Њих не би побили,

јер се не би родили.

њих не би побили,

а ми се не би родили,

да је само ушао у Вапор...

Мајка се радовала,

отац био срећан,

сестре рашириле руке,

престале су све породичне муке,

јер маркица није ушао у Вапор...

Не би служио војску, ни Фрању цара,

ни било ког ћесара.

Не би видио Невесиње,

већ големо море сиње,

да је само ушао у Вапор...

Не би сахранио мајку,

ни Тодора оца свог,

да је дозволио велики Бог,

да уђе само једном ногом,

у тај црни велики пароброд...

Не би оженио цуру Аницу,

нити би добио пет синова,

и са њима безимену цурицу,

коју никад не би повео за ручицу,

да је ушао у тај брод - пароброд...

Не би сахранио жену прву,

нити оженио Марију другу,

са којом доби поново,

ћеркицу једну и синова пет,

да је ушао у тај Вапор,

и отишао у бели свет...

Прошао би мимо Велики рат,

не би био учесник његов,

нити би био аустријски редов,

тирол и силна велика брда,

пуна снегова, ровова, јада

избегао би сигурно тада,

да је у Сплиту ушао у Вапор...

Шта би још Маркица избегао,

да је тада знати могао,

да ће Хитлер и павелић Анте,

завадити и у рат повести,

кољаче Немце, католике, Хрвате...

Шта још Маркица видео не би,

да је дозволио да уђе себи,

у тај велики црни Вапор...

Па не би видео покољ народа свог,

и пуне јаме жена, деце и одраслих,

не би дочекао тугу, јад и беду,

пуно брига, препуну главу седу.

шта ћу сада мајко моја,

где да идем Боже мој,

побише ми децу моју,

остао сам сам и свој,

нема деце, нема никога,

нема брода, поле, Сплита,

нема, нема, ничег нема...

После свега нема, нема,

сетио се, Бога има,

бога има и гусала има.

Гуслио је, плакао је,

није плакао, жалио је,

ридао је уз гусле,

помињао децу, Бога,

и јунаке српске славне,

Светог Саву, Пбилића,

Карађорђа Петровића!

Заборавио Марко пароброд,

Бог му дао препород.

снага му се повратила,

памет није помутила,

па уз помоћ Бога, људи

поче Марко да се буди,

да покрене нови живот,

те освету српску спрема,

без пушака и пуцања,

породицу да обнови,

старе дворе да понови,

и удахне живот нови.

Што је хтео Бог му дао,

ожени се женом млађом,

мојом мајком, женом трећом,

родише се деца многа,

све уз помоћ драгог Бога.

Добио је ћерку прву,

а после и синова пет

неочекивано угледаше свет.

Маркицу обли радост велика,

добио награду од Бога,

даде нам имена прве деце,

која већ беху отишла у свеце.

Заборавио мој маркица,

на Вапор, брод и пароброд

добио од нашег Господа,

велику награду препород.

До смрти своје живио срећно,

заборавио донекле време несрећно,

исплатила се Маркици освета,

потомака његових тридесет троје

угледаше овога света.

Написа: Тодор М. Бошковић

Марко Т. Бошковић је Србин трагичне судбине коме су хрватски фашисти током Другог свјетског рата у селу Доњи Рујани, општина Ливно, у јужним дијеловима Босанске Крајине поубијали на страшан начин читаву породицу: жену и седморо дјеце, док му је најстарији син Војислав од туге пресвиснуо.

Ипак, Маркица се одлучио осветити животом, па се још у току рата оженио са Анђом, удовица која је имала три кћери из првог брака... пошто су јој мужа убиле усташе. Анђа му роди шесторо дјеце, којој је он давао имена убијене чељади како би их оживео и васкрснуо. Његови потомци и данас чувају успомену на диду Маркицу који је постао симбол страдања Срба у Ливањском пољу 1941-1945.