Независна Држава Хрватска је обухватала највећи дио некадашње Краљевине Југославије која је нападнута од Сила Осовина априла 1941. заправо то је било подручје од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка... Већином је ту угуран србски етнички простор: Босна, Срем, Славонија, Кордун, Банија, дио Далмације, Херцеговина, Билогора, Лика, Дубровник...итд.
Ватикан је благословио одмах НДХ, док је Римска курија давала им помоћ и подршку. Око 1.300 римокатоличких фратара и свећеника је учествовало у хушкању "бојовника" на злодјела.
Циљ је био потући и помлатити Србе, Јевреје и Роме, пошто су они по Хитлеровим теоријама о суперраси оцијењени као неподбни народи. На челу НДХ се налазио монстрозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Сем њих усташки режим су чинили: Миле Будак, Славко Кватерник, Вјекослав Лубурић, Џафербег Куленовић, Иван Шарић...итд.
Током 1941-1945 оружане снаге НДХ су спровеле геноцид и холокауст, што значи да је елиминисано преко 1.5 милиона србског живља и то на најмонструозније начине. Добар дио жртава је одведен у концентрационе логоре: Јасеновац, Госпић-Јадовно-Паг, Крушћица, Стара Градишка, Керестинац, Даница, Ђаково, Тења, Ср. Митровица, Лоборград... док су посебни логори за дјецу били у Сиску и Јастребарском.
Масовни покољи цивила су извршени: Глина, Дивосело, Пребиловци, Шид, Стари Брод, Дудик, Лежимир, Садиловац, Ливањско поље, Гудовац, Вељун, Бијели Поток, Велико Паланчиште, Пискавица, Дракулић, Гаравице, Придворица, Драксенић...итд.
Када су партизани успјели да ојачају свој војни потенцијал крајем 1944. кренули су да гоне усташке крволоке према Алпима, односно они су се повлачили у нереду ка Трећем Рајху. Знали су да их код нових власти чека затвор или смрт за учињена злодјела над цивилним становништвом. У том повлачењу ка Аустрији, партизанске дивизије су успјеле већ у Словенији да сустигну "бјегунце" и да им почну са наплатом за четворогодишње иживљавање над србском нејачи: жене, старчад и дјеца.
Међутим средином маја 1945. једна повећа група од преко 50.000 Хрвата и муслимана је успјела дођи до Блајбугра, градића одмах испод ријеке Драве. Ту су заробљени од британских снага који су их опколили и ставили око њих жицу да то буде нека врста импровизованог прихватног кампа. Стигла је депеша из Лондона у којој је речено да се сви они предају југославенским партизанима што је учињено.
У шумама око Дравограда, Марибора, Бистрице и још неколико мјеста подно Триглава кренуо је масовни обрачун, односно ликвидације по налогу Управе ОЗНЕ (Одељења заштите народа) из Београда, док су Титови првоборци били егзакутори.
Од овога је деценијама касније направљен мит. Прво око бројке, јер су нереално увећаване... а друго, што су Блајбуршке жртве стављене на пиједестал невиних мученика, јер се занемарива њихова злочиначка улога у НДХ. Треће, један дио хрватских и муслиманских фашиста успио је да се извуче и избјегне сигурну смрт.
Мноштво бојовника и сарадника Сила Осовина из Њемачке, Албаније, Хрватске, Италије... је успјело да се исчупа, тако што им је помогао Ватикан. Тачније папска држава је организовала њихово пребацивање у далеке земље: Аустралија, Јужна и Сјеверна Америка... док је мањи дио остао у централној и западној Европи. Ова операција је носила назив "Пацовски канали", а одвијала се у највећој тајности. Чак ни америчка обавјештајна агенција није знала за њу све до 1948. Добар дио посла око тога је одрадио Крунослав Драгановић, амбасадор НДХ у Ватикану.
Један од оних који су успјели да побјегну са Балкана јесте Омер Врабац. Он је рођен у селу Невачка, код Хан Пијеска у источној Босни, удаљен свега 65 км од Сарајева. Иначе своје "јунаштво" је показао код усташког пуковника Ибрахима Пјанића из Бос. Грачанице. Госн Врабац је успио доћи до Венецуеле гдје се задржао неколико година.
Хрватска емиграција у Минхену, 1956.
Ипак, Омер Врабац се враћа у Европу 1958. и настањује се у јужно-аустријској покрајини Корушка, тик уз границу са Југославијом. Купио је себи имање и живео од земљорадње. Код њега су често боравили хрватски емигранти који су хтјели илегално ући у Југославију са циљем диверзија односно подизања устанка.
Неколико година раније бивши усташки дужносници и оружарници су почели да долазе на Блајбуршко поље да еволуцирају успомене и сећају "трагедије", заправо надају се обнови НДХ. Њихови церемонијали су увјек били под стражом јер су се бојали агената УДБЕ (тајне полиције ФНРЈ), да не буду похапшени или ликвидирани.
Блајбуршки меморијал, 1952.
Ликови који су долазили на ове комеморације су основали удружење "Блајбуршки почасни вод" 1953. Циљ им је био да се ту направи велики споменик њиховим сународницима.
Закони Аустрије су били такви да земљиште може да купи онај који се бави земљорадњом. Пошто се у тај шаблон једини укапао Омер Врабац, он је купио првих 1.000 квадратних метара 11. октобра 1965. од Јозефа Петраша. Пар дана доцније је докупљено још толико простора. Блајбурши мит је добио тако јак вјетар у леђа. Треба рећи да се ту и каснијих година одвијала куповина земљишта.
Управо на том Врабчевом имању од 1967. је почело да се одржавају комеморације, а прије тога је било на мјесном гробљу Унтер Лојбаха.
Хaлил Дeдић, Мирко Кaрaчић, Пeтaр Хрстић, Aнтe Мaчинковић,
Aнтe Сaмовоjскa и Jосип Ђaкић, 1951.
Мноштво Хрвата и муслимана (фашиста и антијугославенски оријентисаних ликова) у емиграцији је почело да прикупља новац да би се на том плацу правио велелепни споменик.
Наредних деценија број придошлица у Блајбург средином маја мјесеца је био релативно мали. Међутим, када су у прољеће 1990. године на изборима побједили Фрањо Туђман и његова милитантна странка Хрватска Демократска Заједница, пут Блајбурга је кренило хиљаде поклоника тј. ходочасника.
Парадокс или не, Туђман никада није обишао Блајбург.
"Блајбуршки почасни вод", 1976.
Вриједи рећи да је Влада Републике Хрватске издвојила 2004. новац да се купи нових 14.000 квадрата, па је тако имање почетком 21. вијека имало фрапантних 30.000 метара квадратних у том посједу. Када смо већ код званичног Загреба, треба напоменути да су они преузели обавезу организације ткз. Блајбуршких церемонијала те 2004. и да то непрекидно до данас траје, са изузетком 2013-2015 када су власт формирали прваци Социјал-демократске партије (СДП).
На том мјесту су се могли видјети и ликови у позним годинама као што су: Ибрахим Пјанић, Адем Делић, Динко Шакић, Илија Абрамовић, Мирко Карачић, Славко Грубишић и бројни други.
Штавише, хрватски предсједник Иво Јосиповић је 20. јуна 2010. положио вјенце на споменик "настрадалим Хрватима". Само десет година касније, тај исти Јосиповић је оштро критиковао "државу" зато што је покровитељ манифестације у Блајбургу, говорећи да је то рехабилитација Усташтва.
Наравно, није Јосиповић једини међу вођама који су дошли на Блајбуршки споменик и положили цвијеће.
Јосиповић пати од амнезије
Радила је то и Колинда Грабар-Китаровић 2019. године и то ни мање ни више него 9. маја, који се нама тумачи као Дан побједе над фашизмом у Европи. Она је то на друштвеним мрежама овако објаснила:
- "Обиљeжaвajући Дaн побjeдe, 9. свибњa, сjeћaмо сe хрвaтских aнтифaшистa, коjи су дaли изнимно вeлик допринос конaчноj побjeди нaд фaшизмом и нaцизмом".
Нико да јој доскочи и саспе у лице да на Блајбуршком пољу маја 1945. су убијани управо хрватски фашисти који су руке окрвавили убијајући антифашисте. Није њој то била прва посјета том мјесту, долазила је још 2015. у прољеће, само пар мјесеци пошто је преузела "престол" од Јосиповића.
С друге стране, Зоран Милановић није дошао баш у Блајбург, већ у мјесто Тезно код Марибора 2008. гдје је положио вјенац на гробљу Доброви. Он је тада дошао у име своје странке Социјал-демократске Партије (СДП), а не као хрватски предсједник.
Колинда у Блајбургу, 2019.
Муслимански крвник у одорама НДХ - Омер Врабац је поживио 92 љета. Умро је 2017. године као слободан човјек, нико га није дирао, нити тражио од Аустрије да га испоручи Суду за ратне злочине у Београду, јер ратни злочини не застаревају, зар не? Осим ако су жртве Срби, бар тако показује судска пракса, не само код нас на Балкану, већ и у Европи.
Посљедњих двадесетак година на Блајбуршко поље у обиласку меморијала сливају се ријеке поштовалаца НДХ и њене идеологије, показујући своја обиљежја и пјевајући антисрбске стихове. Испада да је Република Аустрија немоћна у овом случају. Нешто су покушали из Зелене странке у Парламенту у Бечу да укажу како им се под плаштом комеморације прави највећи неофашистички скуп у Европи, али бојим се слаба вајда.
Хрватски властодржци ма колико се трудили да покажу како "Лијепа њихова" његује антифашистичке тековине, управо ово мјесто и ови догађаји представљају само једну карику не само прикривеног фашизма и његовог оживљавања, већ лажирања историје и срж хрватске вертикале. Разлог томе је што хрватско (али и муслиманско) друштво у доба владавине Јосипа Броза Тита никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације.
Зато и не треба да чуде догађања из деведесетих година 20. стољећа тј. разбијање југославенске федерације и ратови на тлу исте, јер посао који су ткз. Блајбуршки мученици започели са Павелићем, заправо није био завршен.
Хрвати су тако своју историју наставили, а ми Срби опет поновили.
Написа: Чуле
29.03.2023.