“Веритас” је и ове, као и предходних десетак година имао свој штанд на Међународном београдском сајму књига и то у пролазу између прве и четврте хале. Нама је финансијски аспект у другом плану а у првом су сусрети са другим излагачима а понајвише са посетиоцима, који долазе са свих страна света.
Другог дана сајма присуствовао сам промоцији књиге “Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)”, издавач “Прометеј”, аутора Владимира Умељића, у пуној сали “Иво Андрић”. Аутор се у свом излагању критички осврнуо на челнике Музеја жртава геноцида (МЖГ) у Београду (посебно апострофирајући бившег и садашњег директора Вељка Ђурића Мишину и Дејана Ристића, те председника Управног одбора владику славонског Јована), због “фактичке и делотворне подршке истих дотичном Александру Корбу (немачки историчар), здушном и очигледно животно посвећеном порицатељу и саме чињенице геноцида над Србима 1941-1945, при чему је он само део једног систематског и промишљеног пројекта, онај пословични ‘вршак леденог брега'”.
Иако је Умељић говорио да је број жртава усташког логора Јасеновац “отворен, неутврђен, непознат, дискусија о њему је легитимна и неопходна”, само помињање поменутих челника МЖГ, код публике је схваћено искључиво као критиковање поменутих због умањивања броја жртава у том логору, што је изазвало и бурне реакције неколицине присутних. Падале су и тешке и непримерне речи на име поменутих. Нисам се укључивао у дискусију у сали већ сам се вратио на “Веритасов” штанд, где сам затекао неколико мојих Крајишника.
Након извесног времена придружила нам се група, њих четири, пет, које сам приметио и на промоцији Умељићеве књиге, коју је предводио универзитетски професор у пензији Обрад Зелић. И опет започне прича о “издајницима који умањују наше жртве у Јасеновцу”.
Помало изиритиран грубим речима које сам чуо на предходној промоцији, рекох: “Не делим људе на патриоте и издајнике без обзира који број жртава у Јасеновцу заступали. Мени не треба ни милион и сто хиљада, који број износи академик Србољуб Живановић, ни 700.000 хиљада, који број се најчешће користи у литератури и који је исписан на стратишту у Доњој Градини (од чега 500.000 Срба), не треба ми ни 90.000, колико их је тренутно на поименичном списку МЖГ у Бг, ни 83.145, колико их је на поменичном списку у КЛ ‘Јасеновц’. Мени, тј. нама треба онолико колико их је стварно било”.
У том моменту скоро сви углас повикаше: “Али то је немогуће утврдити сада.” Један добацује: “Ко након толико година може пронаћи кости жртава. Многе лешеве је однела вода, многи лешеви су спаљени а у међувремену су многи и иструнули.”
“Господо, не попсујемо ми кости. Треба да попишемо људе док су били живи.”
“То је немогуће после оволико година. Од кога добити податке кад су преживели у међувремену умрли, а шта са онима где су побијени сви чланови породице”, добацује неко из групе.
“Професоре, да ли знате ко је из ваше породице страдао у ратовима у двадесетом веку”, обратих се Обраду, који ми је био најближи.
“Знам, па како не бих знао. О томе се у нашој породици често говорило. Правили смо им помене и палили свеће за покој душе.” У гласу му се осећао и прекор што га уопште питам за такве ствари. И од других добих скоро идентичан одговор. Затим их упитам знају ли можда ко је страдао из њихова села или комшилука, или неког од шире родбине изван њихова места. Више их је одговорило да зна него да не зна.
“Па како то може да реши проблем броја страдалих у Јасеновцу?”, пита ме професор Обрад.
“Врло једноставно. Сви ми живи, из прве, друге, треће или било које поратне генерације, треба да извучемо из сећања имена страдалника из своје породице и да их доставимо онима који се баве пописом жртава и они ће их, ако већ нису, евидентирати”, рекох.
“Могло би тако за оне страдалнике који имају живих потомака или рођака. Али шта са онима иза којих нико није остао, где су побијене целе породице?”, пита неко из професорове групе.
“И њихова имена ће мо извући из сећања осталих мештана. И сами рекосте да из предања знате и ко је страдао у вашем комшилуки и у месту па и ван вашег места.”
“А у случају када су страдали сви из села?”, добацује неко из групе.
“Никад се није десило да су у неком рату сви мештани побијени. Увек је неко преживео, било да у време злочина није био у селу или да је преживио масакр”, одговарам.
“Ко ће нам веровати да је списак жртава сачињен по сећању веродостојан?” следи питање.
“Ја сматрам да је овако сачињен списак једино могућ и исправан, а самом тим и веродостојан. Много веродостојнији од свих осталих метода. Веротостојнији и од пребројавања костију са ове временске дистанце и од компарације пописа становништва пре и после ратова, који могу бити нека помоћна али никако главна метода”, одговарам.
Док се водио описани разговор између мене и посетилаца, прилазили су и други знатижељници и укључивали се повремено у разговор.
“Нема никакве потребе да се ми Срби свађамо око броја страдалих сународника ни у Јасеновцу ни на осталим стратиштима. Боље би било да енергију коју трошимо на међусобну свађу усмеримо на пописивање наших страдалника. Знам да их је могуће пописати, ако не све онда свакако у врло високом проценту”, говорим гласније да ме сви могу чути.
“Зашто бисмо то радили ми Срби кад то не раде други народи. Ето, примера ради, Јеврејима се верује да их је страдало шест милиона иако их је именом пописано тек око три и по милиона?, добацује један од накнадно приспелих на штанд.
Рекох му да ми треба да попишемо наше жртве. Не због Хрвата, Јевреја или било кога другог, већ због нас самих јер то дугујемо њима – нашим жртвама.
“Дакле, и ви сте од оних који се залажу да свака жртва мора имати име”, добацује љутито исти човек.
“Да”, рекох. “Нема жртве без имена.”
“Значи и ви сте на њиховој страни”, узврати ми исти човек и уз бујицу непримерених речи напусти штанд “Веритаса”.
И професорова екипа је отишла са “Вертасовог” штанда уз договор да ће свако од њих проверити првом приликом на сајту МЖГ или телефонским позивом да ли су страдали чланови њихових породица, те остали рођаци и мештани за које знају да су страдали, евидентирани на списку жртава.
Док су се на “Веритасовом” штанду водиле дискусије о српским жртвама ратова у двадесетом веку, на штанду у непосредној близини “пинкпантерке” Оливере Ћировић били су непрегледни редови младих људи који су куповали њене књиге и чекали посвету. Посебно ми се дојмио четвртак када традиционално највише ђака из региона долази на сајам, када су цела одељења на челу са учитељима и наставницима чекали на посвету поменуте “пинкпантерке”.
Предзадњег дана сајма “Веритас” је у препуној сали “Борислав Пекић” одржао промоцију својих нових издања. Враћајући се са промоције једва смо се успели пробити поред “пинкпентеркиног” штанда до “Веритасовог”, где смо припремили коктелчић (личка шљива и далматинска лоза са нешто грицкалица) за наше посетиоце.
Кад су се разишли посетиоци, на штанду се задржала госпођа Перић, пензионерка пореклом од Дрниша, која већ годинама сваки дан долази на сајам књига и присуствује многим промоцијама, па је тако била и на две поменуте. У једном моменту дискретно је гурнула у једну књигу плаву коверту и враћајући ми је прошаптала: “Ово је прилог породице Перић ‘Веритасу’ у знак захвалности на свему што сте до сада урадили за Крајишнике”.
Задњи дан сајма на нашем штанду је раширених руку и још ширим осмехом пришао младић узвикујући: “Дошао сам на сајам из Новог Сада надајући се да ћу вас видети и захвалити вам. Да не би Вас, не би било ни мене.” Видевши мој упитан поглед настави: “Ви сте у октобру 1995. у Копривни код Санског Моста разменили мога оца Шијана, којег су у ‘Олуји’ заробили муслимани из Бихаћа. Од мучења је био у веома лошем здравственом стању. Кад се опоравио, оженио се и мене добио пре 23 године.”
Ако ни због било чега другог, онда због породица попут Перића и Шијана, “Веритас” ће се и догодине појавити на 67. Међународном београдском сајму књига, верујући да ће бити на истом месту као и предходних 66.
Аутор: Саво Штрбац
Преузето са: ДИЦ Веритас
Објављено: 07.11.2023.