Покољ у Пребиловцима спада најмонстрознијих злочина у историји човјечанства. Хрватско-усташке јединице под командом злочинца Ивана Јовановића званог Црни, почетком августа мјесеца 1941. године за неколико дана убиле више од 800 Срба цивила, највише дјеце млађе од 14 година.

Само у једном дану 6. августа 1941. усташки зликовци су похватали 500 жена и дјеце из Пребиловаца и побацали их живе у јаму Голубник, крај Шурманаца, општина Чапљине, на југу Босне и Херцеговине.

У основној школи која је постојала у Пребиловцима, усташе су поклале велики број малишана и њихова цријева су окачили по школи, а главе су им стављали на школске клупе.

О свим тим ужасима Александар Лузано, италијански војни обавјештајац је извјештавао команду у Италији.

Након Другог свјетског рата, комунистичке власти Југославије су скривале ове злочине, да би 1961. године јаме гдје су бацани Срби забатониране.

Тек новембра 1990. године је почело откопавање тих 13 јама у којима су се налазиле кости око 4.000 лешева, које су 4. августа 1991. сахрањени у поред храма Сабора србских светитеља у Прелбиловцима.

Да би јуна 1992. године припадници хрватских паравојних формација минирале крипту са костима жртава

ПРЕТХОДНИЦА

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају таку бурну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету, а да су тако страдали.

Само је већа трагедија села Ладице у Чешкој. До почетка Другог свјетског рата Пребиловци су имали преко 1000 становника, а рат је преживјело само 172 чељади, углавном мушкарци.

Ситуација у Пребиловцима

Пребиловци се налазе у јужној Херцеговини на 20 км од Јадранског мора покрај вароши Чапљина, леже на кањону лијеве обале ријеке Брегаве, у непосредној близини њеног ушћа у Неретву испод села Клепци, надомак важних саобраћајница, због чега се сматра да има важан стратешки положај.

Име села је настало у Средњем вијеку, по старој србској породици Ивана Прибиловића, која се помиње у историјским списима босанског бана Стефана 1332. године. Војвода Стефан Прибиловић се 1378. године спомиње као феудалац Хумске земље.

Данашњи назив Пребиловци су настали у 15. вијеку. Турци Османлије у ове крајеве долазе крајем 15. стољећа и ту остају до анексије Босне и Херцеговине, од Аустро-Угарске 1878. одлуком Великих сила на Берлинском конгресу.

У Првом свјетском рату Пребиловци су дали 18 добровољаца за војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Посље Великох рата крајем 1918. године Пребиловци постају дио Приморске бановине у Краљевини СХС односно касније Краљевини Југославији.   

Терен је брдско-крашки, са благом климом и великим бројем сунчаних дана. Веома развијено сточарство, утицало је на укупан друштвени живот Пребиловаца. Највише су се гајиле овце, краве и коњи. Говеда су гоњена на испашу у Хутово блато, а овај облик испаше се и данас одржава.

Предијели су богати љековитим и медоносним биљкама.

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

На Видовдан 28. јуна 1941. хрватски фашисти праве веће покоље у западној Херцеговини када све одрасле Србе, мушкарце из села: Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља убијају.

Само из села Видово Поље је убијено 200 Срба цивила на Видовдан. Хрватске усташе су током јула 1941. довозиле Србе жељезничким вагонима из Сарајева до чапљинског села Шурманци, гдје су их бацали у јаму Голубник, дубине 66 метара, из које нико није преживио.

ЗЛОЧИНИ

Спроводећи геноцидну политику поглавника Анте Павелића, хрватске усташе из села Шурманци, Међугорје и Бијаковићи, под командом Ивана Јовановића зв. Црни, опкољавају ово богато село Пребиловци крај Чапљине на Илиндан 2. августа 1941. године, са јасном намјером да униште све што је србско и православно на том подручију.

У том моменту село је бројило више од 1.000 православних Срба у 120 домаћинстава. Видјевши да се у селу нешто дешава, многи мушкарци старији од 15 година су побјегли у шуме.

Већ 4. августа 1941. године око 11 сати жене са дјецом се враћају у село мислећи да их злотвори неће дирати. Тако су хрватске усташе које је предводио Андрија Буљан из Дретеља почеле своје свирепо иживљавање над србском нејачи. Неке жртве су одмах поклане, а неке су одвели у колони до јаме Голубник, Бивоље брдо и др. Младе жене и дјевојке су највише силовали.

Усташки зликовци су живу дјецу и жене бацали у те јаме ругајући се одозго, а жртве су падали једни преко других. Из заробљеног обруча, успјели су побећи: Јела жена Марка Екмечића, са двије дјевојчице... и Јока Екмечић, удато Јахура... и Мара жена Гојка Булута.

Усташки зликовац Иван Јовановић зв. Црни је 8. августа 1941. у јаму Голубник бацио двије ручне бомбе, да у околним хрватским кућама не би слушали крике појединих жртава који су преживјели пад, али су имали тешке повреде, односно преломе удова или врата. Крици србских паћеника су се чули још 7 дана.

НАКОН ЗЛОЧИНА

Поткрај августа 1941. усташе у ово имућно србско село насељавају Хрвате и мјењају назив села у Ново Село. Хајка на преостале Србе не престаје.

На локалитету Морин оток крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали хрватским усташама, утучени сазнањем да су им њихове породице страдале у Шурманачкој јами.

Бесједа Патријарха Павла у Пребиловцима 1991.

У селу Опилићи усташе убијају око 160 Срба, углавном мушкараца. Усташе су тријумфално пјевале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?’,

„Србске су погашене свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Италијанска фашистичка војска је убрзо окупирала западну Херцеговину и то је донекле зауставила хрватско-усташке покоље над Србима који су били свакодневни.

Мушкарци из Пребиловца који су успјели да преживе овај страшан геноцид, организовали су се у партизански одред, који је формиран 15. октобра 1941. смјештен дубоко у окупираној територији.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након рата у Пребиловцима скоро да није било жена и дјевојчица. Тако су мушкарци радили све послове. Имали су снаге да обнове куће и село, па су се чак и женили, добијали понове дјецу и давали су им имена своје раније дјеце која су убијена у августовском покољу 1941. Први ђак првак у Пребиловцима је кренуо у школу тек 1956. године, а први војник - регрут је стасао 1967. године.

Цијело ово подручије је након рата било под присмотром агената југославенске тајне полиције (УДБЕ) који су контролисали да не би неко од Пребиловчана откопавао јаме у којима су бачени њихови најмилији. Свако ко је покретао такву акцију био је хапшен, јер је то "нарушавало братство и јединство".

Опело над јамом у Пребиловцима 6. августа 1990.

Те јаме са србским жртвама су 1961. године најпосље и забеторниране, а поред њих је савез партизанских бораца БиХ подигао бијеле гранитне стубове, као споменик, гдје је исписана порука на латиници у којој се спомиње усташки и фашистички терор, али не сва имена, број и националност жртава.

Тек средном 1970-их година родбина жртава долази организовано за Илиндан и посјећивати мјеста страдања, док свештеницима СПЦ није дозвољено држање парастоса односно било је ЗАБРАЊЕНО.

Многи хрватско-усташки зликовци су остали некажњени иако се знају њихова имена. Па је тако њих 14 ухапшено, а само 6 добило смртне казне, остали су добијали по 7-8 година робије.

Иван Јовановић зв. Црни је након рата побјегао у околину Суботице, гдје се скривао више од 10 година на имању породице Стјепана и Антуна Дулића, а потом код Николе Острагона.

Тек у љето 1990. године када је комунизам у Југославији почео да пуца, онда се покреће акција за ископавање костију србских жртава у јамама на подручију Чапљине, Мостара, Лијевна, Дувна, Стоца и др. Том приликом је извађено костију од 4.000 србскх жртава са три велика стратишта из периода 1941-1945.

Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци, који су 4. августа 1991. године сахрањени у крипти цркве. Парастос је тада држао Патријарх Павле.

Документарни филм "Ево наше дјеце"

Исте године објављен је и документарни филм "Ево наше дјеце", редитеља Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака.

Почетком 1990-их година долази до разбијања СФР Југославије, а тако и до новог рата у СР Словенији, СР Хрватској и касније у СР Босни и Херцеговини.

Хрватске и муслиманске сепаратистичке снаге су у љето 1991. године отпочеле наоружавање и стварање паравојних јединица на подручију БиХ. Муслимани су створили "Зелене Беретке" и "Патриотску Лигу", а Хрвати "Хрватско Вијеће Одбране" и "Хрватске Ослободилачке Снаге". Придружили су им се хрватски емигранти из САД, Канаде, Аустралије, Аргентине, Парагваја и др. Хрватске неоусташе су имале за циљ успоставу, односно обнову Павелићеве НДХ.

Емисија "Црно на бијело" - Пребиловци, страдалиничко село

Почетком априла 1992. године почиње крвави рат у Босни и Херцеговини, који траје 3.5 године. У злочиначкој акцији "Чагаљ", у којој су учествовале ратне јединице босанско-херцеговачких Хрвата и Војска Републике Хрватске под комадом генерала Јанка Бобетка 7. јуна 1992. нападају србска насеља на љевој обали Неретве, па тако и Пребиловце, које пале и руше до темеља.

На православни храм Сабора србских светитеља је бачена велика количина разорног експлозива, па су дијелови разбацани и 150м од цркве.

Негде у љето 1994. године док је рат још трајао у Пребиловце је дошао епископ Атанасије који није могао да се оријентише од силног смећа, јер су Хрвати ту направили велику депонију. Мантију му је закачила арматура, а њему је то био знак да су то темљи цркве. Депонија је тек 2002. године уклоњена.

Од предратних мјештана у Пребиловце се вратило њих 65.

ЗАКЉУЧАК

Пребиловачки покољ Срба у Другом свјетском рату су само једна карика хрватско-муслиманског геноцида у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Тада је поубијано стотине православних Срба, највише цивила, односно жена и дјеце. Заправо поубијанан је нејач, сви они који нису имали жељу за пружањем отпора. 

Комунистичке власти у југославенској федерацији након рата су вјешто заташкавале све злочине над Србима, под лажним изговором чувања братства и јединства. Мали број фашистичких џелата одговарао за своја злодјела јер је добар дио емигрирао, а неки су чак примљени у административни систем комунистичке државе. Сем тога, свако ко би јавно проговарао о хрватско-муслиманским злодјелима био би на мети тајне полиције, прогањан, хапшен или убијан.

Хрватско и муслиманско друштво се никада након Другог свјетског рата нису прошли процес дефашистизације, као што је то било нпр. у Италији, гдје би се уклонили сви они екстремистички и шовинистички елементи, који су деценијама били само притајени све до краја 1980-их година.

Појавом Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића су поново васкрсли и настављено је тамо гдје се и стало 1945. године са истребљењем преосталих Срба на тлу Босне и Херцеговине у посљедној деценији 20. стољећа. Ово је учињено уз сагласност Западних сила: Велике Британије, САД, Канаде, Њемачке, Француске, Канаде, Белгије, Шпаније, али и помоћ читавог арабског свијета.