Из године у године све је више оних у хрватској јавности који негирају страхоте Јасеновца и других логора на територији Независне државе Хрватске. Број жртава у њима драстично се умањује, а узрок и начин смрти покушава да се ублажи. Овакве констатације забрињавају јер не долазе од неких маргиналних појединаца или група него такве тезе износе и поједини католички свештеници, десно орјентисани политичари, а све је више медија укључено у ту причу.

Међутим, са друге стране ипак остају необориви докази о злочинима над српским народом, али и над Јеврејима и Ромима, поготово у Јасеновцу који је био највећи логор на територији НДХ и уопште на територији бивше Југославије. Поред доказа ту су и сведочанства преживелих логораша који су имали среће да се извуку из овог обруча смрти.

Један од оних који је преживео логор Јасеновац и касније терор усташа је Стеван Злокапа из Силаша. Његов деда по мајци био је солунски добровољац и као такав је погинуо на фронту у току Првог светског рата. Стеванова мајка није ни запамтила оца с обзиром да је рођена у месту Шаш (између Суње и Јасеновца) у време док је отац већ отишао на фронт.

- Моју мајку је отхранила њена баба с којом је заједно и дошла у Силаш с обзиром да су овде добили кућу и неколико јутара земље као породица солунског добровољца. Мама се касније удала у крају где се родила, у место Црквени бок, а пошто је мој отац имао још три брата онда су дошли овде у Силаш да живе, прича нам Стеван који је у Силашу рођен 1933. године, а неколико година касније рођен је и његов брат.

Стеванов отац је мобилисан почетком Другог светског рата и упућен у Винковце где га је и дочекала усташка власт.
- Једном приликом док се враћао кући из Винковаца оцу је један Хрват из Антина рекао да ће сви из Силаша бити протерани, најкасније за осам дана, каже Стеван. Тако је и било, Силашани су као српски добровољци из времена Првог светског рата протерани у Србију, а у наше куће усташе су населиле Хрвате, углавном Загорце.

Пре него што су их протерали у Силашу се десио један од првих злочина на овом простору када су усташе и мађарски фашисти из овог места и оближње Палаче и Аде убиле десетак људи. Стеванов отац Миле своју је породицу послао у крај где је рођен, недалеко од Јасеновца, у кланицу како каже Стеван, не слутећи да ће тамо бити основан највећи логор на територији НДХ.

Тамо су били све до 1943. када су у јесен те године из околних села у Јасеновац отерали комплетно становништво из Црквеног бока и околних села. Са скелом су превежени преко Саве и потом спроведени у Јасеновац.
- Колико је та скела пута прешла преко Саве ја не знам, али знам да је било доста народа. Када смо прешли преко Саве морали смо чекати остале да пређу, а за то време рекли су нам да седнемо на траву која је махом била бодљикава. Ту је један усташа без питања узео ждрепца од маминог ујака који је био богат човек, сећа се Стеван који је у логор одведен заједно са мајком и братом, док је отац успео побећи и прикључио се партизанима те касније погинуо у нападу на Костајницу.

УБАЦИЛИ ПСА У КАЗАН СА ХРАНОМ

Пре уласка у логор свако дете, жена или човек морали су одложити и најмању ствар коју су имали код себе, сем одеће, тако да је на неколико врпа било одложено и доста новца, злата, сатова и других личних предмета. У логору су сви пописани, а Стеван се добро сећа да из њега нико није могао побећи јер је био окружен са три реда бодљикаве жице која је била висока неколико метара и поред којих су биле поређане стражаре у којима су усташе помно пратиле да ли неко покушава побећи.

Као дечак од десет година није ни слутио где се налази све док није доживео прва страдања и иживљавања усташа.

- У логору је био затворен и неки благајник Бујић, господин човек, а заједно са њим била је и његова жена која је са собом повела неког малог пса. Једном приликом неки усташа је ухватио тог пса и бацио га у казан у којем су нам кували ручак. Нико тог пса није смео извадити, а ми смо га касније појели заједно са оним ручком, сећа се Стеван. Недалеко од тог казана била је ископана и једна већа рупа у коју су једног дана усташе довеле једног свог војника и ту га убиле и бациле. Тај војник, такође усташа, убијен је само зато што није хтео убијати Србе и остале затворенике као пример другим усташама.

У логору су били око месец дана, а одатле су пребачени у једно село близу Јасеновца, да би их касније пустили. Кад су дошли кући тамо су затекли готово у потпуности опљачкано имање, а није прошло пуно времена када је поново почео терор усташа.

Од новог потенцијалног страдања спасили су их Немци у чијој је војсци био син од једне учитељице и захваљујући њему они нису стрељали приликом једне рације.

- Немци су били господа, са њима нисмо имали проблема и нису нас дирали. Терор је био кад дођу усташе, онда се мора склањати ко где може јер у супротном лако можеш без главе остати, говори нам Стеван о разлици између Немаца и усташа.

Говорећи нам о тим догађајима које је дожевео као дечак Стеван је испричао и два случаја убиства Срба.

- Неког Митра усташе су ухватиле и кроз уши му провукли жицу и као таквог га везали за једну тарабу где је и умро од болова, док су оца од моје стрине који се звао Тешо и који је био богат човек из села Стрмена, везали за пласт сена и запалили. Кад је изгорео, од просечно високог човека остало је мање од једног метра његовог тела.

Са својом породицом, бежећи од исташа, дошао је чак до Глине и Топуског, одакле се и вратио у своје родно место. У Силаш су дошли у лето 1945. године, касније него они мештани који су били депортовани у Србију. Тамо су затеклу кућу која је била пуста и покрадена.

У Јасеновац је поново дошао неколико година након рата и већ тада од логора није остало готово ништа. Нове власти су све бараке, објекте и све оно што је подсећало на страхоте логора давно уклониле. Касније је често долазио у Јасеновац, а последњи пут био је пре неколико година и за данашњи комплекс каже да је обична ливада на којој немаш утисак да си на месту страшног страдања.

ХРАНИЛИ СЕ ОНИМ ШТО БИ НАШЛИ

Приликом бежања од усташа скривали смо се по оближњим шумама, а хранили млеком од крава које би моја мајка и друге жене помузле, а које су биле пуштене јер су газде биле протеране или убијене, истиче Стеван. У условима (не)живота били су пуни вашки којих су се решавали тако што су изнад вреле воде која је испаравала стављали своју одећу.

Срђан Секулић
Извор бр. 109
21.1.2015.