У сред Другог свјетског рата, тачније 25. новембра 1943. године у срцу земље Босне одржано је прво засједање Земаљског Антифашистичког Вијећа Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). Било је то политичко тијело под југославенским комунистима које су предводили: др. Иван Рибар, Моша Пијаде, Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Едвард Кардељ, Милован Ђилас...итд.
Ту је донето шест одлука у коме се јасно истиче наставак борбе против окупатора, али и обрачун са свима онима који желе останак монархије и повратак Краља из прогонства. Овдје вреди напоменути једну јако важну ствар, а то је: засједања политичких органа југославенских комуниста, па и највећи дио њихових борби се одвијао на србском етничком простору, јер они код Хрвата, муслимана, Словенаца нити су били пожељни, нити су имали тамо јака упоришта.
Само четири дана касније у сусједном градићу Јајцу одржано је Друго засједање АВНОЈ-а, политичког органа који је имао највишу законодавну власт међу комунистима на простору окупиране Југославије. Ту су такође донете сличне одлуке као у Мркоњић Граду, али је наведено и то да ће посљератна Југославија имати шест република, а пет признатих народа. Тада су се муслимани третирали као вјерска категорија (већином србске и мање хрватске националности).
Занимљиво је и то што су током ратних операција 1941-1945 на Балкану чланови Централног Политбироа КПЈ упорно сакривали неке ствари, на примјер, гдје ће бити границе између југославенских република. Ко ће добити највише морске обале на Јадранском мору и сл. Знали су они врло добро да то може довести до силних проблема, па су вјешто избјегавали рећи народу те ствари јер би се први Срби окренули против њих, а тиме би њихов покрет пропао.
Управо та Брозова Југославија није опстала ни пола вијека, јер су касних осамдесетих година, када је уведен вишепартијски систем побједиле сепаратистичке снаге у западним републикама. Они нису жељели више никакву заједничку државно-правну везу са осталим народима и републикама, него да крену својим путем.
Неко би рекао да ту не види ништа спорно. Међутим, није сепаратисте занимала само пука самосталност, већ етнички чисте државе. Срби као најбројнији народ на бившем јужнославенском простору према попису становништва 1991. године чинили су преко 40% грађана. При чему су у свим републикама (изузев СР Словеније) имали значајан удео, не само у броју становника, већ и власништва земље.
Зато су муслимански, хрватсски и словеначки сепаратисти посегли за оружјем и почели да стварају себи паравојне формације, како би ударили не само на Србе, већ и на Југославенску Народну Армију, која је била једина оружана сила и међународно признати војни субјекат Југославије. Сама ЈНА је доживљавала судбину државе коју је била у обавези да брани... распадала се и пуцала по свим шавовима.
Посљедњих година, муслимански прваци у БиХ упорно покушавају да себе промовишу за некакве антифашисте, а Србе (ријетко и Хрвате) за фашисте. Парадокс је у томе, што током Другог свјетског рата управо у антифашистичким јединицама највише бораца су дали Срби, па чак и у партизанским јединицама све до јесени 1944. године било је убједљиво највише Срба, са преко 88%...
Баш су Срби дали највише живота, крви, идеала и емоција за Југославију. Видјевши да Хитлер губи битке на свим фронтовима, маса Хрвата и муслимана која је облачила униформе оружанх снага (Усташе, Домобрани, Муслиманска милиција и сл.) клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је почела да прелази код Тита, који их је радо примио.
Ранковић, Броз, Ђилас, Кардељ
Ево мало и статистике. Крајем 1941. године број партизана одани Титу било је око 80.000, само двије године касније, та бројка је порасла на 300.000... на самом крају рата у мају 1945. године Врховни штаб ПОЈ је имао 800.000 људи под оружјем сврстани у четири армије.
Већина Срба, поготово у БиХ није спремна да слави некакав 25. новембар за свој Дан државности, јер одлуке југославенских комуниста, не само са засједања ЗАВНОБиХ и АВНОЈ-а, већ и касније током постојања друге Југославије 1963-1974 су донијеле више штете него ли користи. Сви народи на простору бивше Југославије су се више окористили него ли Срби...
Зато је дражи Србима 19. децембар, 9. јануар или 15. фебруар, јер знамо шта смо стварали и коме.
Ова папазјанија од 25. односно 29. новембра и код самих муслимана прави циркус своје врсте, јер су њихови (пра)дједови тада били већином лојални НДХ и Павелићу, зар не?
Написа: Чуле
25.11.2021.