Перо Пајић је мој ујак, мамин рођени брат. Живио је у Обљају поред Глине цијели свој живот, његов прадјед је ту дошао са Кордуна. Он је рођен 1908. године. Издржавао се од земљорадње и док је био млађи ишао је у Орлову да ради као шумски радник односно дрвосјеча. Резао је трупце и вукао грађу. Имао је и своје коње да вуку балване из блата.

Оженио се дјевојком Милевом из села Шашава крајем тридесетих година 20. стољећа. Вриједна женица, послушна и видјело се да су задовољни. Њима за срећу није требало пуно. Нека има крува на столу и варенике, понекад и неко парче меса, они су могли да преживе. Ујна Милева је недјељом ишла у цркву са дјецом... и за црвено слово. Постила је све постове и вјеровала у народну медицину.

Ујак Перо је волио зборове, јер онда се скупи народа, па диване, пјевају ојкаче уз тамбурице и веселе се. Ни чашица му није била страна пошто је засадио свој шљивар још као младић, пекао је себи и за продати ракије.

Сами су направили кућу, јер се Перо одвојио од оца и двојице браће, те направио себи дрвену кућу док су му комшије помагале. И он је помагао другима. Имао је нешто земље и ливада па је тако прехрањивао породицу. Са њима је живјела свекрва јер је остала без свог човјека.

Пред Априлски рат 1941. ујак је имао четворо дјеце, тачније четири сина: Милош, Стево, Драган и Раде. Напредни и здрави дјечаци, немирни као и сва друга дјечурлија са села. Нико није ни сањао шта ће им тај рат зла донијети. Да ће им Хитлерови пулени направити пакао од живота.

Читаве те прве године у селу није било организоване војске односно отпора, већ нека хајдучија да се бране од усташких крволока. Кнез села је постао уједно и највиши војни командант. Наређивао је сељанима да праве земунице и да се увјек на пуцањ из ватреног оружја сакрију од комшија Хрвата који су знали долазити у село да пљачкају, пале и убијају. Најжешћи су били они са Зринске Горе. Мноштво Хрвата је здушно подржао Анта Павелића, њевог поглавника и радовали се што им је дошла "слобода", односно створена Независна Држава Хрватска.

Усташке групе су увјек биле бројне (по неколико стотина) и добро наоружане. Сељани су имали сикире, виле, кубуре, тољаге и ножеве. Напади су били изненадни, а неријетко у рану зору пред свањавање, када их нико и не очекује. Ипак, страже су биле даноноћне, па је и Перо узимао своју "московку" те ишао на Плећине и осматра. Ујак није вјеровао усташама, па није ни завршио у Глинској цркви, најпознатијем стратишту наше Баније, али не и најбројнијем.

Глинске жртве пред клање

Тек почетком 1942. у село су почели долазити организовано партизани који су ту у близини имали и некакав штаб на Шамарици. Касније те године отпор је био снажнији, јер су све усташке преваре разоткривене: Покрст, Дозвола за жетву, Додјељивање опћинске земље и слично, крајем те године формирана је и 7. банијска дивизија, која је била у саставу ПОЈ. Ујак Перо је ту био митраљезац.

Када је силна њемачко-хрватска војска кренула из Загреба и Сиска да уништи партизански Врховн штаб почетком 1943. у операцији "Вајс", ујак Перо је био у јединици која је кренула за Босну по великој зими неколико дана послије Божића. Основано су страховали од покоља који су од Баније и Кордуна већ у прве двије ратне године начинили најстрадалније подручје не само Балкана, већ и Европе.

Скупа са војском кренули су и цивили. И они су били у страху да не буду убијени на најгори могући начин. Ујна је ставила синове на велике саонице, а волове упрегла да их вуку. Нико од њих није могао да предвиди зло које се приближавало. Кренуо је да дува вјетар "југо", након пар дана, те се снијег почео топити. Саонице више нису вриједиле ничему. Шта ће јадна жена узела је најмлађег сина у наручје, остали за њом као пачићи. Како су одмицали, тако им је понестајало хране.

Колоне су биле велике, самим тиме и јасно уочљиве. Усташки министар војни Славко Кватерник је наредио својим пилотима да авионима бомбардују Србе, јер у колонама готово да није било других нација, сем српске. Мртвих је било на све стране. Падали су Срби као снопље од граната, једни преко других. У тим метежима ујна Милева је изгубила своју дјецу: једног је убила авио-бомба, други дјечак се изгубио и никада га нису нашли (не зна се да ли је убијен), док су двојицу преосталих синова усташки злотвори у Дувну заклали на њезине очи. Њу су оставили да пати како рекоше.

Вратила се у љето 1943. без дјеце у своју кућу. Када је чула да јој Перо долази кући, она је побјегла. Од комшија је чуо трагедију која се десила по врлетима Босне и Херцеговине. Првих мјесеци по повратку они нису разговарали. Не да је ујак био љут на њу, већ једноставно био је то страшан шок и све их је подсјећало на ненадокнадиви губитак. Након рата нису имали дјеце.

У прољеће 1945. кренуле су завршне операције за ослобађање Југославије, ујак Перо је учествовао у томе. Ишао је на Трст, гдје је поносно умарширао са својим "шарцем" (МГ-42).

Једна њихова борбена група је одвојена од главнине и била послата ка Марибору. Тако је Перо дошао и до Блајбурга. Видјевши усташе пред очима почеле су да му се појављују слике синова. Знојио би се. Није било те силе која је могла њега зауставити да не врати им "мило за драго". Ко је то могао несрећном Пери да каже како ће усташке крвнике ухапсити, те одвести на некакав суд и осудити на 10 или 20 година затвора.

Сјећам се након рата ујак кад год би се напио он би дозивао мртве синове и плакао попут дјетета, црвен као булка. Мајка ме увјек склањала да то не гледам, јер је и она плакала. Тек када сам порастао онда сам од ње чуо за ујакову тужну причу. Нисам могао да вјерујем.

Ујак Перо није никада ни помишљао да оде са своје земље, чак ни када је кренула дерурализација југославенске државе односно "Осма офанзива". Није жудио за бољим животом, јер је његов живот уништен у Другом свјетском рату. Сахранили смо га поред ујне Милеве 1978. године.

Савка и Трипако поред Тита

Иако је већ био стар када је Савка покренула МАСПОК раних седамдесетих година XX стољећа, односно Хрватско прољеће, он би се брецнуо када је види на ТВ екрану и прошапутао:
- "Да су нас само пустили да вас докрајчимо".

Данас постоји мноштво "стручњака", што званичних, што ових са друштвених мрежа који ће ово тумачити свако на свој начин. Али ујакова прича ми је спасила живот, јер сам на вријеме утекао из Славонског Брода 1991. године, када су моје комшије почеле да шенлуче и упућују ми пријетње. Облачили су црне мајице и униформе, те стављали фашистичко знаковље и амблеме. Стихови о Јури Францетићу и Рафаелу Бобану константно су одјекивали улицом. То су радили чланови ХДЗ-а и Туђманова солдатеска скупљена са конпца и коца, заправо потомци оних усташких кољача из Љубушког и Посушја. Они су наставили гдје су им очеви и дједови стали, нису они то ни скривали, већ су се тиме поносили.

Нисам хтио да дочекам сахрану мојих синова који су већ били голобради младићи стасали за војску. И њихови вршњаци су у њима гледали мете за одстрел.

Не вјерујем више у накакав суживот и помирења, не зато што сам мизантроп или шовиниста. Ово сам написао теби за портал, јер ову причу знају и моји унуци. Никад се не зна, да ли ће и њима или некоме другоме то спасити живот када опет нека луда упали фитиљ...

Написа: Д. И. М.
07.08.2023.