Када цио свијет смаче
фашистичке, зле окове,
рашири се нова губа
преко земље Душанове!
Српска земља претвори се
у стравични логор смрти,
оштра кама Јосип Броза
није хтјела застанути!
Његови су послушници
српском крвљу, до лаката,
натопили своје руке,
кидишући брат на брата!
Срби који не хтједоше
погазити вјеру Христа,
нашли су се на удару
разјарених комуниста!
Збјег се један непрегледни
из невоље љуте крену,
да напусти Отаџбину,
у злом вакту и времену!
Црногорски митрополит
други избор им'о није
па се крену са свештенством
пут далеке Аустрије!
Црна Гора Петровића
у руке је Титу пала,
који Бога не признаје
а Србе би на вјешала!
Поворка је била дуга,
црногорски збјег четника,
старци, жене, мала дјеца
и шездезет свештеника,
Митрополит пред колоном
један страшни пораз слути;
Је л' сеоба нова Срба,
да л' ће ува останути?
Притисла га тешка туга,
жалосно му срце куца,
присјећа се свог Столива,
и дједових родних Цуца!
Ловћен му је у мислима
и сва брда скамењена
у које ће петокрака
урезати зуб времена!
Кроз сву Босну и Хрватску
збјег се с муком пробијаше,
нападају ханџар чете,
домобрани и усташе!
Ђуришић се к'о лав бори
да прегрми све невоље,
а усташе крволочно
притисли Лијевач Поље.
Да сачува своју браћу
и збјег спаси Црне Горе
Ђуришић је с уташама
ступио у преговоре!
Дрљевић је био веза,
превари га и издаде,
Павле с групом официра
од усташке каме паде!
Збјег настави полагано
да се креће ка граници,
не зна да су Јосип Брозу
издали их савезници!
Мост Зидани бјеше клопка
гдје засједа страшна чека,
ту је Тито поставио
свога вјерног слугу Пека.
Дапчевићу Пеку даде
наређење да убија,
јер је знао колики је
свом народу крвопија!
Намрштило небо лице
над српскијем родом плаче,
на хиљаде невољника
партизанска рука смаче!
Свуд плотуни оштри јече
и разносе српске груди,
потоцима крвца тече
а недужни гину људи!
Кад у руке партизана
црногорски збјег допаде
истог трена поби Пеко
све министре бивше владе!
А потом је наредио:
-Липовца ми одвојите
и Темповог брата Луку
са њиме ми доведите!
К'о вук када јагње срете,
придиже се Пеко зорски,
пред њиме је у ланцима
Митрополит црногорски!
Па се грђе но хијена
на овога лава смије;
-Нек те сада твој бог спаси
Липовче Јоаникије!
Завео си мојег оца,
код тебе је ђакон био,
да је био члан партије
не би главу изгубио!
Знај, на смрт си осудио
Вукмановић попа Луку,
кад уз тебе вјерно иде
и кад твоју љуби руку!
Одузе му крст напрсни
и скиде му панагију,
па нареди војницима
да их воде у Србију.
Ту голгота страшна поче
док спроводе божје људе
осуђене да страдају
мимо Суда и пресуде!
Митрополит терор трпи,
удара га свака шуша,
псују свеце и Господа
несрећници празних душа!
За косу га често вуку,
чупају му дугу браду;
ех, црнијех несрећника
како хрле страшном Аду!
Кад стигоше у Србију
Темпу хитно допис шаљу:
-Шта да раде с попом Луком,
да ли да га стријељају?
А Темпо им одговара
да то њега не занима:
-Урадите с мојим братом
исто што и с осталима!
Митрополит би затворен
у чувеној „Малер“ вили,
гдје су жртве свакодневно
у ланцима доводили.
Једни стижу, друге воде,
крваво се коло врти,
сваког дана јек плотуна
свједочаше људској смрти!
Трпио је понижења
злијех ОЗНА официра
која бјеше под командом
Роловића Владимира.
Чудио се митрополит
зашто на смрт дуго чека,
а Роловић не жураше
до доласка друга Пека!
Њих двојица одлучише
у част Тита и партије:
-Нека Чиле Ковачевић
закоље га, ил' убије!
Изведоше из подрума
Христовога угодника
а пут њега лете псовке
Брозовијех поданика!
Сви се грабе да ударе
овог светог мученика
а Чиле му пружа путир
свјеже крви од четника!
- Ево попе, причести се!
Липовцу се мајор смије,
вилице му отварају
да крв људску силом пије!
Нико не зна кроз какве је
митрополит прошо муке,
зна се само да је заклан
од небратске грешне руке!
У дубини Шумадије
у Букуљи, густој гори,
гроб му негдје скривен лежи
и безумно доба кори!
Ту су кости побијених
мученика на хиљаде,
ту је ОЗНА крволочно
сатирала српске наде!
Ту је земља са невином
српском крвљу натопљена,
ту је гријех ногом стати
кроз вјекове и времена!
Из једнога од гробова
издигла се душа света
у Небеско Царство Божје
заслужено да ушета!
Ореол му Исус даде
да вјечитом славом сија,
ми смо дужни поменути
светога Јоаникија!
И памћење сачувати
на вријеме црне бруке,
кад су клети безбожници
братском крвљу „прали“ руке!
Вријеме ће показати
сва недјела комуниста
и њихову злу намјеру
да прогнају Бога Христа!
То је доба порушило
све принципе и морале
којим су нас кроз времена
ове горе напајале!
Без божјега благослова
Србин никуд присто није,
моли Бога за нас грешне
владико Јоаникије!
Аутор: Жарко Бојић из Подгорице
Пјесма је освојила 1. мјесто на Сабору поетских витезова 2024. године у конкуренцији мученичких стихова.