не може убедити да је Израел признао "Косово" пре четири године својом слободном вољом, пре бих се заклео да је то изнуђено признање од САД, јер их они деценијама помажу, а не обрнуто. Истовремено, Срби су у југославенским идејама и временима показали лицемерност, хедонизам и недоследност.
Да се вратимо на данашњицу... Бојовници Хамаса су први испалили стотине ракета на израелске циљеве, више цивилне, мање војне. Такође, палестински диверзанти су упали на тло Израела и починили серију покоља као вид освете за ранија дешавања. Свеукупно број жртава код Изараела се креће од 1.200 до 1.500. Ко је тада жалио Израел од Срба? Нико.
Циљ Израелске војске сада је да дехамасизира појас Газе и Западне Обале, јер им се стално дешавају убиства становништва и повремени покољи у режији Хамаса и сличних "лепотана". Када би неко од садашњих израелских високих функционера и покушао да заустави оружане акције, смири свој народ ради тога, вероватно да би био убијен. С друге стране Хамас и Палестинци генерално само показују своје жртве, јер их туђе не занимају.
Заправо, циљ оправдава средство, а циљ им је нестанак Израела, када се све сабере и одузме.
Судбина Израелаца и Јевреја можда ме највише подсећа на судбину крајишких Срба, прво ради прогона, а друго, ради тих свих радњи које су Палестинци и Арапи урадили последњих седам деценија. Од Јевреја треба учити, ма колико их многи Срби не волели или пак им завидели. Не мислим да треба све живо упити као сунђер, али корисне ствари треба узети од свих.
За крај, питао бих вас и ово... Када би Србија имала добру залеђину, да ли би дехамасизирала свој Јерусалим?
Написа: Чуле
20.01.2024.