Аустро-Угарска монархија - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Аустро-Угарска монархија


Аустроугарска монархија (нем. Österreichisch-Ungarische Monarchie, мађ. Osztrák-Magyar Monarchia), позната и као Двојна монархија и Дунавска монархија (на немачком говорном подручју и као КУК (нем. Kaiser und König, цар и краљ), била је држава која је постојала у Европи од 8. јуна 1867. па до 31. октобра 1918. године.

Дотадашње Аустријско царство (Хабзбуршка монархија) трансформисано је 1867. године у Аустро-Угарску, да би се тиме задовољиле тежње Мађара за аутономијом. Тиме је практично власт у држави подељена између Немаца и Мађара, који су притом чинили мањи део становништва монархије. Политичке тежње словенских народа, Румуна и Италијана, који су чинили већи део становништва монархије, нису биле уважене. После војног пораза у Првом светском рату 1918. године, Аустро-Угарска је расформирана, а на њеној територији је формирано неколико држава наследница: Аустрија, Мађарска, Чехословачка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Пољска, а неки делови су припојени већ постојећим државама: Италији и Румунији.

Ова држава је више од два столећа играла једну од водећих улога у политичким, економским, војним и  друштвеним догађањима током 19. и почетком 20. столећа.

 


ИСТОРИЈА
 

Главне промене које су довеле до стварања Аустријског царства догодиле су се на конференцијама у Раштату (1797-1799.) и Регензбургу (1801-1803.), а онда 24. марта 1803. проглашено је Царско веће које је знатно смањило број црквених подручја (са 81 на само 3 дела) и царских градова (са 51 на 6). Цар Фрањо узео је наслов цара Аустрије, напустивши потом, 1806., наслов цара Светог римског царства.

Распад Светог римског царства убрзано је француском интервенцијом у септембру 1805. када је 20. октобра те године аустријска војска што ју је предводио генерал Карл Мак фон Либерих поражена код града Улма. Притом је заробљено око 20.000 аустријских војника. Наполеон је поново победио 2. децембра 1805. код Аустерлица, па је Аустрија присиљена на преговоре који су трајали од 4. до 6. децембра 1805. и који су се завршили примирјем.

Француске победе навеле су нека подручја која су зависила о Аустрији да се осамостале. Тако се 10. децембра 1805. изборни кнез Баварске прогласио краљем, а потом је то учинио и изборни кнез Виртемберга, 11. децембра. Коначно, 12. децембра 1805. маркгроф Бадена добио је је наслов великог војводе. Свака од тих нових земаља потписала је споразум с Француском и постала њеном савезницом. Пожунски мир, потписан 26. децембра 1805. проширио је територија Наполеонових немачких савезника на рачун Аустрије.

 


Етнографска карта Аустријске Монархије из 1855. године


 

Кад је 11. августа 1804. цар Светог римског царства Франц II узео наслов цара Аустрије као Франц I, његово се царство протезало од севера данашње Италије до Холандије и од данашње Пољске до Хрватске. У границама царства живело је 6.500.000 Немаца, 3.360.000 Чеха, 2.000.000 Валонаца и Фламанаца, 1.000.000 Пољака, 900.000 Хрвата, 700.000 Срба, 700.000 Словенаца и бројне мање народности. Цар је и даље задржавао наслов краља Угарске, Чешке, Хрватске, Славоније и Далмације. Царство је устројено у централистичком облику, мада су угарске земље имале посебан положај с властитим сабором, а посебан је положај имао и Тирол. Подручје угарских земаља укључено је коначно у састав Аустријског царства након гушења револуције 1848.
 

Раздобље од 1804. до 1815. године значајно је обележено наполеонским ратовима. Након што је Пруска потписала мир са Француском 5. априла 1795., Аустрија је била присиљена понети највећи терет рата с Француском кроз следећих десетак година. То је довело до слабљења аустријске економије, па је Франц II одбио учествовати у следећем рату против Наполеона. Ипак, ушао је у новембру 1804. у тајни војни савез с Руском Империјом против Француске.

Пожунски мир, без обзира на понижавајуће услове за Аустрију, омогућио је јачање војске и привреде, што је пак довело до новог рата против Француске.

Надвојвода Карло, који је и заговарао тај рат, био је на челу Ратнога већа и главни заповедник аустријске војске коју је и реформисао и припремио за нови рат. Министар иностраних послова Јохан Филип фон Стадион лично је мрзео Наполеона због конфискације његових поседа у Француској. Усто, трећа жена Франца II, Марија Лудовика, подржавала је фон Стадиона. С друге стране, Клеменс Венцел фон Метерних позивао је на пажљивије поступање у припремама за рат с Француском. Пораз француске војске у битки код Бајлена у Шпанији 27. јула 1808. подстакао је нови рат, па је 9. априла 1809. аустријска војска са 170.000 војника напала Баварску.

Упркос вишеструким поразима, посебно великим губицима у биткама код Маренга, Улма, Аустерлица и Ваграмаа, и упркос губитку територија у ратовима (споразуми из Кампо Формија из 1797., Пожуна 1806. и Шенбруна 1809.), Аустрија је одиграла одлучну улогу у збацивању Наполеона 1813—1814.

Крајем наполеонских ратова велики је утицај на аустријску спољну политику имао Меттерних који је с почетка подржавао савез с Француском, уговарајући и венчање између Наполеона и Марије Лујзе, кћери Франца II. Ипак, 1812. и он је подржавао рат против Француске, а његов је утицај на Бечком конгресу био пресудан.

 
Аустро-угарска нагодба из 1867. (нем. Ausgleich, мађ. Kiegyezés) је био договор бечког двора и Мађара око преуређења Хабзбуршке монархије. Тако је успостављена двојна монархија Аустро-Угарска. Потписали су је цар Франц Јозеф I и мађарска делегација на челу са Ференцом Деаком. Нагодба је дошла након низа неуспелих уставних реформи у Хабзбуршкој монархији и гарантовала је мађарској влади у Будимпешти једнак статус аустријској влади у Бечу. Беч и Будимпешта би управљали својом половином државе, а повезивали су их заједнички владар (који је био цар Аустрије и краљ Угарске), министарства финансија, спољних послова, рата и двора и царинска унија. Свака половина државе је имала свог премијера и скупштину.

Договор је дошао на предлог Хабзбурговаца као покушај добијања мађарске подршке на почетку Аустријско-пруског рата из 1866, као и покушај пригушивања унутрашњег незадовољства других народа у Монархији. Нагодба је званично добила статус закона након што је усвојена у мађарском сабору 29. маја 1867.

Посебни статуси Трансилваније и Војне Крајине (1435-1881) су укинути, а те територије су постале делови Аустрије или Угарске. Усвојен је нови Закон о националностима, који је теоријски бранио права националних мањина, али је често кршен у пракси. Сваких 10 година детаљи нагодбе су поново утврђивани, пошто су и аустријска и мађарска половина Монархије желеле више утицаја у националним питањима. Две владе су често показивале спремност да ометају једна другу, иако је то често било на штету целе Хабзбуршке монархије.

Нагодба је била непопуларна међу осталим мањинама у вишенационалној монархији. Чеси и Румуни су замерали Бечком двору што се консултовао само са мађарским племством, док су Срби били разочарани укидањем Војне Крајине.

Мађарски државник Ференц Деак, који се разишао са Лајошом Кошутом након неуспеле револуције 1848. је био најзначајнија личност око доношења нагодбе. Његов главни циљ је био да уједини територије Хабзбурговаца удовољивањем већини мађарских либералних захтева и да Угарској разлог за опстанак у унији са Аустријом. Пошто је аустријски део државе био богатији и насељенији, једнак политички третман је ојачао мађарску половину државе и окончао њихове страхове да ће се Бечки двор определити да Словенима, а не њима да већа права. Двојна монархија која је нагодбом основана као трајно решење је трајала 50 година и распала се после Првог светског рата 1918. године, након пораза од Краљевине Србије и савезника.


Босна и Херцеговина је по Берлински конгресу 1878. је потпала под аустроугарску окупацију. Аустроугарској војној окупацији је претходио српски народни устанак против Турске који је угушен. Резлтати овог Берлинског конгреса су имали значајан утицај на Србе и Славене на Балкану. Србија и Црна Гора су добиле међународно признање, баш као и Румунија. Док је Бугарска добила признање аутономне кнежевине у Османлијском царству (до 1908.)


Од 1908. до 1909. настала је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој Младотурска револуција и преврати у Цариграду, изведени у лето 1908. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са Великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустро-Угарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто време и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност. Ова криза се сматра уводом у Велики рат. Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза се завршава.

 


Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника и његову супругу Софију Хотек. Гаврило Принцип је пуцао из групе од шесторице атентатора (петорице Срба и једног босанског муслимана), којима је координирао Данило Илић. Политички мотиви убиства је биле жеља за одвајањем аустроугарске провинције Босне и Херцеговине и њено уједињење са Краљевином Србијом. Аустро-Угарска је врло брзо упутила ултиматум српској влади, а потом објавила рат Србији, што је било окидач за низ објава рата између других европских сила, чиме је почео Први светски рат.
 
У Првом светском рату Аустро-Угарска је покренула
велику војску на Краљевину Србију, а касније и на Краљевину Црну Гору, али није имала успеха у почетку, јер је њена војска изгубила Церску битку (18. августа 1914.) и Колубарску битку (15. децембра 1914.), да би у јесен 1915. Немачка послала појачање аустроугарској војсци, па је тако кренуло повлачење српске војске и народа преко Албаније до Крфа. У том периоду аустроугарска војска губи и Мојковачку битку (7. јануара 1916.), када је црногорска војска направила одступницу српској војсци. Савезници Велика Британија, Француска, Русија и Италија, су на југу Грчке створили Солунски фронт 1916. године, а који је пробијен у лето 1918. године, чиме је ослобођена Бугарска и Србија.


По завршетку Првог светског рата, Велике силе - победнице, одлучиле су да Аустроугарска монархија нестане са политичке карте света. На простору распаднуте државе настале су:

    1. Аустрија - немачка национална држава, која је обухватила простор бивших аустријских крунских земаља: Доње Аустрије, Горње Аустрије, Салцбурга и Форарлберга, као и северни и североисточни део Тирола, највећи (северни) део Штајерске, готово целу Корушку, као и крајње западне делове Угарске, насељене Немцима (данашњу покрајину Бургенланд).
    2. Мађарска - мађарска национална држава, која је обухватила средишње делове некадашње Угарске, насељене углавном мађарским становништвом.
    3. Чехословачка, која је настала као национална држава три народа: Чеха, Словака и Русина, а обухватила је бивше аустријске крунске земље: Чешку (Бохемију), половину Шлезије и Моравску (насељене Чесима), као и читаву северну и североисточну Угарску (насељену Словацима и Русинима).
    4. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је настала одлуком Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба да се припоје Краљевини Србији. У састав ове државе ушли су: Босна и Херцеговина, затим, бивши угарски крајеви: западни Банат, највећи део Бачке, јужни мањи део Барање, Срем, Славонија, Хрватска, Међумурје и Прекомурје, а од аустријских крунских земаља и делова земаља: Далмација (без неколико острва и града Задра), највећи део Крањске (без Нотрањске), мањи јужни део Корушке, јужна Штајерска и острво Крк, које је припадало Приморској.
    5. Пољска, која је настала распадом три велика европска царства: Аустроугарског, Немачког и Руског. Распадом Аустроугарске, у састав новоформиране пољске националне државе ушли су: половина бивше крунске земље Шлезије и Галиција у целини, а од Угарске мали крајњи северни део (Чарни Дунајец), на Карпатима.

Остатак земље припојен је суседним, већ постојећим државама:
    1. Италија је добила Приморску, готово у целини (без острва Крка), град Ријеку, неколико острва и град Задар у Далмацији, мањи део Крањске (Нотрањску), мали део југозападне Корушке и читав јужни Тирол.
    2. Румунија је у односу на предратно стање готово удвостручила своју територију. Обухватила је целу источну Угарску: највећи део Баната, Кришану, област реке Мориш и цео Ердељ, а од аустријског дела Буковину, у целини.


Распад земље донео је велике проблеме новонасталим земљама изван Аустрије и Мађарске у периоду између два светска рата, јер је у њима остала бројна немачка мањина (Судети и цела западна Чешка) у Чехословачкој, Војводини, румунском Банату и јужном Тиролу у Италији, као и мађарска мањина која и данас живи у северној Војводини, јужној Словачкој, целој Трансилванији у Румунији и прикарпатској Русији. У рату је нестала бројна јеврејска заједница, која је насељавала читаву некадашњу Монархију, а после Другог светског рата, на том подручју скројене су нове границе. Источни делови Пољске, русински крајеви Чехословачке и северна Буковина припали су Совјетском Савезу, а Задар и острва, Ријека, Нотрањска и Истра — Југославији.

Данас се подручја бивше Аустроугарске налазе у саставу чак 13 земаља. То су: Аустрија, Мађарска, Италија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Румунија, Украјина, Пољска, Чешка и Словачка.

 

 

 

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА И УРЕЂЕЊЕ

У административном смислу, Аустроугарска се делила на аустријски и угарски интересни део монархије. После анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, Босна и Херцеговина је постала територија са посебним статусом у оквиру Аустроугарске и налазила се под заједничком управом оба дела монархије. Земљом је до смрти (1916.) владао стари цар Франц Јозеф I, а до распада државе званични монарх био је и последњи владар из владарске куће Хабзбурга - Карл I.

Аустријски део монархије чиниле су следеће покрајине:   

Област Гл. град
  Буковина   Чернивци
  Галиција и Лодомерија   Лемберг
  Шлезија   Тропау
  Чешка   Праг
  Моравска   Брно
  Доња Аустрија   Беч
  Горња Аустрија   Линц
  Форарлберг   Брегенц
  Тирол   Инсбрук
  Салцбург   Салцбург
  Корушка   Клагенфурт
  Штајерска   Грац
  Крањска   Љубљана
  Далмација   Сплит
  Хрватска и Славонија   Загреб
  Угарска   Будимпешта
  Приморска   Ријека
  Босна и Херцеговина   Сарајево

 

 
   
   

 




 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ДЕМОГРАФИЈА

Лингвистичка структура становништва Аустроугарске била је следећа:

Језик Заступљеност
  немачки 24%
  мађарски 20%
  чешки 13%
  пољски 10%
  рутенски 8%
  српски 8%
  румунски 6%
  словачки 4%
  словеначки 3%
  италијански 3%

Према Алену Џ. П. Тејлору, становништво Аустроугарске су у грубим цртама чинили:

 

Народ Бројност Проценат
  Словени 23.500.000 45%
  Немци 12.000.000 23%
  Мађари 10.000.000 19%
  Румуни 3.000.000 6%
  Остали 2.500.000 5%

 


 

ОРУЖАНЕ СНАГЕ

Аустроугарска војска је била веома сложена институција и састојала се од вишенационалних јединица регрутованих међу 11 народа: Аустријанаца (Немаца), Мађара, Италијана, Румуна, Чеха, Словака, Пољака, Рутена, Словенаца, Срба и Хрвата; организованих у пет војних структура.

Снаге три „прва позива“ (мушкарци узраста од 18 до 33 године) су сачињавале

- пешадијске и коњичке дивизије аустроугарске Царске и краљевске заједничке армије;

- пешадијске дивизије аустријских Царских и краљевских одбрамбених снага и

- пешадијске (Honvedseg) и коњичке (Huszar) дивизије мађарских Краљевских одбрамбених снага (Magay kiralyi Honvedseg).

 

Аустријска Царско-краљевска територијална армија (Kaiserliche Koningliche Landsturm) и мађарска Краљевска територијална армија (Magay kiralyi Nepfelkelo) су сачињавали „други позив“ статичних одбрамбених снага и обухватала је људе узраста од 34 до 55 година.

Језик којим су издаване команде у Заједничкој армији и аустријској војсци је био немачки, а за мађарске снаге мађарски језик. До августа 1914. године је мобилисано близу 1.800.000 људи за Балканско ратиште, да би се у мају 1918. године тај број попео до 3.200.000.

Армијски ваздушни корпус (Luftschiffer undfleigertruppe) који је био део Заједничке армије и Поморски ваздушни корпус (Seefleigrkorps) су оперисали на западном Балкану.

 



Посећено је: 2799  пута
Број гласова: 15























Skip Navigation Links