О комплексу усташких логора за време Независне Државе Хрватске: Госпић-Јадовно-Паг нисам ништа, ама баш ништа научио у школи, ни основној, али ни средњој. Не зато што нисам волео историју или сам био лош ђак, већ баш напротив, него зато што образовни програм друге и треће Југославије, нису у свом програму нису имали предвиђене те лекције. Усташки злочини, концентрациони логори, стратишта у НДХ су обрађивани само у две лекције.

Највише смо учили о немачкo-усташким офанзивама, социјалситичкој револуцији, партизанским борбама и Јосипу Брозу односно другу Титу. Код куће сам само чуо о стравичном покољу у Глинској цркви што се десио у лето 1941. И то само једном 1994. године. Никада испред нас деце одрасли то нису причали. Вероватно су желели да нас поштеде тих ужаса.

Прошле су тако године, а ја оста "слеп" поред здравих очију, кривицом и учитеља и родитеља.

Крајем другог миленијума спознах интернет, где сам пар година касније чуо за ове појмове: Јадовно-Госпић-Паг, затим Пребиловци, Корићка јама, Дракулићи и др. Године и године су ми прошле копајући по интернету, исчитавајући књиге, чланке, научне радове на ову тему усташких злочина.

Већ 2010. године на светској мрежи заживео је сајт Јадовно, који је обелоданио страшну истину о усташком злочину који је планиран још средином 1930-их када је Ватикан у Италији организовао терористичке кампове за обуку усташа, који су напали априла 1941. на Краљевину Југославију, створивши управо под капом Ватикана себи "државу", која је убила више од 1.200.000 мојих сународника, од тога 28 ближих  рођака тј. предака.

Посећивајући тако промоције књига, или друге догађаје који су се бавили националном тематиком упознах Милорада Милошевића, човека кога је "Олуја" преселила у Београд августа 1995. године. Он ме и позвао на ово поклоничко путовање. Сајт, као сајт није и не може да буде довољно уверљив као уживо прича коју чујете и стратишта која својим очима видите. Зато сам имао огромну жељу да дођем у Лику и да видим то све. Мада, уистину, на једној локацији Јадовничког логора сам био 2010. године у лето.

Средих на послу дозволу да ме пусте раније, па тако се укрцах у аутобус на аутопуту који је водио ка "држави" која ме прогнала пре тачно 24 године. Било је неких договора да би на то путовање ишао са неколико другара, али су они имали своје обавезе и немогућност поласка на "Стазе Јадовничких Мученика"... хоћу да кажем да у овом аутобусу сем Милорада нисам знао ама баш никога! Није ми био то неки велики проблем, јер сам и желео да упознам нове људе. Већ после неколико десетина километара пута у наш аутобус се укрцавају моји стари познаници, један земљак, а другу двојицу сам водио зимус на Колубаски марш. Са нама у аутобусу су били и људи из Новог Сада.

На граници нисмо имали проблема нити неко маратонско задржавање. Преко равнице одосмо скроз до Загреба, па преко Карловца у Плашки. Тамо нас је чекао домаћин, православни парох Горан Славнић, где је већ била екипа из Бања Луке. Прво смо били на освештању часног крста у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Плашком. Није дуго потрајало, па смо отишли до Дома културе у истом месту на вечеру сви заједно. Након тога, у истој згради присуствовали смо промоцији књиге Николе Кобца, кордунаша који је написао књигу баш о завичају, односно Кордуну... како др Ђуро Затезало рече, написао је Кобац својеврсну енциклопедију. Одосмо на починак јер нас је ујутро чекало доста пешачења.

За доручком у ресторану хотела упознах још земљака. Колико је само свет мали то сам се уверио 1.000 пута.

Два аутобуса и три аутомобила односно више од 150 људи је кренуло ка врховима Велебита да би обележили страдања наших сународника и одржали молитвено сећање. Одмах је са нама кренула и једна патрола хрватске полиције. Нису нам правили проблеме, јер је читав скуп био пријављен данима раније.

Било је полемике у аутобусу да ли носити заставу (српску тробојку, али црквену) или не. Рекоше поједини да је то провокација. Милорад се бранио да није, односно да је све, па и застава ушла у пријаву самог догађаја. Хм... мислим да је само наше присуство провокација, јер како каже тета Ружа ономад: "Сви нехрвати су гости".

Када смо већ код полиције и пратње, онако у колони док смо марширали стазама јадовничких мученика, радознало приупитах Милорада, коме је ово већ шести пут да маршира, "Да ли је ова патрола испред нас, наша једина пратња сада?"... Насмејао са и окренуо очима, казавши: - "Не верујем"... (Чворовићи никад не спавају).

Прво смо дошли до Шаранове јаме на Велебиту, где су православни свештеници одржали парастос, а након тога и кратак говор. Затим је једна мања група, коју је предводио Душан Басташић отишла на Паг, да пободе тамо часни крст, док је друга већа група обишла још два стратишта овог концентрационог логора, који већ више од седам деценија скрива мрачну истину. Ту нам је Милорад био водич и причао о свакој јами безданици шта све треба да знамо и шта нам је све прећутано у школи. Успут, могли смо и да видимо какви су путеви до званичног стратишта у Европској унији, која “негује" антифашистичке тековине.

Оно што је мене пријатно изненадило на овом путовању што сам видео и два дечака млађа од 10 година. Све полази од куће, а њима се на време прича оно што треба да знају.

Док смо чекали нашу групу са Пага, аутобус нас је одвезао до меморијалног цетра Николе Тесле у његовом родном Смиљану. Нисмо тамо имали пуно шта да видимо, сем гробља које је у девастатираном стању. Кућа и православна црква јесу сређени споља и окречени, али црква није изнутра осликана.

За Србију смо кренули у касним вечерним сатима 20. јуна, када је мрак већ одавно пао. Сада у аутобусу више није било пуно непознатих. Углавном смо се скоро сви знали. Позвао сам људе на четири догађаја која су у најави већ наредна два месеца: Видовданаски марш (28. јун) на Газиместану, Парастос жртвама Олује у Београду (4. август), Освештање храма у Пребиловцима (8. августа) и Церски Марш (16. августа) у Шапцу.

Зора свиће 21. јуна, а ми улазимо у Београд који се тек буди.

Закључак и не треба извлачити. Он се сам по себи намеће.

Ако чекамо на државу Србију, Хрватску, Европску унију да прстом мрдну око свега овога никада се страшна истина неће открити нити ће млађе генерације у уџбеницима учити нешто више о усташким злочинима. Самим тиме опасност од новог геноцида постоји.

Јер ко историју заборавља...

Аутор: Чуле
21.06.2015.