Према документима и саопштењима избегличких и других удружења Срба из Хрватске, и ауторима Милојку Будимиру, Јовану Каблару, Ђуру Куљанину и Милану Војновићу
За време последњег грађанског рата из Хрватске је протерано више од 400.000 Срба. С тим је остварена стратегија хрватске политике – свођење броја Срба у Хрватској на три до четири процента. Срби у Хрватској до краја 1990. године имали су статус конститутивног и државотворног народа, са потпуно истим правима као и Хрвати у Хрватској. Данас су избеглице и прогнаници разасути по читавом свету, а Срби који су остали у Хрватској су на разини испод националне мањине, што јасно указује на њихову трагичну судбину.
На властитој земљи Срби су проглашени за агресоре и терористе и без обзира на то што је РСК била под заштитом Уједињених нација, током 1995. године уследиле су завршне операције у којима је била ангажована и америчка авијација. У акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ убијено је око 2.500 Срба, а прогнано више од 250.000. На тај начин укупан број Срба на територији данашње Републике Хрватске, у односу на њихов број од 1990, смањио се за више од две трећине. За интеграцију Хрватске „Олуја“ није била неопходна, али је за чишћење Срба и на њихово свођење на Туђманових три до четири одсто била потребна.
Према попису становништва од 31. марта 2001. године, у Хрватској је било 4.437.460 становника. Од тог броја, Срба је 201.631 или 4,54 одсто. Према ранијем попису из 1991. године, Срба је било 581.663 или 12,2 одсто. Међутим, према „српској статистици“ било их је 750.000 или 17 одсто, а према процени неких српских истраживача из Хрватске било их је 1981. године 816.000, а 1991. године 849.000, што је чинило 18 одсто од укупног броја становника.
Српски народ у Хрватској, до доношења Устава Републике Хрватске 25. децембра 1990, носилац је суверенитета и конститутивности. Та конститутивност била је загарантована још од средине 19. века, а потврђена више пута током 20. века. Проглашењем Срба за националну мањину створен је разлог за избијање грађанског рата у Хрватској. После формирања Републике Српске Крајине (19. децембар 1991. године) дошло је до издвајања српског народа из Хрватске, а убрзо затим и до оружаних сукоба.
УЗУРПИРАНА ИМОВИНА
Вредност евидентиране приватне имовине остале иза Срба избеглих из Хрватске се према незваничним подацима процењује на 30 милијарди евра, али званичних података нема (Београд није направио процену на основу евиденције извршене још 1996. године).
Попис имовине избеглих Срба у Србији организовало је ондашње Одељење за сукцесију Савезног министарства правде СРЈ, одштампани су формулари, а избеглице из Хрватске, али и из других крајева, уписале су у њих своју имовину. Њихови формулари су после оснивања Државне заједнице СЦГ, а затим и њеног распада, завршили у Министарству финансија Србије – Одељењу за заштиту правних лица у иностранству и алиментацију, а да их нико није обрадио и начинио процену вредности имовине избеглих Срба.
Незваничну процену о 30 милијарди евра вредној имовини Срба из Хрватске дао је бивши премијер некадашње Републике Српске Крајине Борислав Микелић, а израчуната је на основу података Комитета за расељена лица, као и на основу евиденције Савезног министарства правде. Том евидентирању приступио је далеко мањи број од очекиваног, у првом реду јер су се плашили да њихова приватна имовина не уђе у оквире државних односа Хрватске и Југославије, односно сукцесије. Но, и поред тога до сада евидентирана приватна имовина довољно говори шта су све избегли и прогнани Срби оставили иза себе, када су 1995. године прогнани са својих вековних огњишта.
Срби су у Хрватској до рата имали око 600.000 хектара земљишта, од којег 320.000 хектара најплодније земље и око 120.000 хектара под шумом, виноградима и воћњацима. У власништву Срба у Хрватској било је око 18 милиона квадратних метара грађевинског простора, од којих 14 милиона стамбеног и 4 милиона квадратних метара пословног простора. Када је у питању покретна имовина Срби су на пример остали без око 400.000 пољопривредних машина, 64.000 разних моторних возила, око 440.000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезарија, као и 760.000 разних кућних апарата и техничких уређаја. Срби су остали и без око 980.000 грла крупне стоке, око 18 милиона чокота винове лозе, осам милиона стабала воћки, 120.000 кошница пчела и око 1.550.000 разних уметничких предмета и око 980.000 грама злата, а имали су и око 24.000 бунара и цистерни површине од око 960.000 кубних метара. Приликом евидентирања имовине Срба, укупно је пријављено 180 милиона тадашњих немачких марака и 3,5 милијарди динара у хрватским пословним банкама и 600 милиона динара у хартијама од вредности. Под недовршене инвестиције пријављено је око 800 милиона немачких марака, док су залихе трговачке робе, житарица, алкохолних пића пријављене у износу од 16.500.000.000 динара. Када се овим подацима придодају и улагања у путну и другу инфраструктуру путем самодоприноса, изузимање Срба из прихода од приватизације, као и неисплаћене пензије за 50.000 српских пензионера, са сигурношћу је процењено да вредност имовине износи 30 милијарди евра. Наравно, овде нису укључени подаци грађана Србије, њих око 25.000 који су имали приватне куће и викендице, те другу имовину, а кроз евидентирање пријавило се 12.500 грађана.
Према подацима из разних извора, у Хрватској је уништено или девастирано око 40.000 кућа Срба и то у такозваном „сектору Југ“ (Лика и Далмација) око 20.000 кућа и скоро исто толико домаћинских објеката. Српске куће уништаване су и изван подручја ратних дејстава, али о томе нема прецизне евиденције. У Хрватској су такође уништена 182 задружна дома, 56 амбуланти, 78 цркви, 29 музеја, 181 гробље, 325 трговина, 113 водовода, 167 споменика, 311 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, 118 складишта, сва ниско-напонска мрежа.
ОДУЗЕТА СТАНАРСКА ПРАВА – ПРЕПРЕКА ЗА ПОВРАТАК
Избегли и прогнани Срби из Хрватске већ годинама указују да Хрватска само декларативно говори о повратку Срба, а у пракси чини све да до тога не дође. Најбољи пример за то су станарска права. Сваком ко је добронамеран, постало је јасно да је нерешавање станарских права у функцији етничког чишћења. Хрватска је за време рата, а посебно у „Бљеску“ и „Олуји“ прогнала преко пола милиона Срба, тако да су Срби остали без биолошког и интелектуалног потенцијала у Хрватској. Само из градова у којима није било рата отерано је преко 124.000 Срба и отето 25.000 стамбених јединица. У градовима је минирано око 10.000 српских објеката. У руралним зонама уништено је више од 13.000 привредних објеката и све оно што их је пратило да се не би могли и немају где вратити. Од 1.107 насеља у којима су Срби били већина, она су или нестала или су боље објекте запосели досељени Хрвати.
Одмах по прогону Срба, у другој половини 1995. године, Сабор Хрватске донео је Закон о привременом преузимању и управљању одређеном имовином, а нешто касније донет је и Закон о давању у најам станова на ослобођеној територији. Осим тога, у Хрватској су у време постојања Републике Српске Крајине откупљивани станови у друштвеној својини, а станови који су били на територији РСК нису били предмет откупа, па су тако постали државна својина Републике Хрватске.
Прогнаним Србима из Хрватске станарско право одузето је судским путем, на основу одредбе закона која је предвиђала одузимање станарског права у случају да носиоци права стан не користе у периоду дужем од шест месеци. Није узета у обзир чињеница да су Срби насилно протерани и да није постојала никаква могућност да се у наведеном року врате. Да је ово само фарса говори и податак да су и преостали Срби који нису напустили Хрватску ради своје националне припадности изгубили станарско право. Овакви станови су после тога, на основу Закона о откупу станова, били откупљени од стране нових носилаца станарских права. Тако су корисници станова добили предност над власницима.
Појам станарског права је код страних правних стручњака изазивао доста нејасноћа. Несумњиво је да станарско право, иако непознато у западним правним системима, јесте у суштини имовинско право и као такво припада корпусу људских права. Овакво схватање станарског права потврђено је праксом Дома за људска права БиХ, односно укључено у људска права заштићена Европском конвенцијом.
Уместо да Хрватска врати одузета станарска права, она током 2003. године доноси Програм за стамбено збрињавање. Тиме је јасно показала колико јој је стало до Бечког уговора и до преузетих обавеза према Споразуму о нормализацији односа са СРЈ. Исто тако мали су изгледи да се реализује договор Министарске конференције у Сарајеву од 31. јануара 2005. године, по којем је избегличка проблематика морала да се реши до краја 2006. године. До сада није утврђена заједничка матрица кроз тзв. „Мапе пута“, јер су остала спорна нека питања са Хрватском, а на првом месту станарска права.
Хрватска је ових дана донела Уредбу којом дозвољава да се врате станарска права на подручју Источне Славоније, Барање и Западног Срема, излазећи тако у сусрет захтевима углавном Хрвата који су се после мирне реинтеграције вратили на то подручје. Сада је дозвољено да се могу откупити и станови из тзв. „Програма стамбеног збрињавања“, али по цени од 400 до 800 евра по м², па ће сигурно бити мало оних повратника који ће моћи да откупе такве станове. Хрватима у овом моменту иде на руку и најављена Донаторска конференција, на којој би се прикупила средства којима би се помогло онима који су остали у Хрватској без станарских права. Тако ово политичко питање постаје хуманитарно, а уместо да се поштују права уважавају се потребе.
ПОПИС – БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ!
Коментаришући резултате пописа из 2001. године, проф. др Жарко Пуховски из хрватског Хелсиншког одбора изјавио је тада да „смањење једне етничке групе у једној деценији скоро за трећину не може бити резултат природних миграција, већ је то одлазак под притиском, што се обично назива етничким чишћењем“.
Већ сада сигурно можемо закључити да је број Срба мањи, него у време тог пописа. Подручја од посебне државне бриге (бивша РСК) су и даље депопуларизујућа. Њихова демографска структура великим делом је поремећена ратним дешавањима. Нема виталне, потенцијалне аутохтоне демографске обнове. У дугорочној перспективи, уколико не дође до радикалних имиграционих заокрета, ова ће подручја бити опустошена и то не само рурални део, већ и градови којима ова сеоска насеља гравитирају.
Ако је судити по резултатима пописа становништва у Хрватској, почев од првог, одржаног 1948. године, па све до последњег 2001. године, може се закључити да се Срби у овој бившој југословенској републици нису ни рађали! Укупан број Срба и других припадника националних мањина, забележен пописом из 1991. године, идентичан је оном из 1948. године.
Према попису из 1991. године, Хрватска је имала 4. 784. 265 становника, од тога броја као Срби изјаснило се 581. 663 становника или 12,15 одсто. Тај број је сигурно далеко већи јер се више од 106. 000 лица изјаснило као Југословени, а познато је да су већину од тога броја сачињавали Срби који су се у значајном броју налазили и у рубрици „остали“, у којој је било уписано 316. 736 становника. Тако се поуздано може тврдити да је тада у Хрватској живело више од 800. 000 Срба.
Затим је већина Срба у два велика таласа напустила Хрватску. Први талас био је 1991. године, што је представљало почетак политике коју је проводила Хрватска демократска заједница и њен председник Фрањо Туђман, чији циљ је био да се број Срба у Хрватској сведе на три, до четири одсто. Ово је постигнуто после другог таласа 1995. године, током операција „Бљесак“ и „Олуја“, када је готово све становништво протерано са подручја Републике Српске Крајине, под међународном заштитом УН. А евидентиран је и трећи талас – то су они који нису желели да дочекају завршетак мирне реинтеграције Источне Славоније и Барање у састав Хрватске.
Према Закону о попису становништва, домаћинстава и станова у Републици Хрватској, донетог од стране Хрватског сабора на седници 15. јула 2010. године, пописиваће се хрватски држављани, страни држављани и особе без држављанства које имају пребивалиште у Хрватској, без обзира на то где се налазе у време пописа, да ли у Хрватској или у иностранству. Пописом, планираном од 1. до 28. априла ове године, неће бити обухваћене особе које имају пребивалиште у Републици Хрватској, али су одсутне дуже од једне године. Неће бити обухваћени ни они који имају боравиште у Хрватској краће од једне године и не намеравају да остану дуже, као и студенти који студирају у иностранству.
Још у време доношења Закона, а и касније, покушава се проблематизовати законска одредба да се пописом обухватају само особе које имају пребивалиште у Хрватској, уз услов да годину дана нису биле одсутне из земље. Оправдање за ово Хрватска налази у уредбама Европске уније, у којима се особе избегле из земље не наводе као изузетак, па се на њих примењује критеријум одсутности од 12 месеци и биће укључени у укупан број становника земље у којој се налазе. Тај критеријум, осим земаља Европске уније, примењиваће и земље у региону, а тиме се осигурава да те особе буду укључене у укупан број становника само једне земље. То ће нанети највећу штету, првенствено, српској мањинској групацији која је пред налетима рата, спасавајући голи живот, морала да напусти Хрватску.
НЕИСПЛАЋЕНЕ ПЕНЗИЈЕ
Хрватска оспорава право на исплату доспелих, а неисплаћених пензија пензионерима српске народности, који су за време оружаних сукоба у тој држави живели у Републици Српској Крајини (РСК), односно на подручју под контролом и заштитом међународних снага (УНПРОФОР-а), као и онима који су због властите сигурности морали да напусте остале делове Хрватске. Ради се о масовној појави ускраћивања елементарног права, када је оштећено неколико десетина хиљада пензионера са целим или само делом стажа осигурања оствареним радом у Хрватској.
У РСК регистровано је 57.000 пензионера који су отишли у пензију пре оружаних сукоба у тој републици. У Србији преко „Комерцијалне банке“, пензије из Хрватске прима 35.000 пензионера. Према сазнањима овог Удружења, преко 20.000 пензионера (који живе ван Хрватске) пензије прима у тој држави.
Обустава исплате доспелих пензија настала је услед ратних околности, а почела је у јуну 1991. године и трајала је до поновне обнове исплате, а ради се, у просеку, о 81 пензија по пензионеру.
Од лета 1991. године, па све до пролећа 1997. године, Хрватска није исплаћивала пензије Србима који су живели ван Хрватске у било којој од бивших република СФРЈ. Обнова исплате настављена је постепено и то онда када су се створили услови за добијање хрватских личних докумената и донекле безбедан одлазак у Хрватску.
Пензионери су уплаћивали допринос од око 30 одсто од своје плате у МИО и Здравствени фонд Хрватске све време током радног односа, а ускраћени су за половину пензије свог пензионог века. Хрватски мировински фонд је бесправно, на незаконит начин, присвојио њихову новчану имовину. То представља стицање без основа.
Проблем доспелих, а неисплаћених пензија настао је због прекида платног промета, услед ратних околности, између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине (РСК), односно подручја под управом или заштитом Уједињених нација. Дакле, до прекида платног промета и обуставе исплате пензија није дошло због околности изазваних од стране корисника примања, како тврди хрватска страна, већ због ратних околности које су виша сила, па је логично да се на примање исплате доспелих, а неисплаћених пензија не може примењивати законска одредба која утврђује питања обуставе исплате пензија због околности које је изазвао корисник примања.
УНИШТЕНО КУЛТУРНО БЛАГО
Са прогоном Срба из Хрватске дошло је и до систематског уништавања споменика културе, како би се уклонили трагови њиховог миленијског присуства на тим просторима. Нажалост, у Матици није постојало расположење да се покрене домаћа и светска јавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. У протеклом периоду духовна баштина није пописана, нити довољно законом заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве овом проблематиком, може се закључити у каквом се стању данас налази.
Рушење црквених и других објеката српске провенијенције није престало са изгоном Срба из Хрватске. Тако је црква Св. Недеље у Карину минирана и до темеља срушена у лето 1996, демолирана српска црква у Обровцу, на Саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица… Дуга је листа учињеног бешчашћа на овим објектима и, нажалост, наставља се до данас. Са овим желе да униште аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације. У протеклом периоду систематски је уништено око 3.000 споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свет, који је нажалост остао индиферентан. За све време УНЕСКО и друге међународне организације нису исказале довољну бригу за заштиту споменика српске културе.
У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана је Епископска књижница у Пакрацу, коју је основао још Арсеније ИИИ Чарнојевић. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 „Србуља“. Ове се књиге и сада растурају и продају на црном тржишту. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена је и Ризница старе Пакрачке епархије, у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане.
Аутор: Љиљана Богдановић
Извор: Печат
11.2.2011.