Одушевљење Хрвата пролазом даље на Мундијалу је очекивана ствар. Избацили су Бразил и добили прилику да славе култ своје репрезентације у самом врху свјетског фудбала. По многима најбољи хрватски фудбалер свих времена, Лука Модрић, носи игру те селекције и константно бодри саиграче као апсолутна спортска икона Хрватске.
А ко је Лука Модрић? Он је син Стипета Модрића и Радојке Допуђ. Хрвата из Модрића и Српкиње из села Крушева код Обровца. Породица Допуђ је силно страдала у ратном 20. вијеку, као и сви Срби из Крајине. Допуђи су побијени у усташким логорима за вријеме Другог свјетског рата и докусурени у Олуји 1995. године. Тада је спаљена и кућа Лукине мајке.
О материном дијелу породице Лука никада не говори, а на причи о смрти деде са очеве стране, по коме је добио име, створена је читава легенда о убијању хрватског старца од стране "крволочних Срба". Када је Лука промовисао своју књигу "Моја аутобиографија", за стране медије је казао да су му "четници безобзирно убили деду за кога је био много везан".
У тим чланцима пише да је стари Лука, чувајући овце и козе, наишао на "српске насилнике" који су испуштали крике и довикнули му: "Шта ћеш ти овдје? Ово је српска земља", и покосили га рафалом. Није јасно како се зна за овај други дио приче јер је једина истина да га је Стипе, отац млађег Луке, нашао мртвог на цести.
Рат је ужасна ствар и односи многе животе, пали и руши читаве свијетове. Зато се поставља питање: Зашто онда Лука Модрић ћути о мајчиној породици? Можда јер концепт "домовинског хероја" изричито не дозвољава тако нешто. На линији те пропаганде, у ријетким изјавама за медије, он не пропушта поменути дедину погибију са очеве стране, гдје истакне да "не зна могу ли се назвати људима они који су његову фамилију приморали да оду из Модрића".
Са тиме што је остало од Допуђа, Лука нема контакт. Његов блиски рођак Јово Допуђ је био мајор Српске Војске Крајине раних деведесетих година 20. вијека и свједочио је у хашком процесу против хрватског генерала Анта Готовине, због злочина у "Олуји". Живио је у Србији до смрти, након прогона из Републике Српске Крајине.
Синишу Михајловића је рат, такође, страшно погодио и донио му бол и разочарање у пријатеље и околину свог Борова Насеља (Општина Вуковар). Комшије су му запалиле родну кућу, заједно са његовим најбољим другом, Стипетом, који му је као паравојник ткз. Збора Народне Гарде, приде пуцао у слику. То му је Стипе и признао када су се поново срели 2000. године.
Миха му је опростио. Опростио је свима и нема проблем да прича о свакој страни ове тужне историје наших простора. Свугдје је говорио да му је мајка Хрватица и да нема проблем са тим. Нема шта да крије и нема разлог да ћути о било чему. Свако покаже какав му је образ онда када је најтеже.
Кроз велике фудбалске успјехе, куда год се појавио, Синиша је доносио искреност, осмијех, људскост до сржи и пријатељство до краја живота. Тиме што се осјећа као Србин, довољно говори о његовој отворености и припадности народу који се у свакој прилици упорно борио за слободу. Тако се Миха носио и у тешким мечевима за нашу репрезентацију, своје клубове, али и са тешком болешћу.
Да ли је Лука икада осудио фашистичко-усташко оргијање, покличе Црне легије, Олују, Бљесак? Не, напротив!
Иако му је породица грдно осјетила усташки терор из времена НДХ, Лука са саиграчима редовно пјева Томпсонове пјесме, а након великог успјеха на Свјетском првенству 2018. године у Русији, тражио је да им се Перковић придружи у Загребу на Тргу бана Јелачића, док су прослављали друго мјесто тј. сребрну медаљу.
Необјашњиво звучи да Модрић ужива у извођењу "пјевача" који уздиже концентрационе логоре смрти Јасеновац и Стару Градишку гдје су му рођаци оставили кости. Има нечега дубоко демонског у кађењу монструозних злочина, нарочито када се то тиче и личне трагедије.
Лука и Синиша нису исто. То су два различита приступа проблему који са собом носи ратни вихор и ономе што је из њега произашло. Након свега, битно је колико смо људи. Ако нема искрености и добре намјере са друге стране, мимо јефтиног маркетинга и усиљеног фер плеја, крајње је хигијенски да нико од нас за то не навија јер онда нисмо исти.
Уколико неко није спреман да се, прије свега, суочи са сопственим поријеклом, него да живи живот који захтијева скривање и лаж, онда ће истина чучати у неком ћошку лавиринта противречности у који је себе довео. На крају се факти обично врате као бумеранг.
Аутор: Петар Драшковић
11.12.2022.