Београд је град на ушћу Саве у Дунав, на граници Паноније са Балканским полуострвом. Више пута током историје бивао војно окупиран, али и ослобађан.
Само у 20. веку било је то два односно три пута...
У Великом рату је ослобођен 15. децембра 1914. али то није дуго потрајало, свега десет месеци, а онда нова окупација која је потрајала три године. Окупирали су нас Немци, заправо војске Аустроугарског и Немачког царства јер су желеле нестанак Србије и Срба, а истовремено жеља Бечког двора је била да своје југо-источне границе помери до Босфора.
У силовитом јуришу након пробоја Солунског фронта, Прва армија Војске Краљевине Србије под командом војводе Петра Бојовића 1. новембра 1918. поносно умарширала у своју престоницу на радост локалног становништва. Убрзо је та војска наставила своје ослободилачке походе све до Алпа, тачније "геџа" је забио барјак слободе у Араду, Печују, Клагенфурту и Ријеци. Они који су нас напали и окупирали пре више од 100 година административно нестају са политичке карте Европе. Хабзбуршка монархија се распала у парампарчад.
Мало касније 1. децембра у Београду је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, на чијем челу се налазио регент Александар I Карађорђевић, син Краља Петра I... Ни та држава није дуго потрајала иако је замишљена као остварење вишевековног сна предака јер су сви Јужни Славени били у једној држави. Разлог томе је индокирнација Ватикана римокатоличких верника где су Хрвати били најгласнији.
Регент Александар Карађорђевић
Већ априла 1941. када се широм европског континента лила крв, пошто је већ започео Други светски рат. Немачки канцелар, потоњи фирер, вођа Трећег Рајха је хтео да покори цео свет и да очисти планету од "неподобних народа". Имао је своје теорије од суперраси, где нису се уклапали народи потпут: Јевреја, Срба, Руса, Пољака, Чеха...итд. Краљевина Југославија је сломљена и одмах раскомадана.
Три и по године је трајала окупација наше престонице и свакодневни терор над невиним становништвом. Бањички логор, Сајмиште, Топовске шупе... су били само неки од конц. логора на тлу Београда, али у окупираној Србији је било далеко више. Иначе у шуми Јаинци према званичним подацима је убијено преко 80.000 људи, што га сврстава на 2. место по броју жртава у Југославији, одмах иза Јасеновачке индустрије смрти.
Југославенски партизани, уствари Прва армијска група ПОЈ под командом Пека Дапчевића уз подршку совјетског 4. корпуса популарно названи "Гарда" јуришом успели 20. октобра 1944. године да протерају нацистичке СС дивизије, који су се у паници и нереду повукли у Срем.
Дапчевић и Жданов, 1944.
Тако каже историја...
Међутим, последњих година јасно се уочавају велике нелогичности на ту тему ослобађања Београда 1918. и 1944. Ево и зашто.
Ослободиоци војводе Бојовића нису имали никакав реваншизам нити је ико од Београђана или чак заробљених агресорских војника био мучен или убијан. Нити је то била особина србског војника, нити је идеологија Краљевине Србије почивала на тако нечему.
Титови партизани су били контролисани од Комунистичке партије Југославије, организације која је у Међуратном добу била забрањена од власти југославенске краљевине, због својих идеолошких ставова и жеље за рушењем монархије као уређења земље. Врхушка КПЈ је и током самог рата повела братоубилачки рат у Подрињу, Поморављу, Црној Гори, долини Вардара... све у жељи да се одмах након победе окупатора изведе социјиалистичка револуција.
Чим су завршене војне операције у Србији крајем 1944. отпочео је сурови обрачун са свима онима који нису били срцем и душом са КПЈ и клицали Титу. Сви они који су били монархисти по убеђењу и волели краља Петра су једноставно стављени на црни списак - листу за одстрел. Није то било само у Београду, већ и другим србским градовима, од Вардара па до Купе.
У Београду "ослободиоци" отимају и пљачкају све од "колаборатора" и почињу масовне ликвидације које нису биле случајне нити малобројне. Тајна полиција позната као Оделење за заштиту народа (ОЗНА), под командом Александра Леке Ранковића је имала слободу да елиминише хиљаде невиних људи, јер је суштински требало припремити терен за "слободне изборе". Ово је имало још једну корист за долазећу власт, а то је застрашивање. Народ је почео бити уплашен за свој живот и егзистенцију, тако да победа комуниста није ни долазила у питање.
Што се тиче злочина из тога времена знам да их је било пуно, али ја ћу навести само неке.
Задњих дана октобра 1944. у Београду и широј околини ухваћено да не кажем киднаповано је преко 70 пилота Југославенског краљевског ваздухопловства. Они су тада у акцији ОЗНЕ која се одвијала у највећој тајности одведени до реке Тамиш, недалеко Панчева у атарима села Јабука и стрељани. Бизарност ове приче јесте што докумената о томе у архивама готово и да нема. Наређења су се одвијала углавном усмено, а они који су знали нешто о томе морали су да ћуте.
Коча Поповић, рођени Београђанин и учесник Шпанског грађанског рата тридесетих година, као Титов првоборац и "ослободилац" морао је да уклони правог ослободиоца војводу Бојовића. Тако су његови батинаши упали у Бојовићев стан улица Трнска бр. 24, на Врачару, где су му пребројавали ребра и кичмене пршљенове. Парадокс је то што је славни војвода у том моменту имао 85 година живота, што ће рећи да ничим није могао да угрози славу нових "ослободилаца". Ипак, он је тешко претучен и од последица мрцварења се упокојио дан касније, тачније на Богојављање 19. јануара 1945.
Његова породица је након тога доживела невиђени прогрон. На сахрану славног војводе је било забрањено ићи.
Последња слика војводе Бојовића
Мноштво свештеника СПЦ међу којима и Недељка Стрелчића из села Раковице поред Београда, по наглогу Политбироа КПЈ Ознаши су ликвидирали. Позната стратишта су Лисијчији поток, Бањичка шума, Топчидерско брдо...итд.
У тој мржњи која је Ознашима буквално куљала на очи, многе жртве немају чак ни споменика. Родбина убијених није могла да добије никакве информације о местима егзакуције, односно где су лешеви њихових најмилијих. У жељи да сломе Србе, ово је одобравано од врха ОЗНЕ.
Комунистичка пропаганда у деценијама током постојања Брозове Југославије је вешто манипулисала информацијама где је своје класне непријатеље и политичке неистомишљенике називала НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ. Ово је имало за циљ да код наивних људи изазове презир према жртвама. Мада, већина људи тога времена јесте била свесна шта се ради, али су видели да је наступила "црвена слобода", односно нова врста окупације, где има ко ће да мисли уместо њих и да им говори шта је за њих најбоље.
Овако нешто је осмишљено у највишим круговима Коминтерне (централна комунистичка организација на планети са седиштем у Москви), јер су они врло добро знали ко су Срби, у шта верују и кога воле. Бољшевичка идеологија почивала на томе да нацију треба избрисати код свих народа и да треба створити пролетере. Њихов слоган је и био "Пролетери свих земаља, уједините се!". Тако су се Срби нашли на удару замаскираних непријатеља које су спознали тек пола века доцније.
Знам да ће готово сви они који су стекли било какве повластице на тековинама "НОБ" и "НОР", почевши од материјалних, па до ордења и захвалница, на овакав текст гледати као историјски ревизонизам или нешто слично, али чињеница као суза чиста стоји да су Ознаши у десетак година по завршетку ДСР ликвидирали на хиљаде Срба, већином цивила. Неке процене иду и преко 60.000 на територији СР Србије. Ако се посматра број убијених Срба ван тих граница, онда су бројке далеко веће.
Зато многи данашњи родољуби и праве разлику између ослободилаца и "ослободилаца".
Написа: Чуле
04.11.2023.