Ученици завршних разреда средњих школа прошле недеље завршили су са наставом. Са осмехом на лицима, али и сузама у очима опраштају се са својим професорима, пријатељима из школских клупа и са једним начином живота који из главе никада неће моћи, а ни желети да избришу.

Иако тек од недавно пунолетни многи од њих већ одавно имају јасан став о животу, животним циљевима и оним што би хтели постати у будућности. Наши саговорници били су ученици четвртих разреда средњих школа из Вуковара и Даља у којима се настава одвија на српском језику и писму. Сви они, без обзира на то коју су школу завршили, желе да упишу неки факултет, а највише се одлучују за оне у Новом Саду, Осијеку и Београду, па чак и за Ријеку и Осло.

ПЕЧАЛБА КАО РЕШЕЊЕ

- Након завршене основне школе одлучила сам да упишем Гимназију на српском језику јер желим да студирам у Новом Саду, а познато је да ако школу завршим на српском језику онда могу без проблема факултет да упишем и овде и тамо. Гимназију сам уписала зато што нисам знала шта ћу студирати па сам хтела да добијем више времена да се одлучим и одлучила сам се за Медицински факултет у Новом Саду, каже нам ученица Гимназије Тања Обрадовић из Борова.

Њен колега из школских клупа, Страхиња Падежанин из Вуковара, своје школовање наставиће у српској престоници Београду где планира да се упише на Академију драмских уметности.

- Пре уписа у средњу школу знао сам шта желим да студирам и по томе сам одлучио да упишем Гимназију јер сам сматрао да ћу у њој добити неопходно знање за факултет који ћу уписати. Такође, одлучио сам да се образујем на српском језику и писму јер једино тако школовање могу да наставим у Србији, каже нам Срахиња.

Две ученице из Струковне школе Вуковар, смер хотелијерско – туристички техничар, Душка Милиновић из Борова и Николина Гуњ из Мирковаца, планирају да упишу енглески језик, али у два различита града, у Осијеку и Ријеци.

- За Ријеку сам се одлучила јер сматрам да ћу тамо имати више простора за напредовање. Са друге стране, и да се не снађем на факултету тамо ћу лакше моћи наћи посао са својом средњом школом, истиче Николина Гуњ.

ПОСЛЕДЊА ГЕНЕРАЦИЈА

Весна Лазић из Борова, матурант Техничке школе „Никола Тесла“ из Вуковара, смер еколошки техничар, једна је од шест матураната овог смера на српском језику и писму.

- Мој разред је један од мањих разреда у Техничкој школи, а иначе смо последња генерација која је уписана на српском језику и писму, јер три разреда уназад мог смера ни један није уписан на нашем језику. Разреди на српском језику у Техничкој школи су углавном мањи од оних на хрватском иако то раније није био случај. Разлог за то је што многи уписују школе у Осијеку сматрајући да ће на тај начин лакше уписати неки факултет овде у Хрватској што по мени није оправдано, јер заправо сматрам да смо ми са двојезичним дипломама у предности у односу на њих јер равноправно можемо студирати и овде и у Србији, нагласила је Весна која планира да упише радиологију у Београду.

За школовање на српском језику и писму одлучио се и Вељко Деветак из Вуковара који је пре четири године уписао Економску школу.

- Уписао сам смер економски техничар, а за школовање на српском језику одлучио сам се јер сам Србин и желео сам на тај начин да чувам и свој језик и традицију јер сматрам да је то јако битно за нас младе људе. На српском језику и писму завршио сам и основну школу и образовање на свом матерњем језику није никакав терет као што то неки мисле. Препоручио бих свим основцима који планирају да упишу Економску школу, да је упишу на српском језику и сматрам да ће већина такву одлуку и донети. Сваки језик је богатство, поготово наш матерњи језик, стога желим да препоручим свим основцима који уписују средње школе да их упишу на свом језику и писму уколико за то имају могућности, напомиње Деветак.

СА СРПСКИМ У НОРВЕШКУ

Да образовање на српском језику и писму није никаква препрека за наставак школовања не само у Хрватској и Србији него и другим државама, најбоље нам показује управо Вељков пример који ће се након завршетка државне матуре и добијања сведочанства и дипломе, отиснути пут Норвешке где му се већ налазе родитељи.

- Планирам да упишем енглески језик у Ослу. Наравно да за моје будуће образовање српски неће бити битан, али мени ће лично значити што сам се образовао на свом језику и писму. Што се самог уписа тиче никаквих проблема нећу имати са двојезичном дипломом, чак знам једну жену која је на том факултету током студирања уписала часове српског и хрватског језика, тако да тамо нема никаквих проблема око тога, наглашава Вељко.

За наставу на српском језику определила се и ученица Економске школе Даљ Наташа Вуковић која је основну школу завршила у Немачкој, а након доласка у Даљ изразила је жељу да се образује на свом матерњем језику иако није знала да чита и пише ћирилицу.

- Изабрала сам школу у Даљу пошто сам дошла из Немачке па ми је било лакше да будем у школи и разреду где је мање ученика. Било ми је лакше учити језик, то ме је занимало јер у Немачкој нисам имала прилику рецимо учити да пишем ћирилицу.

Сматрам да сам успела на крају, нико ме није превише оптерећивао и излазили су ми у сусрет, учили ме од самог почетка, најпре штампана слова, а онда све више и више, истиче ова матуранткиња која сматра да образовање на српском језику није никаква препрека.

- Мени је то велика предност јер, познато је, можемо без проблема студирати и овде и у Србији, каже Наташа.

ДЕЦУ НЕ РАЗДВАЈАЈУ ШКОЛЕ, РАЗДВАЈА ИХ ПОЛИТИКА

У јавности се често наглашава да су школе у којима се настава одвија и на српском језику и писму одвојене школе и представљају се као главни узрок подељености. Упркос таквом представљању у јавности, по речима ученика, стање на терену је нешто другачије.

- Што се нас тиче ми смо се увек дружили. Осећала би се нека напетост у време нпр. обележавања дана сећања у Вуковару, али након пар дана све се смири, као да се ништа није ни десило, каже Душка Милиновић из Борова матурант Струковне школе, смер хотелијерско-туристички техничар.

- Лично на себи нисам осетио било какву врсту дискриминације, нити сам имао неки конфликт. Колико могу да приметим, барем у Економској школи у Вуковару, ученици из супротних разреда се међусобно слажу, на одмору се друже и Срби и Хрвати и то је најнормалнија ствар. Влада једно нормално расположење и дружење и колико знам за ове четири године није било међунационалних конфликата, напомиње Вељко Деветак.

За такво представљање у јавности, али и уопште о том проблему, матуранти имају и свој јасан став.

- Постоје људи као што смо Вељко и ја који се друже и са Србима и са Хрватима јер ми смо отворени типови и немамо с тим про-блема. Постоје људи који би се можда хтели дружити међусобно, али једноставно немају прилику за то, њих не спаја овај град, родитељи, професори. Нису довољно отворени попут нас да крену у неку конверзацију путем разних удружења, позоришта и слично. Није неопходно спојити наставу да бисмо се ми дружили, али неке активности ван наставе и школе морају да постоје јер не можемо се ми ни из чега упознати, сматра Страхиња Падежанин.

- Код нас та одвојеност није изражена, ученици се међусобно друже, чак су и разреди по потреби мешани, јер код мене од нас шест, троје иде на српски, а троје на хрватски, додаје Наташа Вуковић.

Након краја наставе матуранте ускоро очекује и полагање државне матуре, а по њиховим речима спремно дочекују и тај финални део свог средњошколског образовања.

- Не плаши ме полагање државне матуре, мислим да ћу моћи то да научим и да положим како бих уписао факултет који желим, каже Драган Томашевић из Бијелог Брда матурант Економске школе Даљ који ће покушати да упише факултет у Осијеку, а ако му то не пође за руком покушаће и у Новом Саду.

- С обзиром да је Гимназија најбоља за полагање државне матуре сматрам да нећу имати великих проблема око полагања и сама матура ме не плаши, више се плашим полагања пријемног испита. С тога бих и позвала све оне који размишљају да упишу Гимназију, да је упишу на српском језику и писму, јер познато је да се на многим факултетима у Србији као што су нпр. књижевност, право, журналистика, на пријемном полаже и српски језик, истакла је Тања Обрадовић.

УВЕК ФАЛИЛА ДВОРАНА

Током школовања ови млади људи доживели су мноштво лепих тренутака, али и оних мање позитивних којих ће се увек сећати.

- Нама је у школи недостајала дворана па физички никада нисмо могли да радимо онако како треба, остало је све било у реду, посебно се радо сећам екскурзија и посете Опленцу где смо имали прилике да на лицу места нешто научимо о нашим владарима и краљевима, истиче Николина Гуњ.

- Ја ћу се увек сећати прве године када сам кренула у Техничку школу која је тад била у обнови. Ми смо ишли у оближњи Раднички дом и никада нећу заборавити ту хладноћу и зиму. Међутим, врло брзо када смо се преселили у школу добили смо изванредне услове за наставу, сећа се Весна Лазић.

Заједничко свим овим матурантима поред тога што су се образовали на свом матерњем језику је да позивају све будуће средњошколце да се такође одлуче за наставу на српском језику и писму јер сматрају да је кавлитетнија и да отвара веће могућности за даљње образовање. Такође, заједничко им је и то да нико од њих, барем у овом моменту, не планира да се врати у свој крај и да у њему започну професионалну каријеру. Да ли ће тако и бити зависи од много тога. Ипак, остаје нам нада да ће ови млади људи на факултетима бити једнако успешни као и у својим средњим школама, а да ће се с временом у њиховом родном крају створити нормални животни услови, достојни човека, како би се и они овде вратили.

Срђан Секулић
Извор бр. 143.
25.5.2016.