Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у данашњој Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије.

Уколико ова апологија за Вјекослава Макса Лубурића и остале усташке (хрватско-муслиманске) злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа.

У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други џелати наци-фашистичке Независне Државе Хрватске били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене.

Каква орвеловска замена теза – истина је лаж, а лаж је истина!

У том смислу, поновићу реченицу и питање из Саопштења које је Свети Синод недавно објавио поводом високофреквентног појављивања носилаца ревизионистичких лажи у медијима:
„Подсећамо на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима постављамо питање: Ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?”

Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце.

Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ.

У записник Анкетне комисије и Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у јасеновачки логор тј. до 21. децембара 1943. пријављено нам је 900.000 убијених у логору”.

Немачки СС генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи…

Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба…

Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је:
„Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада”.

Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четника било партизана, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде?

Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата и Ђуро Виловић, бивши католички фратар који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега римокатоличких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?

Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса, садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених.

Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста.

Уз то српско друштво, а поготову Српска Православна Црква има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, "ipso facto" припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу.

Ми морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха.

Владика бачки Иринеј Буловић
Извор: pravoslavlje.spc.rs
04.02.2024.