Балкански медији су прије два мјесеца пренијели информацију да је на "онај свијет" отишао Антун Тус, бивши генерал Југославенске Народне Армије и касније начелник хрватског Генералштаба раних деведесетих година 20. вијека.
Но, да не би кренули с краја, као наше комшије, ми ћемо кренути од почетка.
Антун Тус
Антун Тус се родио 22. новембра 1931. у мјесту Бирбир, недалеко Цриквенице на обалама Јадранског мора, између Ријеке и Сења. Дјетињство му је било тешко и одрастао је маштајући о одласку далеко од шкрте земље и мотике. Његов отац Јурај је био грађевински предузетник, који је од Велебита до Пљешевице градио путеве и мостове. Ријетко је био код куће.
Већ 1937. отац му се разболио од упале плућа и по повратку из Загреба умро. Тус је у договору са мајком отишао у Нови Винодолски код брата који га је прихватио школовати и одгајати, јер они супруга нису имали дјеце.
Окупација Краљевине Југославије га је затекла у родном мјесту са непуних десет година живота. У његовом крају није било жестоких окршаја и офанзива, сем пред крај Другог свјетског рата, када су југославенски партизани јуришали до Трста. Његову мајку су према његовом казивању италијански фашисти одвели 1942. у логор гдје је била утамничена годину дана, тачније до капитулације Италије. Антун одлази 1944. године у партизане, гдје су му већ била три брата. Имао је свега 13 година и био је курир.
Занимљиво из тог времена је чињеница да је примљен у котарски НОП, јер је знао читати ћирилицу.
Када је завршен ДСР и Титови комунисти извели социјалистичку револуцију уз помоћ Савезника, Антун је отишао у место Кастав, између Опатије и Ријеке. Ту је завршио курс за учитеља и добио посао. Када је започета обнова земље 1946-1947 Антун се пријавио за омладинску радну акцију, те учествовао у изградњи жељезничке пруге Брчко-Бановићи.
Пилотску академију 1948. је започео кратко у Панчеву, али је премјештено све у Мостар, пошто је био страх од инвазије Црвене армије, усљед заоштравања односа са СССР и земљама Источног блока. Био је најбољи питомац у класи. Када је дошло до нормализације односа Совјетског Савеза и Југославије, Тус одлази у Москву, на престижну академију "Јуриј Гагарин", гдје је провео четири љета.
У својој каријери, Тус је имао прилике да управља најмодернијим борбеним авионима тог времена: руским миговима и америчким Ф-16...
Шездесетих и седамдесетих година 20. стољећа Тус је био у Београду гдје је учио ратне школе и повремено одлазио у иностранство на разне семинаре. Често се дешавало да он са својим "ловцима" иде у пратњу Тита, док су на југославенском ваздушном простору. Иначе, Тус је више пута у медијима хрвалио Тита и његов допринос новијој Хрватској.
Када је у СР Хрватској букнио МАСПОК, Тус се са скривеним симпатијама гледао на то. Међутим, знао је да не смије им прићи и пружити подршку било какве врсте је би у најбољем случају доспио иза решетака, можда и убијен. Касније је говорио да је то било нешто позитивно, парадокс је то што је сам покрет оцијењен од највишег руководства СФРЈ као деструктиван и шовинистички и на крају угушен.
Иако је он радио у Београду, становао у хотелу, његова супруга и дјеца су живјела у Загребу.
На мјесто команданта Југославенског ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране је постављен 1985. године, а у ЈНА је доспио до чина генерал-пуковника. Постојао је чак план да се управо Тус постави на мјесто министра одбране СФРЈ 1989. године када је Владу саставио премијер Анте Марковић. Касније, уз Стјепана Месића, овај трио је имао план да лакше обави посао растурања Југославије.
Тус: Побијмо све моје бивше колеге
Мноштво високих југославенских генерала је имало контакте са страним обавјештајно-сигурносним службама током Хладног рата, па тако и сам Тус. Ово је наручито интензивирано након смрти југославенског доживотног вође - Јосипа Броза Тита. Тус је био неко ко је имао приступ многим повјерљивим информаицијама које обични официри нису имали. Знао је и многе војне и државне тајне.
Видио је и сам Тус шта се дешавава концем 1980-их у Европи... Берлински зид је срушен, Варшавски пакт пред расулом, Совјетски Савез пуца по свим шавовима према нотама Михаила Горбачова, Њемачка се ујединила под палицом Хелмута Кола, у свим земљама источне Европе су започеле ткз. Обојене револуције. Југославија је фактички око себе поново навукла гвоздене шиљке...
Најседајући на медијску пропаганду о "угрожености Хрвата" у Југославији, сам Антун почиње да размишља о преласку на другу страну. Повјеровао је да ће Фрањо Туђман, као бивши Титов генерал лако и и брзо довести до независности хрватске републике. У својим говорима, Туђман је успјешно сједињавао хрватске разлике, усташтво и комунизам, јер је познавао ћуд највећег дијела Хрвата.
Тако је и сам Тус као челник хрватског крила у ЈНА средином 1991. дезетирао и погазио заклетву земљи која га је одшколовала и дала му све у животу. Постоје информације да је најмање 3.500 хрватских кадрова: (под)официра и генерала напустило ЈНА и одмах прешло у ткз. Збор Народне Гарде. Тус је одмах као образован и високостручан кадар добио задатак да устроји нову војску, јер до тада хрватска паравојска је била више слична некаквој банди гдје се није знало ни ко пије ни ко плаћа.
Тус: Ја сам овдје инкогнито
Врховник и предсједник СР Хрватске Фрањо Туђман, када му је презентовао своје идеје о елиминацији Срба и ЈНА са територије авнојевске Хрватске, Тусов задатак је био да осмисли план реализације. Овим чином се и сам Тус сврстао на страну хрватског екстремизма и неофашизма са свим елементима геноцида. Туђман му је дао да буде начелник Генералштаба ЗНГ, касније Војске Републике Хрватске, а што је он обављао од 21. септембра 1991. до 22. новембра 1992.
Први "посао" је био напад на касарне ЈНА што се дешавало у септембру и октобру 1991. У том периоду Тус издаје наређење о атентатима на југославенске официре и генерале. Иако је он ту годинама касније покушао да се оправда, да је то било другачије, јасно се зна шта је убиство, а шта не. Добар примјер је убиство официра у Бјеловару: Рајко Ковачевић, Драгиша Јовановић и Миљко Васић...
Такође, осмислио је Тус и директно руководио злочиначком операцијом "Откос" у јесен 1991. када је етнички очишћена Билогора и Западна Славонија. Стотине Срба је убијено, затворено у конц. логоре, док је њихова имовина спаљивана и уништавана. Десетине хиљада Срба са тог простора гдје су вијековима обитавали су се нашли у збјеговима. Мало касније наставља се и "Оркан" гдје је опет слична ситуација и биланс.
У свим овим походима, хрватски паравојници и припадници специјалних снага МУП-а не само да су су оставили крваве трагове, већ се јасно показивала невиђена бруталност и морбидност. Ово је дошло као посљедица деценијске србомржње и враћање заосталог дуга из времена ДСР, јер је требало наплатити дугове својих очева и дједова који су 1945. били поражени и побјегли ка Алпима.
На његово мјесто начелника ГШ долази Јанко Бобетко, још један из плејаде Титових генерала који су нам великог зла учинили... а Тус 1992-1995 обавља функцију главног војног савјетника предсједника Туђмана и бива директор Уреда за међународну сарадњу РХ. Годинама касније Тус ће медијима испричати да је напустио ГШ јер није хтио авантуре у сусједној земљи БиХ, за шта је Туђман од раније показивао не само пуке симпатије већ градноманију - сањајући обнову наци-фашистичке НДХ.
Кулоари кажу да се сам Тус није баш добро слагао са министром одбране Гојком Шушком, напротив било је враница међу њима. И вјерујем да јесте тако. Ако ништа друго, оно због сржи, Тус је био школован официр научен на темељитост и организацију, док је Шушак био емигрант и пробисвјет склон брзим импровизацијама који око себе окупља полусвијет.
Почетком 21. вијека Тус добија посао као шеф мисије Републике Хрватске у сједишту НАТО пакта.
Посљедње дане живота провео је у Загребу.
Иако је Туђман одликовао Туса четири пута са високим одликовањима, он и даље важи као "титова подгузна муха", односно не ужива одговарајући третман међу домољубима. И даље се цијене деликвенти и легионари попут Анте Готовине, јер баш тако се и може описати хрватска вертикала, која је стољећима служима окупаторима.
Тус свакако спада у оне ликове које морамо помињати потомцима, али не по љепом наравно. Прво због пребјега на сепаратистичку страну да би знали сутра наша дјеца коме смију вјеровати и кога треба хранити, а друго што је предводио "мљевење" Срба сматрјући их за реметилачки фактор.
Написа: Чуле
03.11.2023.