Књига: Голгота раковичке парохије - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Александар Аздејковић


Књига: Голгота раковичке парохије



Књига "Голгота раковичке парохије" је ауторско дело ђакона Александра Аздејковића, свештеника Српске Православне Цркве.

Аздејковић у својој књизи наводи како је верујући народ, свештеници и парохијани београдске општине Раковица тешко пострадали након уласка партизанских јединица НОВЈ и Црвеноармејаца у престоницу од октобра 1944. до марта 1945. године.

Наиме, ради се о томе што је су комунисти на ослобођеним подручијима од Немаца, Бугара имали "црвене чистке", које су планирано радили преко ОЗНЕ (тајне полиције) тако што су убијали људе за које су сумњали да би ометали стварање и учвршћивање комунистичког поретка у Југославији. Ова убиства су рађена без суда и пресуда.

Жалосно је то што након Другог светског рата, наводи аутор, нико није урадио једну озбиљну научну студију о која би могла да наведе број пострадалих људи од комунистичких "чистача"... јер управо су овакве ствари више од пола века биле строго забрањене. А често се дешавало и да су овакви злочини праћени весељем и песмом од починилаца ових гнусних злодела. Тако су и настали стихови, у коме се огледа сва бестијалност једне идеологије.

„Носим капу са три рога и борим се против Бога,
Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара,
Устај сељо, устај роде, да те браним од господе,
од попова мантијаша и осталих зеленаша”

 

У књизи је јасно наведено убиство проте Милана Клисића, свештеника из Белог Потока 31. октобра 1944. године, зато што му је син био припадник ЈВуО, односно Равногорског покрета Драже Михаиловића. Око његове куће зликовци су певали и веселили се. Оно што се сигурно зна у вези проте Клисића јесте да је најмање 100 Белопоточана спасио сигурне смрти јер ГЕСТАПО пронашао једног мртвог немачког војника у његовој парохији. Прота Милан је мирно изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени.

Огромна је листа српских православних свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе по читавој Југославији.

О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела код Пожаревца било чак 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило.

Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица код Обреновца, убијеног 16. новембра 1944.

Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу. И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или крсна слава.

Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица.

Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани.

Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.

Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице.  

Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије.
 
Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову:


Тропар гл. 8
Због верности Богу и Божијој правди
пострадасте телом, земља се растужи;
Ал, спасосте душе, небо се весели.
А преци се ваши распеваше Небом,
На капији Раја сретоше вас с песмом:
Имена су ваша у књизи Вечности,
Улазите у Рај, децо бесмртности!
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:
Новомученици Србски, молите се за нас!
***


Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”...

„Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”...

„Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!

 

Књигу је штампала издавачка кућа "Бернар", а може купити у књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан... или преко сајта Православие.рс



Човјек који не чита добре књиге није у никаквој предности у односу на оног који не зна читати!

















Skip Navigation Links