Милијарде у ризницама „Свете столице“ захваљујући Хитлеру, Мусолинију, Павелићу, али и мафији, корумпираним демократским политичарима данашњице и слободним зидарима.
Криминални роман? Научна фантастика? Не, стварност!
Како је изгледао економско-финансијски аспект односа Ватикана према Адолфу Хитлеру, Бениту Мусолинију и Анти Павелићу?
Што се Павелића тиче, за подсећање, он бежи 1945. првобитно у Аустрију (тајна операција „Пацовски канали“), у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим.
Павелић одседа у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском Латиноамеричком институту, са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог Папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен Папи…“
Следи боравак у папиној летњој резиденцији Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“; затим у папинском Оријенталном институту унутар (црквених и државних) зидина Ватикана, па у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Потом je на реду доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948, дакле после 2,5 године под директном заштитом Ватикана, Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду „Сестриере“, који ће га одвести у Аргентину.
Сведочење агента ЦИА
Будући да тамо није стигао са стотинама милиона свог геноцидног плена, постоји само једна логична могућност, наиме, да су та финансијска средства остала у Ватикану. Ту претпоставку је потврдио и амерички контраобавештајни агент William Gowen. Он је у Риму средином 1947. истраживао делатности хрватског клерикалног „Института Св. Јеронима“ у оквиру те строгоповрељиве операције „Пацовски канали“ и дошао до закључка, да је „усташко благо завршило у трезорима Ватиканске банке“.
Павелићев дво и погодишњи луксузни одмор од самопрегорних напора 1941-1945. био је заиста изузетно скуп. Но на његову срећу, платиле су га његове геноцидне жртве.
Фашистички диктатор Мусолини је не само поново подарио Ватикану државност и ослободио га плаћања пореза на приходе, већ је 1929. платио Ватикану тадашњих 50 милиона британских фунти, да би папа признао фашистички режим у Италији. Захваљујући пореској утаји и илегалном трансферу тог новца у иностранство, превасходно у „пореске оазе“ и фиктивне фирме, одакле се континуирано шпекулисало на светским берзама (као и са девизама, облигацијама и некретнинама, од којих се изван Ватикана налази преко 2.400 у црквеном поседу, а највећи број њих је лоциран у најскупљим квартовима светских метропола, итд.), та сума је у међувремену нарасла на преко 680 милиона €. То, додуше, не изгледа исувише много, када се упореди са сумом од 27,9 милијарди у вредносним папирима, које је Ватиканска банка (IOR) нпр. само 1993. држала у свом власништву, али сигурно представља довољан разлог, да Ватикан буде захвалан фашистичком диктатору Мусолинију.
Павелић слободан у Аргентини, 1952.
Осим тога, Мусолини је Латеранским уговором предао Ватикану 44 хектара најскупљег земљишта у Риму (Ватикан-град) у власништво, које је од 1870. припадало италијанској држави, и обавезао се да „на име одштете за губитке из 1870.“ исплати одштету у висини од 750 милијарди лира, као и једну милијарду у државним обвезницама. За узврат је већ Пије XI јавно хвалио Мусолинија и његову улогу „при бацању левичарских политичара на колена“ а надбискуп Милана, кардинал Монтини, нпр. наложио је да се на његовој катедрали вијоре фашистичке заставе.
Кардинал-државни секретар Еугенио Пачели, потоњи „ратни папа“ Пије XII, потписао је са Хитлеровом Немачком 8. јуна 1933. конкордат. Свечаном чину је, иначе, присуствовао и његов чувени наследник кардинал Ђовани Батиста Монтини. Том свечаном чину није сметало ни то, да је позната католичка часна сестра и филозоф Edith Stein већ у априлу те године писмено упозорила папу Пија XI на почетак бескрупулозног и безмерног прогањања Јевреја у Трећем рајху.
Папа благословио Павелића
Аналогно томе – хрватски поглавник Анте Павелић потписује 18. маја 1941. године „Римске уговоре“ са фашистичком Италијом и истог дана, на молбу хрватских бискупа, прима га и папа Пије XII на један разговор. Пије XII одваја пола сата за аудијенцију једног – два пута у одсуству на смрт осуђеног – терористе и даје му свој благослов. Папа то чини, иако је претходно био упознат са чињеницом, да су Павелићеве оружане снаге, по наређењу и уз директно учешће хрватског министра др Пука, само четири дана раније масакрирале више стотина беспомоћних српских сељака у православној цркви у Глини, да је почело бескрупулозно и безмерно прогањање Срба у хрватској држави.
Edith Stein, иначе, никада није добила било какав одговор од тада актуелног папе Пија XI, али је дотични Кардинал-државни секретар Ђовани Батиста Монтини потврдио, да је њено писмо било уручено лично папи Пију XI. Edith Stein је потом од нациста у Аушвицу 1942. била у гасној комори убијена и папа Јован Павле II ју је у октобру 1998. прогласио светицом.
Овај конкордат је једини међународно-правни уговор нацистичке Немачке, који је до данашњег дана преживео тај нечовечни режим (за разлику нпр. од Италије и Шпаније, које су одговарајуће конкордате својих тадашњих диктатура ревидирале). Његово даље важење је 1957. потврдила највиша судска инстанца, Уставни суд, (Bundesverfassungsgericht) правне и демократске Савезне Републике Немачке, иако је та државно-правна институција у истом документу изричито потврдила, „да је конкордат закључен после обзнањивања и ступања на снагу и тиме фактички на основу нацистичког „Ermächtigungsgesetz“, којим је Хитлер једним потезом пера поништио највише правне нормативе државе, објединио овлашћења председника и канцелара и успоставио тоталитарну диктатуру у Немачкој.
Ова констелација изгледа прилично проблематично, делује у извесном смислу парадоксално: Конкордат, један изузетно важни правни акт је значи био закључен по доношењу једног изузетно важног, шта више одсудног противправног акта и упркос томе није престао да важи ни по поновном успостављању владавине права?
Формално-правно, међутим, све је остало у границама легализма: Уставни суд је наиме започео своје образложење овог става констатацијом: „Будући да су Савезна Република Немачка и (Хитлеров, прим. аутора) Немачки Рајх међународно-правно идентични…“. Тим поводом је Савезна Република Немачка значи одлучила да себе утврди као правну наследницу своје противправне претходнице. Конкретну корист од тога су, сигурно, имале обе стране: Немачка је успешно истакла/потврдила континуитет своје суверености (упркос претешкој нацистичкој хипотеци непосредне прошлости) а Ватикан је успешно задржао континуитет свог еминентно важног извора финансија (захваљујући претешкој нацистичкој хипотеци непосредне прошлости).
Само на основу тог и даље важећег конкордата убира Савезна Република Немачка, годину за годином и до данашњег дана, црквени порез за Ватикан од својих римокатоличких грађана. Та сума је нпр. 2001. износила 4,5 милијарде € (2012. шта више 5,2 милијарди), а уз то долазе државне субвенције за римокатоличку и протестантску цркву у висини од више милијарди евра годишње. Колико стотина милијарди евра се, дакле, у последњих деведесетак година слило у ватиканске ризнице захваљујући геноцидном злочинцу Адолфу Хитлеру? Да ли у томе лежи одговор на Голдхагеново питање: „Зашто ниједан католички Немац, као учесник у злочину геноцида, зашто чак ни католички крштени Адолф Хитлер никада није био екскомунициран из римокатоличке цркве?“
Ватикан, мафија, корупција
Папа Лав XIII, који је 1887. године утемељио Amministrazione per le Opere di religione, из кога је пак проистекла данашња Ватиканска банка, IOR, отворио је још 1899. у Banco di Roma први лични конто са улогом од тадашњих 3.000.000 лира.
Ватикан је већ тада контролисао ту Римску банку са 50% сопственог капитала а шеф банке је био Ернесто Пачели, који је са својим нећацима Карлом, Маркантонијом и Ђулијом све до шездесетих година XX века заступао финансијске интересе Ватикана, првенствено при преговорима са италијанском државом а нарочито о висини финансијске одштете, на коју је Ватикан полагао право на основу Латеранских уговора. Најзначијнији од свих нећака Ернеста Пачелија је међутим, тада већ као „ратни папа“ Пије XII, званично основао 1942. Ватиканску банку, IOR. Прекретница у раду IOR почела у педесетим годинама XX века, када је у Рим дошао свештеник из Чикага, Paul Casimir Marcinkus. Каријеру у Ватикану је, иначе, започео као телохранитељ папе Павла VI и тада је био познат по свом надимку „Горила“. Остало је забележено, да је страсно и предано пушио дебеле кубанске цигаре, радије играо голф него што је присуствовао Богослужењима и гласно објављивао:
„Са Аве Марија се црква не може водити… Новац, новац, новац…“
Тада се још тешко могло претпоставити, да ће овај егзотични Американац литванског порекла за релативно кратко време постати римокатолички бискуп и председник Ватиканске банке, IOR.
Мада, постојали су већ одређени показатељи. Као прво, он је био штићеник њујоршког кардинала Fransisa J. Spelmana, фанатичног конзервативца, који је за борбу против комунизма мобилисао огромне своте новаца. Један велики део тих финансијских средстава је потицао од побијених Јевреја (и, по природи ствари, једним делом, од побијених Срба у Хрватској 1941-1945), које су им њихове геноцидне убице – немачки нацисти (и хрватске усташе) – отеле и потом депоновалие у ватиканским институцијама (подвучено од стране аутора), као и (по природи ствари – највећим делом) од јеврејских жртава нацистичког Холокауста, заобилазним путем преко САД, које су после победоносног рата врло самовољно „заплениле нацистички плен“ и задржале га. То је Спелмана учинило блиским пријатељем и драгоценим савезником тадашњег папе Пија XII, који је, као што је познато, одмах после Другог светског рата колективно екскомуницирао све комунисте света из католичке цркве.
Други разлог брзог успона Marcinkusa у ватиканској хијерархији је, свакако, било његово рано пријатељство са десном руком „ратног папе“ Пија XII, са миланским надбискупом Ђованијем Батистом Монтинијем, сином једног успешног банкара, који је потом 1963. под именом Павле VI и сам постао папа.
Ко је преселио "пацове"
Кардинал Монтини је, још једном, по свему судећи био тај, који је организовао оне чувене послератне „Пацовске канале“, којима су хиљаде немачких нациста и хиљаде хрватских усташа безбедно стигли у Јужну Америку, и избегли правне консеквенце свог злочиначког делања у Другом светском рату. Павле VI се потом, крајем 1960-их година, нашао у врло неугодној ситуацији. Италијанска влада је, наиме, одлучила да стави ван снаге одлуку фашистичког шефа тадашње италијанске државе Бенита Мусолинија из 1942. године, којом је Ватикан био ослобођен сваког пореза на дивиденде.
Претила је, дакле, опасност плаћања тј. утеривања заосталих пореза Ватикана у висини од око данашњих 1.500.000.000 US $ и Павле VI је дао налог двојици својих повереника да хитно трансферишу новац и вредносне папире Ватикана у иностранство. Та двојица повереника су били једно свештено лице, Paul Casimir Marcinkus, секретар Ватиканске банке IOR и једно световно лице, Michele Sindona, шеф Banca Privata Italiana.
Синдона је био стари познаник папе Павла VI, још из времена док је овај био надбискуп у Милану, када му је Монтини својим утицајем (и финансијским средствима у висини од 400.000 US $) помогао да купи једно вредно земљиште и сагради комерцијални старачки дом Casa della Madonnina. Ускоро је овај пословни човек постао финансијски саветник ватиканске Курије. Сицилијанац Синдона је, међутим, био много више него шеф једне банке.
Он је био и главни финансијски саветник Џое Адониса, главешине великог и значајног мафијашког клана Дон Вито Ђеновезе, истовремено истакнути члан масонске ложе P2 (Propaganda Due) Licija Đelija, којој је иначе припадало и преко 120 кардинала, бискупа и свештеника ватиканске хијерархије, и уз то један од главних финансијера деценијама владајуће (строго римокатолички оријентисане) политичке партије у Италији, Democrazia Christiana, коју је исто тако деценијама водио Ђулио Андреоти (Giulio Andreotti).
То поред осталог значи, да дотични функционери Ватикана нису поштовали ни сопствено канонско право. Већ папа Клеменс XII је наиме 1738. увео законско правило, по коме ко год постане члан неке масонске организације, мора аутоматски да буде екскомунициран из римокатоличке цркве. То правило је тек накнадно, после обелодањивања ове листе црквених чланова масонске ложе П2 изменио тј. укинуо папа Јован Павле II. Може се поћи од тога, да му губитак толиког броја високих функционера намах нипошто не би био добродошао.
Окупљање подмладка
Лицио Ђели, бивши члан подмладка Мусолинијевих фашиста, успео је да у тој ложи окупи и преко 50 италијанских генерала и адмирала, 44 члана италијанског парламента и скоро све високе официре италијанских тајних служби, као и државне полиције. Синдона је потом од Ватиканске банке одмах откупио Швајцарску Финбанку и ушао са 50% капитала у ватиканску Swiss Bank. Прљави новац мафије је тиме нашао улаз у ватиканско банкарство и – заједно са ватиканским капиталом – пут изласка из Италије. Једна од његових првих акција је била и преусмеравање ватиканског капитала, уложеног у италијански концерн Societa Generale Immobiliare, са поседом некретнина у вредности од пола милијарде долара, у један финансијски институт у Луксембургу, као и трансфер 250.000.000 US $ из италијанске Banca Unione у циришку Amincor Bank.
Капитал Ватикана и италијанске мафије је, дакле, био порески утајен, подвргнут „прању“ у великом стилу и одлазио је у иностранство. Томе је погодовао и Синдонин успех, када је купио двадесету банку по величини у САД, Franklin National Bank. „Times“ га је потом прогласио „најуспешнијим Италијаном од Мусолинија до данас“. То значи, да је преко Ватиканске банке IOR дуги низ година вршено и „прање“ дословце најпрљавијег новца, који човек себи може представити (осим отимања имовине геноцидно убијених жртава), наиме, од продаје дрога и оружја, трговине људима, присилне проституције жена и деце, отмица, пљачки, уцена, итд.
Може се сасвим сигурно поћи од тога, да је IOR и за тај новац – у минималном случају – узимао нормалне камате и по правилу високе банкарске провизије за (илегални) трансфер у иностранство, да је дакле знатно финансијски профитирао и од тог тешког криминала.
Седмоструки италијански премијер Ђулио Андреоти, први човек најјаче и најутицајније италијанске политичке партије после Другог светског рата, католичке Democrazia Christiana, и по наводима из тајног архива Монсињора Дардоција вероватно најуспешнији политичар-мафијаш свих времена, прогласио је 1973. Синдону „спасиоцем италијанске националне валуте“.
Када је Андреоти много касније и сам стајао пред судом, оптужен да је био вишедеценијски члан и сарадник сицилијанске Коза Ностре, постављено му је и питање – како објашњава чињеницу, да је он као световно лице поседовао један конто код Ватиканске банке, IOR, преко кога је у току неколико кратких година прешло око (данашњих) € 60.000.000? Он је наравно одговорио „Не, тога се заиста не сећам…“ Био је у првој инстанци осуђен због подстицаја на убиство, веза са мафијом и прања новца а потом, у другој инстанци, ослобођен кривице „због недостатка доказа“ и „застаревања кривичних дела“. Овај „најкатоличкији од свих послератних италијанских политичара“, чији (световни) животни мото је гласио „Политичка моћ нагриза само онога, који је не поседује“ а духовни „Више волим цркву и од Господа Бога“, добио је потом за свој 85. рођендан од папског Латеранског универзитета титулу почасног доктора наука.
Мора се сигурно поћи од тога, да је овај угледни ватикански универзитет имао ваљане разлоге за то.
Marcinkus постаје бискуп и папа Павле VI га 1971. поставља и званично на место председника Ватиканске банке, IOR. Дует Marcinkusа и Синдоне постаје трио, када им се те године придружује Roberto Calvi, шеф Banco Ambrosiano, који је иначе такође (од 1958.) био пријатељ са миланским бискупом Монтинијем, тј. сада актуелним папом Павлом VI. Та три моћника, која су управљала трима банкама (Ватиканска банка IOR, Banca Privata Italiana и Banco Ambrosiano) су, служећи се ватиканским сопственим фирмама, нпр. у раним седамдесетим годинама успели да изманипулишу читаву Миланску берзу и остваре енормне финансијске добитке. А онда се ситуација, како у светским, тако и у италијанским сразмерама променила.
У САД је избила Вотергејт-афера, арапске земље су после Jom Kipur-рата смањиле производњу и извоз нафте, 1973. је избила светска економска криза, Demokrazia Christiana је слабила и 1975. чак изгубила комуналне изборе. Ватиканска финансијска пирамида је почела да се љуља. У касно лето 1974. обзнањено је да Синдонина америчка Franklin National Bank има губитке од 2.000.000.000 US $, његова италијанска Banca Privata Italiana 300.000.000 US $ а швајцарска Finabank око 82.000.000 US $. У САД и у Италији је издат налог за хапшење Синдоне, који је побегао и крио се у трећим земљама. У Италији је одмах ухапшен банкар Менини, један врло високи (световни) функционер Ватиканске банке IOR.
Марцинкус је лаконски обзнанио, да у Ватикану нико није знао за ову Синдонину криминалну активност и одбио да истражним органима италијанске државе да било какву даљу изјаву. Он је, наиме, био заштићен апсолутним имунитетом ватиканских функционера, који је проистицао из Латеранских уговора и наставио је своју интензивну сарадњу са Robertom Calvijem. У међувремену, 6. августа 1978. умро је највиши заштитник ових „Божијих Банкара“, папа Павле VI. Синдони, који се у међувремену вратио у Њујорк, постало је јасно да га његови компањони остављају на цедилу и почео је да говори. Прва последица његовог иницијалног исказа је била истрага и провера Calvijeve Banco Ambrosiano, и скандал је почео да добија неслућене размере.
Нови папа, Јован Павле I је 28. септембра 1978. увече поверио свом Кардиналу-државном секретару Вилоту, да намерава да „темељно очисти трулеж“ у Ватиканској банци IOR, да отпусти Marcinkusa, као и све његове блиске сараднике (de Bonis, Menini, de Strobel). Следећег јутра је откривено његово беживотно тело у постељи и званични извештај ватиканских лекара је гласио „смрт услед застоја и престанка рада срца“. То је иначе био најкраћи понтификат једног папе у историји Ватикана (33 дана). Јавност је, додуше, одмах захтевала обдукцију од стране независних медицинара, јер лаконска дијагноза узрока пресељења овог папе на други свет звучи прилично чудно – постоји ли уопште смрт без застоја и престанка рада срца? Ватикан је тај захтев јавности међутим одмах и врло енергично одбио. На „Свету столицу Светог Петра“ се потом попео Пољак Карол Војтила, као папа Јован Павле II и одмах обелоданио Marcinkusu своју намеру, да следи став Павла VI и да му даје одрешене руке за даље банкарско пословање.
Синдонини искази, међутим, довели су дотле да је Roberto Calvi био ухапшен и у јулу 1981. осуђен на четири године затвора. Иако је он одмах потом, уз полагање кауције, био привремено пуштен на слободу, његова Banco Ambrosiano се налазила на ивици пропасти и то је представљало нову опасност по Ватиканску банку IOR, и по Paula Kazimira Marcinkusa. Већ у августу срећу се Marcinkus и Calvi у Ватикану, и постижу један договор: Marcinkus предаје Calviju гаранције Ватиканске банке IOR у односу на дугове Banco Ambrosiano, све до 30. јуна 1982. а тек после тог рока, Calvi се обавезује да за ту гаранцију Ватиканској банци IOR исплати суму од 300.000.000 лира.
У замену за то, Calvi потписује један папир, у коме лично преузима одговорност за све финансијске трансакције из прошлости и у будућности, чиме – накнадно и профилактички – растерећује Ватиканску банку IOR, бискупа Marcinkusa и Ватикан. Очекивало се, дакле, да ће Calvi и даље ћутати и да ће један такав, несумњиво врхунски банкар у року од тих годину дана успети да „доведе ствари у ред“.
Већ 31. маја 1982. године, међутим, Calviju стиже званични захтев да изравна дугове своје банке у висини од 1,3 милијарди US $ и он бежи у Лондон, где га 18. јуна 1982. године проналазе обешеног испод Blekfriars Bridge („Мост црних монаха“). Његови џепови су били напуњени одломцима тешких цигли (тежина: 10 кг) и полази се од разложне претпоставке, да је био убијен. Кратко пре своје смрти Calvi је иначе пред сведоцима изјавио: „Ако се мени нешто деси, папа ће морати да напусти свој положај, да абдицира.“
Он се, међутим, и у овом погледу врло очигледно варао. Истог дана је и његова секретарица Graziella Corrocher „нашла смрт падом са прозора његове банке у Милану“. Потом се захтева од Ватиканске банке IOR, да покрије свој удео у овим губицима. Marcinkus то глатко одбија и позива се на ватикански имунитет. Папа Јован Павле II стоји иза њега, поред осталог и јер је Marcinkus био тај, који је ставио пољском синдикату „Солидарност“ суму од 100 милиона US $ на располагање, као подршку у борби против комунистичког режима у папиној домовини. Marcinkus је, дакле, консеквентно настављао дело њујоршког бискупа Spelmana.
Од 29. августа 1983. па до 25. маја 1984. трајала су саветовања у Ватикану, како решити ову проблематику. На крају је постигнут споразум, да Ватиканска банка IOR „добровољно и без признавања било какве одговорности или чак кривице“ исплати потражиоцима суму у висини од 242 милиона US $, „чиме сва потраживања престају да важе“. Овај документ је у Женеви потписао председник Ватиканске банке IOR, надбискуп Paul Marcinkus.
Један есенцијални проблем Ватикана и његове банке у односу на сва ова збивања је потом нестао 20-22. марта 1986. године. Michele Sindona, који је управо од стране САД био изручен Италији, попио је у затвору Vogera свој јутарњи еспресо, не знајући да је у њему овог пута било више цијанкалија него кафе и умро после коме, која је трајала 53 сата.
Закључимо овај кратак приказ односа Ватикана према финансијско-економском аспекту живљења у модерно време, значи далеко после Средњег века, још примедбом, да је 2011-2012. избио један нови скандал у Риму. Тада су поверљиви документи актуелног папе Бенедикта XVI доспели у јавност и обелоданили „корупцију и непотизам, даље прање новца у Ватиканској банци IOR, као и хомосексуалне оргије римокатоличких клирика“. Ти папири су опет били достављени публицисти Gianluigi Nuzzi, који их је представио јавности 2012.
Закључни коментар:
Чињеница, да су како „ратни папа“ Пије XII (фамилија Пачели), тако и његов наследник Павле VI (фамилија Монтини) потицали из банкарских династија, по могућству је допринела разумевању ових (по сопственом уверењу) „Наследника Светог Петра“ за активности сопствених банкара (Марцинкуса, Синдоне, Калвија).
Иако је Ватикан при томе кршио како световно, тако и сопствено канонско право. Папа Јован Павле I није имао то разумевање и већ је после 33 дана свог понтификата обзнанио да „намерава да очисти трулеж у Ватиканској банци, ИОР“ и – следећег јутра је пронађен мртав у свом кревету, услед „застоја, престанка рада срца“, како су то ватикански лекари формулисали. Пољак Војтила, папа Јован Павле II, имао је то разумевање и поживео још дуго.
Ватикански финансијски сектор у модерно време, дакле – а тај еминентно важни сектор подразумева и активно, водеће учешће самог врха римокатоличке цркве (актуелног папе и његових најближих сарадника), без кога се у овој аутократској и строго хијерархијској структури ништа не догађа – не искључује, већ непревидиво подразумева спрегу црквених финансијских институција са тоталитарним режимима (Хитлер, Мусолини, Павелић) а од краја Другог светског рата евидентно и са мафијом, са масонима, високом (римокатолички прожетом) политиком, тајним службама, полицијским и војним врхушкама, итд.
Ниједна од горе набројаних структура – мафија и сл. – међутим, не поседује такву организационо-логистичку мрежу широм света (2.945 диецеза/епархија), толики број непосредних носилаца исте (2011. је у име Ватикана резидирало 5.132 бискупа, радило 413.418 свештеника и монаха, и студирало 117.978 теолошких полазника) и толики број стално запослених намештеника (1,2 милиона), као и масу од 1,214 милијарди чланова/верника (17,5% светског становништва), и тиме људског потенцијала, међусобно социјално-психолошки повезаног заједничком религиозно-црквеном детерминантом, из кога се регрутују сви могући профили подршке и помоћи Ватикану.
Тиме значај ове глобалне организације и њена (глобална) одговорност експоненцијално расту. Било би, сигурно, изузетно интересантно чути одговор од одговорних из Ватикана на питање – да ли су ове активности иоле компатибилне са структуром и карактером једне (бројчано највеће) хришћанске цркве? Другим речима, сме ли се, може ли се једна хришћанска црква тако отуђити од своје конститутивне религиозне детерминанте и – остати црква?
Но, то је судећи по горњим чињеницама само једно реторичко, односно тзв. академско питање.
Аутор: Владимир Умељић
Преузето са: iskra.co
14.05.2021.