Бошко и Адмира 1993 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Бошко и Адмира 1993



Убиство Бошка Бркића и Адмире Исмић је сиврепо убиство које је извршио припадник јединице "Шеве" из муслиманске Армије Босне и Херцеговине 18. маја 1993. године, док су покушали да побегну из муслиманског дијела у српски дио Сарајева, на Врбања мосту.

Криминални гангови у ратом захваћеном сарајеву су знали да заљубљени пар жели да побегне из Босне и Херцеговине у иностранство, као и то да носе велику количину новца са собом.

Њихови лешеви су данима лежали на мосту, а касније су сахрањени прво на војничком гробљу у Сокоцу, а после на муслиманско гробље по жељи Адмириних родитеља.

О њиховој вези, као и трагичној погибији погибији упознат је цијели свијет јер су написане бројне пјесме и снимљени филмови, као за Ромеа и Јулију.  

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године. Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па се србски народ често дизао на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније је припојила што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовда 1914. године атентат на аустијског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав Независне Државе Хрватске гдје су усташе починиле стравичне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице НОВЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од усташа. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су усташке злочине приписивали Немацима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин Зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
 

 

 

БИОГРАФИЈЕ

Бошко Бркић, од мајке Радмиле и оца Радета је био Србин из Сарајева, рођен 1968. године. Крајем 1984. упознао је вршњакињу Адмиру  Исмић (од мајке Недарете), дјевојку муслиманске националности у предратном Сарајеву, када националност није била важна нити је ико од Сарајлија обраћао пажњу на то.

Њих двоје су се завољели на први поглед и од тада се нису раздвајали. Ишли су скупа на љетовања, зимовања, а планирали су и вјенчање.

Током ратних дешавања Сарајево је било подијељено на централни дио, које су контролисали муслимани и периферне дијелове које су контролисали Срби, односно Војска Републике Српске.

Мост на Врбањи је била једна од граничних тачака, то је била и црна зона смрти пошто су многи становници који су жељели побјећи из муслиманског дијела Сарајева на српску страну и ту бивали убијени. Бошков отац је умро прије рата, а брат и мајка су му отишли у Крушевац.

 

 

УБИСТВО

Бошко Бркић је био из имућне породице, па је желио да са собом понесе и новац, односно 50.000 ДЕМ тј. њемачких марака и тако скупа са својом изабраницом Адмиром (иако су се њени родитељи противили) започне нови живот у мају 1993. далеко од рата и бивше Југославије гдје се није назирао крај страдањима и мржњи која је преплавила Босну и Херцеговину.

Сарајевски криминалци су то добро знали, те се баш тих дана средином маја несрећне 1993. године увелико причало по чаршији о драгоценом "товару" који Бошко Бркић планира да понесе са собом.

Бошко је наиме неколико дана прије убиства добио позив из муслиманске Војне полиције, како би се јавио ради узимања оружја и "пружања отпора агресору". Неодазивање таквом позиву значило је одвођење у затвор и батинање. Међутим, могло се тако нешто избећи за позамашну суму новца.

Дана 18. маја 1993. око 17 сати Бошко и Адмира су дошли до Врбања моста, гдје су жељели да пређу на Грбавицу дио града које је контролисала Војска Републике Српске. Кренули су трком, не слутећи да их зликовци већ држе на нишану, па је се тако проломио пуцањ који је смртно погодио Бошка, а одмах потом још један који је тешко ранио Адмиру. Она је допузала до њега и загрлила га. 

Тако су остали да леже неколико дана, пошто се припадници УНПРОФОР-а нису усуђивали покупити лешеве, да не би и они погинули док се не прогласи примирије. Није познато како је новац који је Бошко носио зашивен у унутрашњим џеповима нестао, али се зна да тај дан када су лешеви сарајевских Ромеа и Јулије однети...да тај новац није више био код Бошка. Криминалци су то већ узели себи.

Биографија злочинца који је испалио смртоносне хице у заљубљени пар није позната, сем да је био припадник озлоглашене јединице "Шеве" коју је контролисао Мушан Топаловић Цацо, иначе командант 10. брдске бригаде  муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине која је имала обичај да управо преко снајпера убија невине Србе односно ненаоружане цивиле, а такође су били познати по криминалним радњама у ратном Сарајеву (дрога, крађе, силовања, проституција, шверц...).

Лешеви Бошка и Адмире су првобитно сахрањени на србском војничком гробљу у Лукавици недалеко Сарајева.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 

Крајем 1995. године када је рат у Босни и Херцеговини завршен усљед потписивања Дејтонског мировног уговора у САД... Адмирини родитељи су одлучили да пренесу посмртне остатке своје ћерке на гробље у муслимански дио Сарајева на гробље Лав. Па су тако пренети и Бошкови посмртни остаци.

О трагичној погибији овог младог пара снимљене су и пјесме, филмови, приказујући сву суровост и ужасе рата на простору бивше Југославије, која је у крви нестала почетком 1990-их година.

Званичнна истрага о убиству Бошка Бркића и Адмире Исмић никада није спроведена. За овај злочин нико није одговарао. Претпоставља се да је злочинац који је ово извршио послат, тј. склоњен у Аустралију одмах након рата и да му је дат лажни идентитет да не би откривао командну линију одговорности, али и криминалне радње у које су били уплетени готово сви муслимански команданти у Сарајеву почетком деведесетих година 20. стољећа.

 



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links